Срб је Христов радује се смрти - зашто?

[Adelaida]

како неко може да се радује смрти?

Moze, ako smrt dodje kao olaksanje... :.mislise. ( previse je to sado-mazo za moj ukus) 

[Џуманџи]

@Vaso, opusteno, skoro svaki ateista naginje ideologiji, nemoj da mislis da si jedini. To je samo ispoljavanje potrebe za religioznoscu.

[VaSa110]

Bezobrazno, ružno, neljudski.

Krivica je do mene i moj (očigledno pogrešan) pogled na ljude.

 

Izvinjenje svima.

[Tumaralo.]

Moze, ako smrt dodje kao olaksanje... :.mislise. ( previse je to sado-mazo za moj ukus) 

 

Bas je suprotno od sado-mazo Jer nema vise bola..

[Adelaida]

Bas je suprotno od sado-mazo Jer nema vise bola..

Da, mislila sam na " taj bol" ( koji u smrti nestaje) da je previse sado-mazo...   

[Дидим]

Ево вако да будем искрен.

Ја сам као клинац био вел'ки философ.

И пошто сам са 10 година све сабро и одузео рекао сам својој породици да не вреди живети.

Реко за ових 10 година сам видео све шта треба да видим, живот је мука и срање и мени се више не живи. Боље је лепо умрети него се годинама патити па на крају опет умрети.

 

 

Слично и ја... Када им се живот смучи, па кажу оно "Биће боље". Световно полагање наде у будућност и одлагање живота. Каква, бре, будућност, шта ће бити боље? Ако ти и све буде ишло по плану, једино што те чека у тој будућности су старост, болест и смрт. И кад видиш такве људе... 45 година, а мрачан, незадовољан, нема оно што хоће, не може оно што хоће, па му се не живи него трпи живот. "Биће боље" и терај даље. У реду је и то, нема свако разлог баш да ђипа од среће што је жив и што сунце сија... Али прође 10 година, ништа се не промени, сад већ има 55 и гунђа на године. Волео би да је млађи, онда је било другачије, ово још никад није било. И што даље одеш, то оно раније делује боље, садашњост је горка и несношљива, али ће ваљда "бити боље".

 

И ја сам се сетио онога из Горског вијенца "васкрсења не бива без смрти". Схватам шта желиш да кажеш, нисмо у противречности него из различитих углова (или "угала" што би рекао ава Зоран ) говоримо о теми, па су нам зато приче можда.. некомпатибилне. Ја верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века и верујем у своје спасење, али моја вера је слаба. То није попут вере да ће Сунце вечерас заћи, а сутра изаћи поново, или кад улазим у хладну воду да само кратко треба претрпети непријатност и да ће се одмах тело навићи. Не знам како бих се понео пред извесном и изненадном смрћу. О њој много више размишљам него што је то нормално, а опет нисам сигуран да сам за њу припремљен. Волим да мислим да сам кадар да се пред њом држим хришћански, надам се да ћу у томе успети, али радовати јој се нећу сигурно. Осим ако сам живот не постане још гори, али тад и није нека храброст радовати јој се.

 

О Обилићу се надам да ћемо се поново срести на некој прикладнијој теми.

[Дидим]

Али у исто време, Винстон је слика неспремног човека који се ухватио са страшном звери од система, који има све на располагању.

...

Али мислим да је тема мало скренула. Од почетне теме кренуло се расправљати о ђакону Авакуму, што мислим да није била поента теме, иако те речи имају везе са њим.

 

Да... Нисам Винстона ни хтео да поменем као некога у истој равни са ђаконом Авакумом, него као некога ко је заиста веровао да се помирио са смрћу и тиме да ће умрети и у то кренуо са неком својом помиреношћу, а није ни слутио какви га ужаси још чекају. Кад већ цитирамо Његоша, споменуо сам га више у контексту "И не знадеш шта те јоште чека", било какво поређење би било погрешно по брду ствари, између осталог и што је у оном мучењу Винстон прижељкивао смрт као престанак патње, али је није добио. Јесте тема скренула, ја сам јој мало померио тежиште са "Зашто се Србин радује смрти" на "Зашто је Авакум рекао да се Србин радује смрти", али немам ту више шта да додам и надам се да није било превелико скретање.

[Џуманџи]

Не знам како бих се понео пред извесном и изненадном смрћу. О њој много више размишљам него што је то нормално, а опет нисам сигуран да сам за њу припремљен.

Pitanje je i situacije i trenutka. Nisam htela da dodam nesto na ono Zeljkovo (zbog bojazni da ne uprskam po ko zna koji put na ovoj temi) "kada covek raskrsti sa sobom da nema sta da izgubi", a to je: i kada nema osecaj da je nesto propustio da ucini. Sa 17 sam htela da se bacim sa terase, ali nisam mogla da ustanem iz kreveta i hodam. Tad mi je bilo svejedno. Sada me hvata i strah i panika jer imam osecaj da nesto bitno propustam (a to je vrv dublje pokajanje)...

[Arsenija]

Pitanje je i situacije i trenutka. Nisam htela da dodam nesto na ono Zeljkovo (zbog bojazni da ne uprskam po ko zna koji put na ovoj temi) "kada covek raskrsti sa sobom da nema sta da izgubi", a to je: i kada nema osecaj da je nesto propustio da ucini. Sa 17 sam htela da se bacim sa terase, ali nisam mogla da ustanem iz kreveta i hodam. Tad mi je bilo svejedno. Sada me hvata i strah i panika jer imam osecaj da nesto bitno propustam (a to je vrv dublje pokajanje)...

Ja ne znam koliku tezinu imaju moje reci,ali mogu da pokusam da napisem neko svoje vidjenje...

Smrt je neminovnost.To znamo.Od nje ne mozemo nigde pobeci,jer nas ona ceka.Svakodnevno na svet doleze novi ljudi,svakodnevno umiru i mladi i stari,i dobri i losi,i pricnevi i pastiri...tu nema izuzetka...u smrti su svi isti...Plasimo se od svega sto je nepoznato,plasimo se smrti,ali ne toliko smrti koliko umiranja...umiranja u boli , samoci i sramoti . Nema coveka koji nije doziveo da mu neko blizak umre...moze se reci da je to najbliskiji odnos sa smrcu...jer ona nam u tim trenucima postaje ociglednija nego ikad, i uprkos svemu ne mozemo da je poreknemo...Kraj...To je kraj ovozemaljskog zivota...Bog mu je darovao zivot,Bog ga je i uzeo... Zasto onda covek da se boji smrti ? Ako se ne boji smrti,da li treba da joj se raduje ? Mozda i treba da se raduje,ali ne moze... ne moze zato sto voli zivot ... A ko ne voli zivot,on nece voleti ni smrt,vec ce u njoj videti izlaz....

Bog je dobar i nece nas ostaviti sirote...  Meni je nedavno umrao deda.Covek je porazen u tim trenucima i ostaje potpuno otkrivena njegova buducnost pred njim samim ,bez ulepsavanja....Ja sam se molila,nisam imala dilemu  da li Bog cuje moje molitve .Moj Bog je pobedio smrt,sve sto mogu da uradim je da se moli...i molila sam se...Sela sam u neki ugao...i samo sam ucutala...U tom trenutku sam osetila radost,pocela sam da placem..a u usima mi je odzvanjala samo jedna pesma..."Prastajete ljudima,Bog da nama prosti,svi smo mi na zemlji privremeni gosti.... "   

Covek ne treba da mrzi sebe,treba da zivi onako kako i prilici coveku,da kad smrt pokuca na njegova vrata bude spreman da podje kuda god da ga povedu...

A mucenicka smrt nije smrt nego trijumf.Ja sam to tako dozivela.Trijumf covekove slobode.

[Џуманџи]

Covek ne treba da mrzi sebe, treba da zivi onako kako i prilici coveku,da kad smrt pokuca na njegova vrata bude spreman da podje kuda god da ga povedu...

A mucenicka smrt nije smrt nego trijumf.Ja sam to tako dozivela.Trijumf covekove slobode.

Eeee, slazem se i ja da treba, aaaali... Kontam ovako: smrt ce te sibati na svaki moguci nacin sve dok je se plasis. Tu su 2 opcije: ili ces da trpis tu tiraniju zastrasivanja, igre macke i misa do kraja, ili ce ti se toliko zgaditi da ces da je u jednom trenutku omrznes (kao kad rob pljune gospodara)...

[Arsenija]

Eeee, slazem se i ja da treba, aaaali... Kontam ovako: smrt ce te sibati na svaki moguci nacin sve dok je se plasis. Tu su 2 opcije: ili ces da trpis tu tiraniju zastrasivanja, igre macke i misa do kraja, ili ce ti se toliko zgaditi da ces da je u jednom trenutku omrznes (kao kad rob pljune gospodara)...

Aaaali... Dzu ?

Mi nismo zle i nezahvalne sluge...

Skontaj me malo. Glupo je plasiti se smrti kad je ona izvesna.Nema coveka koji se rodio,a da nije umrao.Covek mora da trpi sve sto je tesko do momenta dok mu to ne postane lako...i da celog svog zivota nastoji da bude dobar i blagodaran Bogu za sve...To nije nesto sto je lako,ali je moguce.

[зеленизуб]

Види, Обилић је знао да ће му макар главу одрубити Турци ако га већ не набију на колац када је улетео у турски табор и распорио Мурата.

Значи човек је свесно отишао у смрт.

Не, није Обилић нека митологија, помиње се и у турским историјским извештајима и то баш у том контексту како је убио Мурата.

 

Страх од смрти постоји код сваког човека и код хероја и код кукавице. Међутим Херој има већи страх од овог страха а то је страх од кукавичлука или од Бога или да не изгуби образ.

 

Тешко умиру само они чије је срце везано за земљу и за овоземаљски живот.

Чије није умиру лако, што не значи да се тог момента не уплаше муке или смрти, али немајући шта да изгубе просто се не враћају назад.

Када човек раскрсти сам са собом да нема шта да изгуби ако умре тада му је све једно да ли је жив или мртав.

Остаје још само тај природни страх од смрти.

Овде би се изгледа уклопила и размишљања Ivana Mažuranića из Smrti Smail-age Čengića:

"Boj se onoga tko je viko bez golema mrijet jada".

[Џуманџи]

Skontaj me malo. Glupo je plasiti se smrti kad je ona izvesna.Nema coveka koji se rodio,a da nije umrao.

Kontam, Arsenija, al' mi ta racionalizacija najodvratnije nuznosti (smrti) uopste ne pomaze (pisem iz svog ugla, zato i kazem - meni (i zato sam koristila primer roba i gospodara)). No, dobro, samo se treba boriti, nista se preko noci ne desava...

[Vasa L.]

A mucenicka smrt nije smrt nego trijumf.Ja sam to tako dozivela.Trijumf covekove slobode.

 

 

ovo je po meni sazet odgovor na postavljenu temu,

naslov je konkretno vezan na mucenicko stradanje igumana Pajsija i djakona Avakuma,

gde su navodno i izgovorene te reci ako naknadno nisu dodate od strane pisca zitija.

[Vasa L.]

Citao sam u knjizi "Konstantin" pisca Ivana Ivanjija kako je u ranom hriscanstvu bio neki episkop u Kartagini,

 

koji je osudjivao "namerno izazivanje mucenistva" i to proglasavao za tesku jeres;sto je po meni ispravno

 

a toga u zitijima svetih ima koliko hoces. Ima slucajeva da su pojedini potonji svetitelji odlazili i rugali se npr.muslimanima samo da bi stradali i bili mucenici.

 

Medjutim ostali episkopi na saboru su upravo njega proglasili jeretikom i osudili ovo ucenje.

 

Ovo i nema veze sa temom posto su iguman Pajsije i djakon Aavakum zarobljeni i stradali su zaista kao mucenici.