О несвесном - тумачење у православљу

[JESSY]

Када је једна студенткиња упитала професора како би он, и поред савршеног теоријског предавања које је одржао, сликовито описао онај део личности који називамо несвесним, човек је мало застао, па је рекао: “То вам је као када морате да стојите у реду да платите рачуне, а ви бисте најрадије сада да плешете, па кажете себи: ‘хајде, стрпи се да обавимо ово што морамо, па ћемо да плешемо’.”

Осим снова и лапсуси, такође, играју велику улогу у откривању тј. продору несвесних садржаја у свесно, па сте сигурно чули како неки људи уместо медицина рада, кажу медицина зрадвља. Или, када забринута мајка позове Институт за мајку и дете, па пита да ли је то Институт за мајку и сина. Иако наведени примери исувише бледо дочаравају несвесно у нама, ипак малчице могу да осветле ону познату Јунгову дефиницију како је “индивидуациони процес као стара игра чекића (свесног у нама, које треба да брани своје разлоге и сачува себе) и наковња (несвесног, којем треба дати могућност да се испољи), између којих се гвожђе (човеков живот и његово Ја) стрпљиво кује у неуништиву целину, индивидуу.”

Православно предање

Већина трезвеноумних отаца у својим списима, од којих је неке професор Јеротић обрадио, свесна је реалности и снаге несвесног у нама. Тако се њихов напор не ограничава само на испитивање оног што се дешава на површини душе. Напротив, они пониру у њене дубине покушавајући да схвате шта се дешава на површини.

Проучавајући списе трезвеноумних отаца, Корнаракис закључује како је њихово искуство показало да им се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Лако је онда закључити да се “умни” рат не води само на нивоу свесног у нама.

“Како се то дешава? Веома често, а да ми то нећемо, досађују нам помисли тако да нас готово да и не знамо покраду, улазећи кришом и неосетно. Све се то дешава тако да их је немогуће спречити, а камо ли познати и предупредити,” са чуђењем се монах Герман обраћа авви Мојсеју као искусном у духовном животу.

[JESSY]

Нил Подвижник и дубинска психологија

 

Да су многи од Отаца свесни снаге несвесног потврђује и пример који Корнаракис наводи у својој студији о несвесном. Он наводи пример светог Нила Подвижника који каже: “Мада страсти не досађују непрестано, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају. И као што непрестано гажена земља не рађа трње, (макар га и имала) јер гажење то омета, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће нићи када време то допусти. Тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објављују рат.”

 

На овом примеру сасвим се лепо виде сви познати стадијуми потискивања неке емоције на начин како их дефинише дубинска психологија. Нека емоција коју свесно из било којег разлога не може да усвоји, одбацује је и потискује у несвесно. Али, сваки потискивани душевни садржај тако стиче независност обликујући се у слободно дејствујућу душевну силу. На тај начин, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот. Тако се сваки потиснути душевни садржај оснажује или како каже свети Нил “додатно утврђује.”

[JESSY]

Касијан Римљанин и суочавање

 

Дакле, да бисмо избегли лутајуће душевне садржаје после свесног или несвесног потискивања, могуће је да се са њима свесно суочимо и да их упознамо. Тако он сведочи: “Пошто сам провео у пустињи неко време, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се авви Мојсеју и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се авви Павлу. А авва Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: ‘Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је трпљењем и молитвом и рукодељем победиш.’” Отуда је јасно, даље тумачи Корнаракис, да му авва Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, долази до постепеног и природног усвајања непријатних душевних садржаја и избегава се њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно, када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек суочи хладнокрвно „лицем у лице“, него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства.

[JESSY]

Монах Евагрије и самоиспитивање

 

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање оног који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах, па каже: „Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи овако чини: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га разобличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш.“ Корнаракис, пак, истиче да овако препоручено самосагледавање свакако није ограничено само на оно што се тиче демонског прилога, већ би било добро да обухвати и субјективне душевне претпоставке оног што се анализира. Улажући труд у том правцу, делатно ходимо стазом самопознања, која је неопходна за систематски и ефикасни обрачун са страстима и интеграцију потиснутих душевних садржаја.

[JESSY]

На крају

 

Несвесно је веома пространо. Фројд је то овако описао: “несвесно је велики круг, свесно је мали круг; свесно је ледена санта на океану која се види, несвесно је онај део који се не види, а тај део који се не види на леденој санти увек је већи од дела који се види.”

Према томе, неоспорно је да се душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област, која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан.

Зато, двоструки читаоче налик на мене, брате (Т. С. Елиот) молим те, ако си успео да прочиташ овај текст до краја, врати се на почетак и прођи га бар још једном, јер једино што нам остаје је настојање (Т. С. Елиот).

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2015/06/05/nesvesno/

[JESSY]

 

"О несвесном су говорили: Платон, Лајбниц, Едуард Хартман, Фројд и Јунг. Едуард Хартман је писао о несвесном као надсвесном.
Подсвесно је оно што је близу свести, оно што из несвесног продире према свести. Не можемо да се сетимо неког имена, на пример, па се мучимо са тим именом, и доћи ће нам, не мора тада, већ после неког времена.
Несвесна област је веома пространа област.
Поређења Фројдова су исправна: несвесно – велики круг, свесно – мали круг; свесно – ледена санта на океану која се види, несвесно – онај део који се не види, а тај део који се не види на леденој санти увек је већи од дела који се види.
Доказ за постојање несвесног су снови."

 

В.Јеротић

[Hoffman]

Dragi svi, ako ne postoji slicna tema voleo bih da podelite vase znanje i ono sto se citali, slusali u vezi podvesti i kako se ona tumaci u pravoslavnom pogledu. 

Izmedju ostalog mislim na to kako sve moze da se utice na podvest, kako nas mediji decenijama truju i zatrpavaju raznim gadostima i lazima. Bez ikakve sumnje to deluje , pa me zanima kako to tumace nasi sveti oci i svestenici...

[JESSY]

НЕСВЕСНО

Посебне пажње достојна је чињеница да су многи трезвоумни оци свесни реалности, али и снаге несвесног. Као истински духовни људи, који су се жртвовали у испитивању дубина душе, они знају да гледају не само "појавно", него и "непојавно". Њихов напор, дакле, не ограничава се само на испитивање онога што делује на површини душе. Они улазе у њене понорне дубине и гледају да уз њихову помоћ схвате оно што се дешава на површини. Зато су у положају да познају несвесну активност душе. Тако су вековима пре оних психолога који су нагласили огромни значај несвесног, они открили, разуме се – у општим цртама, постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

Искуство многих трезвоумних отаца показало им је да се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Дакле, "умни" рат не води се само на светлу свеснога. Јер да је тако, сваки би трезвоумни отац могао да зна порекло "Египћана", т.ј. лукавих помисли и жеља, и да се упусти у борбу са њима и пре него што оне уђу у ум и утврде се у њему. Али реалност подвижничког живота сведочи да духовни борац често бива изненада освојен. Пре него и схвати како се то догодило, он осети да су њиме овладале лукаве помисли. Зато монах Герман са чуђењем пита авву Мојсеја, који је зналац духовних ствари. "Откуда се то дешава? Јер често а да ми то нећемо, додијавају лукаве помисли и тако да ми готово не знамо, покраду нас, улазећи кришом и неосетно; тако да не само да их је немогуће спречити, него их је често тешко и познати". Јасно је да то питање, пуно недоумице, представља признавање реалности несвесног.

Али многи трезвоумни оци свесни су и снаге несвесног. Примедбе неких Отаца у вези са тим заиста изазивају дивљење, будући да се може успоставити њихов однос са најновијим увидима дубинске психологије. На пример, Нил Подвижник, ученик Јована Златоустог, одлично познаје, т.ј. управо колико и савремени психолози, процес психолошког феномена потискивања и зна за снагу несвесног које се у њему пројављује. Говорећи о притискању страсти, он каже следеће: "Мада страсти и не додијавају непрестано, ако не нађу прилику за покрет, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају; и као што непрестано гажена земља, макар га и имала, не рађа трње, јер гажење омета природу, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће изнићи када време допусти, тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објаве рат". У овом Ниловом случају имамо све познате стадијуме потискивања неке емоције, како их управо одређује савремена дубинска психологија. Реч је, пре свега, о несвесном потискивању ("које кришом узмичу"). Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји, одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно) дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање. Тако се сваки потиснути душевни догађај оснажује или, како каже свети Нил, "додатно утврђује". А ако је реч о потискиваним страстима, оне "постају јаче" и тако "нападају са великом снагом".

Та констатација светога Нила о страсти која потискивањем стиче снагу сугерише, сагласно горе реченом, исправно суочавање са страшћу. Дакле, да би се избегло да се страст оснажи, после свесног или несвесног потискивања, намеће се свесно суочавање и борба са њом. Тај општи психотерапеутски принцип чини основу савремене психотерапеутске науке која, путем напора да пацијент освести своје потиснуте душевне садржаје који делују у виду комплекса, настоји да васпостави његово душевно здравље (наравно методама потпуно различитим од оних које препоручују Оци, и са последицама које мало–помало постају погубне; нап. прир). Управо овај принцип трезвоумни оци добро познају. Класичан је у том смислу пример, који наводи свети Касијан Римљанин. Он казује следеће: "Пошто сам остао мало времена у пустињи, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се њему и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се ави Павлу. А ава Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: 'Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је стрпљењем и молитвом и рукодељем победиш’". Отуда је јасно да му "најопитнији" ава Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање, тј. потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, јамчи се постепено и природно усвајање непријатних душевних садржаја и избегава њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек са њима суочи хладнокрвно "лицем у лице", него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства. Осим овога последњег, што чини само негативни аспект борбе, углавном се захтева позитивно свесно суочавање ради њиховога искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу.

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање или 'психоанализу' онога који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах. "Када неки непријатељ дође и рани те, а ти хоћеш да, како је писано, окренеш мач у срце његово, поступи како ти кажемо. Разложи сам себи помисао коју је убацио, шта је, из чега се састоји и шта је то што мучи ум... И када то све испиташ, помисао ће ишчезнути, разложена на то што је, побећи ће од тебе демон када се тим знањем твој разум подигне у висине". А на другом месту каже: "Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи ово нека буде: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га обличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш." У оба цитата, Евагрије наглашава потребу за 'психоанализом' (за анализом душевних смутњи; нап. прир), за успешнијим суочавањем за демонским нападима. А та 'психоанализа' има за циљ да освести цео догађај напада. Прво је потребно освестити стадијуме напада, а затим да се у свести сачува цео догађај сагрешења, било да је реализован или не. Јасно, та препоручена 'психоанализа' није ограничена само на оно што се тиче демонског прилога, него се сугерише да треба да обухвати и субјективне душевне претпоставке тога што се анализира. Тако се, иначе, остварује оно самопознање које је неопходно за систематски и ефикасни обрачун са страстима.

То што је у овом одељку изложено, дакле, јасно показује да трезвоумни оци признају реалност и снагу несвесног. Тако се и по њима, било да то јасно исказују или тек сугеришу на основу онога што уопштено говоре о духовној борби, душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан. 

ЈОВАН КОРНАРАКИС

http://www.pogledi.rs/forum/Thread-pravoslavna-psihoterapija

[florenntina]

Cudo je podsvest. Jos uvek pamtim jedan primer lapsusa kome smo se dugo smejali kao studenti, kada je jedan decko predstavljajuci svoju devojku rekao: "Ovo je, Boze me oprosti, moja devojka"

Pametnom dosta. Nadam se samo da je i devojka bila dovoljno pametna i zbrisala na vreme.

[JESSY]

Посебне пажње достојна је чињеница да су многи трезвоумни оци свесни реалности, али и снаге несвесног. Као истински духовни људи, који су се жртвовали у испитивању дубина душе, они знају да гледају не само "појавно", него и "непојавно". Њихов напор, дакле, не ограничава се само на испитивање онога што делује на површини душе. Они улазе у њене понорне дубине и гледају да уз њихову помоћ схвате оно што се дешава на површини. Зато су у положају да познају несвесну активност душе. Тако су вековима пре оних психолога који су нагласили огромни значај несвесног, они открили, разуме се – у општим цртама, постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

 

Искуство многих трезвоумних отаца показало им је да се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Дакле, "умни" рат не води се само на светлу свеснога. Јер да је тако, сваки би трезвоумни отац могао да зна порекло "Египћана", т.ј. лукавих помисли и жеља, и да се упусти у борбу са њима и пре него што оне уђу у ум и утврде се у њему. Али реалност подвижничког живота сведочи да духовни борац често бива изненада освојен. Пре него и схвати како се то догодило, он осети да су њиме овладале лукаве помисли. Зато монах Герман са чуђењем пита авву Мојсеја, који је зналац духовних ствари. "Откуда се то дешава? Јер често а да ми то нећемо, додијавају лукаве помисли и тако да ми готово не знамо, покраду нас, улазећи кришом и неосетно; тако да не само да их је немогуће спречити, него их је често тешко и познати". Јасно је да то питање, пуно недоумице, представља признавање реалности несвесног.

[JESSY]

Али многи трезвоумни оци свесни су и снаге несвесног. Примедбе неких Отаца у вези са тим заиста изазивају дивљење, будући да се може успоставити њихов однос са најновијим увидима дубинске психологије. На пример, Нил Подвижник, ученик Јована Златоустог, одлично познаје, т.ј. управо колико и савремени психолози, процес психолошког феномена потискивања и зна за снагу несвесног које се у њему пројављује. Говорећи о притискању страсти, он каже следеће: "Мада страсти и не додијавају непрестано, ако не нађу прилику за покрет, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају; и као што непрестано гажена земља, макар га и имала, не рађа трње, јер гажење омета природу, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће изнићи када време допусти, тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објаве рат". У овом Ниловом случају имамо све познате стадијуме потискивања неке емоције, како их управо одређује савремена дубинска психологија. Реч је, пре свега, о несвесном потискивању ("које кришом узмичу"). Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји, одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно) дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање. Тако се сваки потиснути душевни догађај оснажује или, како каже свети Нил, "додатно утврђује". А ако је реч о потискиваним страстима, оне "постају јаче" и тако "нападају са великом снагом".

 

Та констатација светога Нила о страсти која потискивањем стиче снагу сугерише, сагласно горе реченом, исправно суочавање са страшћу. Дакле, да би се избегло да се страст оснажи, после свесног или несвесног потискивања, намеће се свесно суочавање и борба са њом. Тај општи психотерапеутски принцип чини основу савремене психотерапеутске науке која, путем напора да пацијент освести своје потиснуте душевне садржаје који делују у виду комплекса, настоји да васпостави његово душевно здравље (наравно методама потпуно различитим од оних које препоручују Оци, и са последицама које мало–помало постају погубне; нап. прир). Управо овај принцип трезвоумни оци добро познају. Класичан је у том смислу пример, који наводи свети Касијан Римљанин. Он казује следеће: "Пошто сам остао мало времена у пустињи, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се њему и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се ави Павлу. А ава Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: 'Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је стрпљењем и молитвом и рукодељем победиш’". Отуда је јасно да му "најопитнији" ава Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање, тј. потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, јамчи се постепено и природно усвајање непријатних душевних садржаја и избегава њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек са њима суочи хладнокрвно "лицем у лице", него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства. Осим овога последњег, што чини само негативни аспект борбе, углавном се захтева позитивно свесно суочавање ради њиховога искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу.

[JESSY]

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање или 'психоанализу' онога који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах. "Када неки непријатељ дође и рани те, а ти хоћеш да, како је писано, окренеш мач у срце његово, поступи како ти кажемо. Разложи сам себи помисао коју је убацио, шта је, из чега се састоји и шта је то што мучи ум... И када то све испиташ, помисао ће ишчезнути, разложена на то што је, побећи ће од тебе демон када се тим знањем твој разум подигне у висине". А на другом месту каже: "Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи ово нека буде: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га обличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш." У оба цитата, Евагрије наглашава потребу за 'психоанализом' (за анализом душевних смутњи; нап. прир), за успешнијим суочавањем за демонским нападима. А та 'психоанализа' има за циљ да освести цео догађај напада. Прво је потребно освестити стадијуме напада, а затим да се у свести сачува цео догађај сагрешења, било да је реализован или не. Јасно, та препоручена 'психоанализа' није ограничена само на оно што се тиче демонског прилога, него се сугерише да треба да обухвати и субјективне душевне претпоставке тога што се анализира. Тако се, иначе, остварује оно самопознање које је неопходно за систематски и ефикасни обрачун са страстима.

 

То што је у овом одељку изложено, дакле, јасно показује да трезвоумни оци признају реалност и снагу несвесног. Тако се и по њима, било да то јасно исказују или тек сугеришу на основу онога што уопштено говоре о духовној борби, душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан.

 

ЈОВАН КОРНАРАКИС

http://archive.is/6Oad3