Наш први филм страве и ужаса-Како је узлетела ЛЕПТИРИЦА?

[Милан Ракић]

 

Почетком седамдесетих година 20. века оно што се обично назива „црни талас у југословенској кинематографији” био је више-мање на издисају. Ова појава другачије се назива и „раздобље ауторског филма”, а подразумева филмове који су, како је то цензура описала, лоше деловали у поређењу с утврђеним програмом кинематографије тог времена. Поред Александра Саше Петровића, Живојина Жике Павловића, Пурише Ђорђевића, Душана Макавејева, Желимира Жилника и још неколицине аутора, припадником ове групе која црним бојама слика друштвену стварност, сматран је и редитељ Ђорђе Кадијевић. 

 

По сопственом присећању, Кадијевић је филмом почео да се бави шездесетих година, кад је још био жив онај постреволуционарни занос. Револуција је покушавала да направи новог човека, и то тако што ће променити стварност, а у њој променити и човека. Снимио је неколико запажених ратних филмова, од којих је најзначајнији „Празник” из 1967. године. Пажњу на себе скренуо је односом према Другом светском рату и револуцији. Док су се други редитељи углавном бавили снимањем партизанских филмова, у којима се одмах врло јасно видело ко су добри, а ко лоши момци, Кадијевић је догађаје и људе приказивао из потпуно другог угла. 

 

Док су у филмованим партизанским епопејама четници и остала братија приказивани углавном као звери, креатуре које витлају ножевима, Кадијевић је и на тој „другој” страни открио људе, са свим својим људским драмама. То је било довољно да скрене пажњу стално будних партијских комисија. Није био јавно проказан, као што је био Саша Петровић, или судски прогоњен, као Жилник. Само су му ускратили право да и даље ради филмове на ту тему. 

 

Онда се окренуо историјском жанру, где је било лакше јер увек постоји изговор да је то, је л’, далека прошлост. Испоставило се да му је то легло, с обзиром да је по струци био историчар уметности и културе, како се то тада звало. 

 

Глогов колац за Глишића

 

Почетком седамдесетих, без обзира на све, Кадијевић је имао добар положај да крене у нешто ново. Признат као редитељ, приметио је да у југословенској кинематографији недостаје филм фантастике. Док се колебао између снимања таквог филма и комедије, у руке му је запала приповетка Милована Глишића „После деведесет година”. Прича му је била позната још из школских дана, класична глишићевска сеоска идила, с тим што је заплет заснован на потрази за вампиром Савом Савановићем кучи мори воденичаре по селу, све док му главе не дође сеоски младић Страхиња, са све глоговим коцем. Онда се Страхиња ожени најлепшом девојком у селу, Радојком, упркос противљењу њеног оца, и проживе срећно до краја живота. Права идила.

 

Од ове приче Кадијевић је оставио само мотив вампира и покушао да од сеоске комедије направи причу страве и ужаса. Да искористи присуство општепознатог Саве Савановића. Кад је завршио писање сценарија, прича више није имала везе с Глишићем. Како сам Кадијевић каже: „Да је неким случајем могао да прочита сценарио или види филм, Глишић би се преврнуо у гробу”.

 

Сценарио назван „Лептирица” био је написан, и онда је следио тежи део посла: да се нађе ко ће да одобри и прихвати снимање таквог филма. Овде је Ђорђе прибегао трику. Знао је да ће неко велико филмско предузеће, у чијим су управама седели људи постављани по партијској линији, тешко да му одобри снимање по таквом сценарију и отишао је у тадашњу Радио телевизију Београд. 

 

Тамо је на уредничким местима затекао људе отворене за све нове изазове, попут Филипа Давида, Зоре Кораћ, Василија Поповића (алијас Павла Угринова). Они су прихватили Кадијевићеву идеју, а он је добио одрешене руке да снима како мисли да је најбоље. Једина невоља била је што ни сам Ђорђе није био најсигурнији како ће то да изведе. Никада раније ни он, а ни било ко други, није радио ништа слично. Можда је за одличан филм била пресудна чињеница да у фантастику није ушао да се доказује, већ да се окуша. Па, ако нешто испадне, добро јест, ако не... Или, као што Кадијевић цитира Пастернака: „Прави разлог да се роман напише јесте писање тог романа.”

 

Прелепи ђаво 

 

Тако је било и с „Лептирицом”. Прави разлог да се сними филм јесте снимање филма. Ризик је био озбиљан, лако је могао да склизне у комедију, да потоне у кич. 

 

Кад је већ добио одобрење и средства, почео је да трага за местом за снимање. Било му је неопходно типично српско село 19. века, старе куће, воденица. Прокрстарио је Србију уздуж и попреко, али је у удару модернизације то село било једно од првих жртава. 

 

Како је место снимања било од пресудне важности, није долазило у обзир да се то одради тек онако, па да у позадини излети нека бандера, трактор или нека ствар која није ни постојала у забаченим српским селима 19. века. Чак ни правим завичајем Саве Савановића, селом Зарожје, није био задовољан. Прешао је Дрину и, код Вишеграда, кренуо по забаченим планинским селима. Тако је забасао у готово заборављено и напуштено село Сопотницу, изнад града. Испоставило се да је као створено за оно што је као редитељ замислио. Модернизација га је нашироко заобишла, изгледало је као да су се времепловом вратили осамдесетак година назад. А ту је била и воденица.

 

Како је један од најважнијих „глумаца” пронађен, приступило се потрази за онима људског рода. Кадијевић је одраније приметио младу глумицу Мирјану Николић, једну од најлепших Југословенки. Имала је неке мање улоге у филмовима Соје Јовановић. Ђорђе данас сведочи да је никада раније није видео, а када му се појавила на вратима канцеларије, знао је да је рођена за улогу Радојке. Приметио је анђеоски лепо безазлено биће. То се савршено уклопило у његово поимање зла, јер ђаво никада није онакво чудовиште каквим га упорно приказују. Као пали анђео, он мора бити леп. Мирјана се нашла у чуду кад је прочитала сценарио, али је ипак пристала да игра.

 

Улогу Страхиње наменио је Петру Божовићу, тек изашлом са Академије. Радојкиног оца Живана имао је да одигра Слободан Цица Перовић. Попуњен је и остатак екипе и снимање је коначно могло да почне.

 

Смрт од страха

 

Иначе, Кадијевић је познат по томе да на снимању не прича много. С глумцима раније обави разговоре и сви раде свој посао. Данас каже да је готово морао да хипнотише глумце, поготово Миру. Морао је да је увуче у причу, објасни јој шта треба да игра. Ишло се и на њен глумачки нерв. Целу екипу убацио је у неку врсту транса, водио их, а сам каже да је то са стране вероватно деловало сулудо. Снимање су почињали кад се Мира осећала опчињено. И успела је да улогу изнесе на најбољи начин. Тада је увидео да ради најтежи посао на свету, редитељски. Као да је војни командант, јер је цела екипа чекала на његову заповед. Није знао увече, кад се заврши снимајући дан, шта ће сутра да ради. Само место и екипа вукли су га да уради нешто.

 

Кад је коначно све завршено, филм је дошао на цензуру. Кадијевић је чекао пресуду, а када је видео комисију која излази из сале, при том се жене тресу и хватају за главу, знао је да је урадио добар посао. Приказивање је одобрено, а премијера је била 5. априла 1973. године. Први програм Телевизије Београд, у време када су постојала само два канала. Ударно време. Испоставило се да су многи били неспремни за удар у главу који је уследио. За време пројекције један човек у Скопљу чак је умро од страха. 

 

Сутрадан, када је Кадијевић кренуо до Телевизије, схватио је да цео аутобус прича искључиво о његовом филму који је претходне вечери приказан на телевизији. И то сви причају само о једном једином месту у њему. О обрту коме савршено стоји она изјава Живојина Павловића да „сваки филм мора да има тај ударац директно у главу или нема филма”. Пре Телевизије, Ђорђе је свратио и у Српску академију наука и уметности, и тамо од пријатеља академика чуо сличне реакције. Чак је и један Миодраг Б. Протић, чувени сликар и оснивач Музеја савремене уметности, рекао да се ретко кад у животу тако уплашио. И у Телевизији исти утисци. Људи су почели да се јављају и да се жале. Онда је уследило обрачунавање по новинама. Једне дневне новине осуле су паљбу из свих оруђа, називајући чак Кадијевића „културним терористом”. Замерали су му да је изневерио очекивања, јер су сви очекивали да се ради о питкој екранизацији Глишићеве приче. 

 

А „Лептирица” је све друго, само то није. Дешавало се да се по школама организују пројекције филма, као допуна лектире. Деца су с ужасом гледала филм, било је цике и вриске, бежања из сале. Дигла се кука и мотика, филм су називали нападом на душевно здравље радног народа. Онај несрећник који је умро у Македонији дошао им је као кец на десетку, развлачили су га на све стране као доказ. Отворила се расправа, а Ђорђа су у заштиту узеле једне друге дневне новине. Стручњаци су објашњавали да су такве теме добре, да се кроз њих човек ослобађа страха. 

 

Вриска и бежанија

 

Редитељ је био шокиран реакцијама и пажњом коју је филм изазвао. Сео је још једном да га сам одгледа и схватио да је постигао оно чему се није надао. Додирнуо је ону жицу метафизичког страха која постоји у сваком човеку. Страх од оностраног, непознатог. То није планирао, једноставно је изашло из њега.

 

Црква га је напала да недостојно приказује српске свештенике. У тумачењу Танасија Узуновића, свештеник у „Лептирици” представник је оних веселих сеоских попова који воле мало да попију. И то се црквеним званичницима није допало. Напади на Кадијевића трајали су све до снимања серија „Вук Караџић”, после које га је звао лично патријарх Герман, да му захвали на приказивању улоге Цркве у српској револуцији 1804. Одликован је и црквеним орденом Белог анђела. 

 

У свој тој гужви око и због „Лептирице” било је и комичних дешавања. Од тога да су му се на отварању једне изложбе у поверљивом тону обратили неки млади људи, за које је схватио да су сатанисти, који су после филма „препознали сабрата” и зову га да им се придружи, до тога да је Кадијевић лично присуствовао једној пројекцији у Студентском културном центру у Београду. Велика сала крцата, биоскопско платно. Филм иде, а кад је ђаво већ однео шалу, углавном женски свет удари у вриску и бежанију. Били су на граници да прекину пројекцију. Редитељ је кренуо у потеру за гледаоцима, враћао их, објашњавао им да је то само филм, није изистински, иза камере је педесет људи или, како је рекао: „Гледајте како је урађено, а не шта је урађено.”

 

А урађено је оно што се урезало у памћење свакоме ко је макар једном гледао „Лептирицу”. С мало шминке и сличних улепшавања извучено је највише могуће. Није било постпродукције није, ништа додатно рађено, ништа претапања, ништа технологија. Кадијевић се до данас чуди како се нико од колега му пре њега није усудио да крене том стазом. Био је први код нас који је прокрчио пут снимању филмова страве и ужаса. Од продаваца са пијаце до академика, „Лептирица” је дотакла свакога и ушла у колективно сећање. С потиљка Петра Божовића стигла је далеко. Лепрша ево већ више од четрдесет година, и код сваке генерације произведе исто. Онај поменути метафизички страх. А у томе је ваљда и поента филма страве.

 

Немања Баћковић, Политикин Забавник (3313/2015)

 

 

[Милан Ракић]

Ако неко није гледао, на званичном ЈуТјуб каналу Јавног сервиса можете погледати овај телевизијски филм...

 

[GeniusAtWork]

Kad sam prvi put pročitao "Posle 90 godina", iznenadilo me da čuveno finale filma ne postoji uopšte u Glišićevoj priči! 

 

Al' svejedno, i priča i film su odlični 

[зеленизуб]

.com

[Дидим]

Да ли је овај филм стварно култни филм или само има емотивну вредност за одређену генерацију?

 

Мени филм делује као кад неко упамти неку серију или компјутерску игрицу из 80-их па му остане у сећању као нешто култно и феноменално, а оно није чак ни ретро, него просто застарело и сиромашно. Ја сам о филму Лептирица толико много слушао... да је нешто најстрашније, да је феноменалан филм, да је један умро од страха гледајући га итд. и уопште нисам био одушевљен када сам га погледао. Не зато што је "стар" јер има много старијих домаћих филмова који су феноменални него јер делује као покушај филма, као нека од оних старих емисија из школског програма када доведу пар глумаца да на брзину одглуме неку историјску сцену.

[GeniusAtWork]

Да ли је овај филм стварно култни филм или само има емотивну вредност за одређену генерацију?

 

 

Meni je film sasvim solidan, ima dobru atmosferu i par stvarno odličnih scena. Ne pokušava da bude nešto što nije i da imitira neke druge filmove po svaku cenu. Naravno, ne može da se nosi sa današnjim filmovima po pitanju efekata i svega, jer je snimljen pre više od 40 godina. I ja sam se naslušao o njemu kao nečemu najjezivijem kao klinac, ali sam ga prvi put video sa 20 i nešto godina, pa ni na mene nije mogao da ostavi bogzna kakav utisak kad sam pre toga odgledao ne znam ni ja kol'ko filmova, i boljih i lošijih.

 

Ali lično mislim da je recimo 'Sveto mesto' superiorniji kao film u svakom pogledu...

 

[Снежана]

или само има емотивну вредност за одређену генерацију?

А која је то већа вредност, ако је емотивна вредност "само" ?

П.С.  То је једини хорор филм који сам одгледала "кроз прсте".

[зеленизуб]

а оно није чак ни ретро, него просто застарело

Оно, што јес'... а и плеонастично је само оно што нам к'о плеоназам чеше увета.

[3006]

Ја сам о филму Лептирица толико много слушао... да је нешто најстрашније, да је феноменалан филм, да је један умро од страха гледајући га итд.

Можда је одговор то што је већина овај филм први пут гледала када смо били деца...

Свеједно, такође мислим да је филм одличан.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Приметио је анђеоски лепо безазлено биће. То се савршено уклопило у његово поимање зла, јер ђаво никада није онакво чудовиште каквим га упорно приказују. Као пали анђео, он мора бити леп. Мирјана се нашла у чуду кад је прочитала сценарио, али је ипак пристала да игра.

 

Pa ako treba vec da se gine.... nek se gine od...  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Cudno, bio sam mator, odgledavsi sve holivudisticke horore i 3d spektakle ali jednom dosadjujuci se kuci, poce neki crno beli film, na nekom od domacih kanala.

Onako kroz maglu pratih nesto, polu maglovito, kad... neka jeza uvuce se pod kost, nikako nisam umeo da je se otresem. Najgore od svega sto nisam menjao onu lenju pozu i nezainteresovansot se pretvori u maglu u kojoj gde god da se okrenes osecas ruke koje te grabe.

 

Ne znam da li sam ikad osetio ovakav strah a da napomenem, da sam na razne strahove naviknut u smislu savladjivanja istih.

 

Strah je dobar sluga, ali ovaj bese gospodar kojeg cu dobro pamtiti.

 

Sad film gledam od pocetka do kraja sasvim prirodnim i normalnim tokom.

[Arsenija]

Nisam gledala taj film.Ali sam nedavno na RTS-u pogledala neki nas ,prva misao mi je bila-Boze,kako je ovo prevazidjeno,pa umesto da se uplasim,ja sam pocela da se smejem...smesno je koliko je glupo i naivno,a u to vreme je izgleda bas bilo sik...:-D ...Imam jednog komsiju koji je godinama furao neki svoj fazon,neprepoznatljiv...iz tog perioda,...valjda...Gledala sam neke horore u bioskopima,nista posebno,vec vidjeno,malo se strecnes,prospes kokice,vrisnes ,ali samo onda kad svi cute,ne znam kako se to uvek meni desi,neka zakasnela reakcija...ali nista mi nije tako strasno kao crno dete i glava secera,kao kad sam bila dete...

[Дидим]

Ја бих за филм рекао да је класична РТС-ова ТВ драма као и све остале, нпр. филм о Доситеју, екранизације Нушића итд. Све је то ОК и глума је одлична, све сами најбољи позоришни глумци. Дефинитивно није лоше. Чуди ме само култни статус и његово постављање изнад свега осталог што је снимљено у хорор жанру... Не на овој теми, наравно, него у комуникацији са људима. Сви су у фазону "Ууу, Лептирица! Нешто најстрашније, најјезивије икад снимљено"

 

Кад смо код комичних детаља који одвраћају пажњу, ја сам колутао очима на оно пуштање мајмунске дреке снимљене у прашумама, а тобоже се чује из српских шумарака...

[Juanito]

"Ууу, Лептирица! Нешто најстрашније, најјезивије икад снимљено"

 

Ја је скоро одгледах по први пут и развалио сам се од смеха.  

[Arsenija]

P.s.Kad smo vec kod toga,ja nikad nisam gledala domace serije,Srecni ljudi,Bolji zivot itd.,i nedavno se po milioniti put to repriziralo i ja sednem da odgledam premijeru,otkinula sam se od smeha,niko mi nije verovao da do sad to nisam gledala... Itd.Da ne smaram vise...kad pogledam film,postavljam novi post,a do tad mogu da procitam ovu knjigu-prirucnik ,bestseler,sta li je,sto mi poklonise svetovnjaci za bolji i aktivniji zivot,sa nadom da u nemackoj necu kopati kanale...