Сенат Универзитета у Београду додијелио умировљеном Епископу захумско-херцеговачком проф. др Атанасију Јевтићу звање професор емеритус

[александар живаљев]

Da sam doktorand teologije ne bih se obradovao

 

http://www.spc.rs/sr/episkop_atanasije_jevtitsh_profesor_emeritus

 

Епископ Атанасије Јевтић - професор емеритус

15. Септембар 2015 - 8:36

Сенат Универзитета у Београду доделио Његовом Преосвештенству умировљеном Епископу захумско-херцеговачком проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду у пензији, звање професор емеритус.

Универзитет у Београду обележио је 207 година постојања свечаном академијом која је 14. септембра 2015. године одржана у Свечаној сали Ректората Универзитета. Круна свечаног програма, који је започео студентском химном Gaudeamus igitur у извођењу Академског хора АКУД “Шпанац” и беседом ректора, проф. др Владимира Бумбаширевића, била је церемонија доделе признања professor emeritus новоизабраним професорима.

На основу члана 67. Закона о високом образовању, члана 136. став 3. Статута Универзитета у Београду, као и члана 8. Правилника о условима и поступку додељивања звања и правима професора емеритуса а на предлог Православног богословског факултета, Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, донео је одлуку којом се проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у пензији, додељује звање – професор емеритус.

Православни богословски факултет доставио је, 30. јануара 2015. године, Универзитету образложени предлог да се у академској 2014/2015.години, проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору у пензији додели звање професор емеритус.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 11. марта 2015. године, образовао је Стручну комисију за припрему реферата са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус у саставу: др Предраг Пузовић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и др Војислав Јелић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Стручна комисија доставила је Универзитету реферат са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус проф. др Атанасију Јевтићу дана 3. априла 2015. године.

Реферат и предлог одлуке објављени су на сајту Универзитета у Београду дана 29. априла 2015. године уз напомену да увид јавности траје 30 дана, односно до 29. маја 2015. године. Примедаба на реферат није било.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, тајним гласањем, одлучио је као што је наведено у изреци ове одлуке

[Guest]

Сенат Универзитета у Београду доделио Његовом Преосвештенству умировљеном Епископу захумско-херцеговачком проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду у пензији, звање професор емеритус.

Универзитет у Београду обележио је 207 година постојања свечаном академијом која је 14. септембра 2015. године одржана у Свечаној сали Ректората Универзитета. Круна свечаног програма, који је започео студентском химном Gaudeamus igitur у извођењу Академског хора АКУД “Шпанац” и беседом ректора, проф. др Владимира Бумбаширевића, била је церемонија доделе признања professor emeritus новоизабраним професорима.

На основу члана 67. Закона о високом образовању, члана 136. став 3. Статута Универзитета у Београду, као и члана 8. Правилника о условима и поступку додељивања звања и правима професора емеритуса а на предлог Православног богословског факултета, Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, донео је одлуку којом се проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у пензији, додељује звање – професор емеритус.

Православни богословски факултет доставио је, 30. јануара 2015. године, Универзитету образложени предлог да се у академској 2014/2015.години, проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору у пензији додели звање професор емеритус.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 11. марта 2015. године, образовао је Стручну комисију за припрему реферата са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус у саставу: др Предраг Пузовић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и др Војислав Јелић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Стручна комисија доставила је Универзитету реферат са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус проф. др Атанасију Јевтићу дана 3. априла 2015. године.

Реферат и предлог одлуке објављени су на сајту Универзитета у Београду дана 29. априла 2015. године уз напомену да увид јавности траје 30 дана, односно до 29. маја 2015. године. Примедаба на реферат није било.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, тајним гласањем, одлучио је као што је наведено у изреци ове одлуке.

Владика Атанасије

Име оца Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности, већ и целом хришћанском, нарочито православном свету

Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…

Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

Епископ Максим (Васиљевић)
Монах Игнатије (Марковић)

Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307. Опшириније на http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=85

http://athanasios.org/index.php/blog/134-svecana-dodela-priznanja-professor-emeritus

Извор: СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Ћирило]

Ово вређа здрав разум. Епископ Атанасије (Јевтић) вређа људе где год стигне. Комунисти нису Срби, а муслимани смрде!!!

Из беседе епископа Атанасија Јевтића изговорене 7. априла 2004. у манастиру Ћелије:

"Па на друге тачке и друге појединости: У мом крају, у мом селу, Србин је човек, комунисти нису Срби говорили смо, то су Турци, не може само крв и месо да буде карактеристика Срба. Отац Јустин је за небеску Србију био, јер, браћо и сестре, нема крв и месо, да је Марко Краљевић, да је од Душана Силног, ништа само је храна црвима, ако нема везе с небом, ако немате у телу тело и крв Христову. Кад је отац Јустин преминуо, сви сте видели, у оно време, у 1 и 20, сад је то отприлике, он је био ко анђео, бео, светао, већ је био на небу. Ја вам данас сведочим, 40 дана сам се молио за њега, нисам могао више. Осећао сам да је то Божји човек који је узет од Бога горе. И данас његова соба, кад се сагнете, још мирише, иако су сестре прале и ветриле, ето, 25 година, на онај фини зној који је он имао. Има људи с непријатним знојем, шта да радите, јадни муслимани пошто једу лој. Знате шта се десило у селу Брдарици, човек био добар, свраћао људе кући, путнике, једно јутро свратио двојицу, жена чиста, послужење, али узрујала се, јао опростите, чистила сам, опростите што ми смрди, и тако неколико пута, јао опростите што ми смрди, отишли они и човек ће, лудо једна, они смрде, а не соба, били муслимани, она јадна није знала. Један је муслиман рекао у Босни, лако је вама, ви се једном окупате. Отац Јустин је био свети човек, имао је тај диван, фини мирис, данас га осетите у соби кад дођете. Он је био Божји човек и без тога, има триста других чуда."

[Ћирило]

Епископ Атанасије 2013. године: "Дачић каже да је за земаљску политику, не интересује га небеска, тако је говорио и Ђинђић, а како је завршио нека Бог суди". Ово је превише и да се ради о јуродивом човеку, а владика Атанасије није јуродив.

Епископ Атанасије о традиционалистима у СПЦ: "Мирашевци, псевдозилоти, секташи, еврослинавци, трабанти, комуњаре, медиокритетски менталитети, скоројевићи, конвулзивни „духовници“ и њихови суфлери и епигони, духовни слепци који су веру учили по звездама и месечевим менама, новопечени „типичари“, зилоти, маловерни смућени и смушени људи окорелих савести, путујући циркузанти, дојучерашњи удбаши који срамоте храм Божији, црни магови, дозлабога срамне пропалице, неупућени и болесни људи са папистичком „непогрешивошћу“ који углас певају будибогзна шта и леже по патосу, људи који имају своје надимке, а не знају ни да бекну, велеучени „канонисти“, а уствари дилетанти и секташи, мутиводе и цркворушитељи, фамозни и неславни одметници, безаконици, бесавесници, антидуховници, несрећни народоразбијачи, заведени и незнавени богомољци, слични јеретицима, језуитски инквизитори, шпијуни, огавне уходе и жбирови, бескрупулозни лажљивци, клеветници и подметачи, фанатици који праве халабуку и брукају Цркву, хистерични људи неуротичне ускости, искључивости, незнања и бесловесја, инквизиторски, медиокритетски менталитети, штрајкачи, откачени попови…"

И традиционалисти имају право на постојање. Такав речник не заслужује награде!!!