Српска редакција црквенословенског

[Дидим]

Помаже Бог свима! Колико видим, не постоји издвојена тема на којој би се причало само о српској редакцији црквенословенског језика, па сам решио да је започнем и потрудићу се да то урадим на што бољи начин. Ако већ постоји тема а да је нисам видео, можете пребацити или ако је ово што пишем неко већ лепше објаснио, можете и обрисати. Мало сам се играо са повећавањем слова у насловима и са постављањем слика, да бих избегао претерану монотонију, пошто текста има много. Ако се коме буде свидело и буде му користило, биће ми особито мило.
 

1. Да ли је језик у нашој цркви старословенски и зашто се зове "црквенословенски"?
 
Старословенски језик је првобитни језик који су кодификовали Света браћа Ћирило и Методије, на основу јужнословенских говора из околине Солуна. Како је језик жива ствар и непрестано се мења, тако се за пар векова сам језик и начин писања довољно променио, нарочито под утицајем Словена из других крајева, да тај измењени језик називамо црквенословенски.
 
И један и други језик су се у своје време називали просто - словенски. Данас, пошто у својој историји имамо неколико језика у различитим историјским раздобљима, најстаријој варијанти из времена Св. Ћирила и Методија смо дали име старословенски, а млађој варијанти која се користила у време Немањића црквенословенски. То име нисмо дали јер су њиме говорили неки Црквени Словени, већ зато што је тај језик првенствено користила Црква (народ је говорио врло сличним, али не сасвим истим језиком) и Црква га је кроз векове сачувала као литургијски језик све до данас, док се народни језик кроз векове све више и више мењао. Ко зна, можда ће и овом нашем садашњем језику неки будући Срби у далекој будућности дати неко друго име, ако тада буду говорили неким измењеним српским језиком.

 

 

 

2. Шта је онда тај "српскословенски језик" који се помиње?
 
"Српскословенски" није засебан језик. То је црквенословенски, али у српској редакцији. У оно време није било јавних школа као данас, писмених људи је било још мање, а књиге су биле реткост. Материјал на коме би се писало је био врло скуп, а књиге су се писале ручно, од стране мајсторских преписивача који су пажљиво исцртавали свако слово и украшавали књиге. Није било ни средстава масовне комуникације, па је често од једног словенског краја до другог требало и по неколико дана јахања.
 
Под тим условима, свака држава је имала нека своја ситна правила како је писала и читала црквенословенски. Те варијанте се називају "редакцијама", па тако имамо српску, бугарску, руску... Српска и бугарска су готово идентичне и нисам ни сигуран да ли се оне уопште воде посебно. Руска редакција због велике удаљености има неке своје разлике у односу на српску. Ради скраћеног писања, српску и руску редакцију црквенословенског називамо српскословенски и рускословенски. То нису засебни језици, већ су и један и други црквенословенски језик.
 
 

3. Како то да СПЦ не користи српскословенски, већ рускословенски?
 
Многи мисле да се у нашој цркви користи српска редакција црквенословенског, она која се користила у време Светог Саве и Немањића. То није тако. У нашој цркви користи се руска редакција.
 
Откуд код нас рускословенски и како смо изгубили српскословенско богослужење? Од пада под Турке 1459. године и краткотрајног трајања српских деспота под Угарском у Војводини, све више је било ратова, а све мање простора за књижевну делатност. Православље је од државне вере једне богате средњовековне краљевине и царевине спало на веру обесправљених сиромашних сељака у провинцији Османског султаната, која је некад била толерисана, а некад сурово прогоњена. Негде у време патријарха Арсенија Чарнојевића, а то је 1690. година, Срби су почели политички и војно да се организују унутар Аустријске царевине, где је постојао јак притисак за покатоличавање, а од ратова и сеоба је било све мање књига и све мање свештеника. Није био неуобичајен призор да свештеници буду неписмени, да знају напамет да поје али да не знају да пишу и читају.
 
Тада на сцену ступа Русија коју молимо и од које тражимо свештенике, књиге и учитеље. Онај исти црквенословенски који је на коњима са Балкана и наших простора одјахао до далеког Кијева вековима раније, сада нам се из Москве и Санкт Петербурга вратио у мало измењеној форми, у облику руске редакције односно рускословенског језика.
 
Тај језик се очувао у нашој цркви све до данас, када се постепено меша са модерним српским језиком. Српскословенски је нестао заувек. Истини за вољу, ни овај рускословенски код нас није баш исти као и рускословенски у Русији. Дали смо му неки наш печат, неке ствари читамо "по нашки", тако да се неки шале и кажу да је то сада српска редакције руске редакције.
 

 

 

 

 
4. У чему се разликују српскословенски и рускословенски?
 
Већ сам рекао, у питању је исти језик, црквенословенски. Разлика српскословенског и рускословенског је мало већа него разлика екавице и ијекавице. Као што су и екавица и ијекавица српски језик, а не засебни језици, тако су и српскословенски и рускословенски исти језик, само што имају неке разлике. Те разлике су углавном у читању и изговору и неке од њих ћу сада показати. Списак није потпун и ко год се сети још нечега нека слободно дода или исправи.
 
Овде дајем линк ка онлајн буквару црквенословенског језика, до ког сам дошао захваљујући Милану Ракићу који га је поставио на другој теми. У питању је буквар руске редакције:
 http://www.svetosavlje.org/slovenski/bukvar/bukvar0203.htm
 
 
4.1. JAT
 
Слово Јат. Ово слово је разлог наше поделе на екавицу и ијекавицу, јер се у једним крајевима читало као Е, а у другима као (И)ЈЕ. У руској редакцији, чита се искључиво као ЈЕ. На пример:
ВѢКЪ - српскословенски: век/вијек; рускословенски: вјек
Ако се неко питао зашто служба звучи "ијекавски", то је због тога. Захваљујући овом слову, ми ни дан данас не знамо за некога из средњег века или касније, да ли је говорио на екавици или на ијекавици. Као што не знамо где се у немањићкој Србији чатило "хљеб наш насуштни дажд нам днес", а где "хлеб наш насуштни" и да ли је уопште било разлике, иако верујемо да јесте.
 
 
4.2. ЈУС
Слово Јус. Тачније, Јус мало, јер је постојало и Јус велико, али је избачено. Овај глас иако личи на А, није А већ "назално Е". То је оно Е које се изговара као кроз нос, када неко не говори "Шетао сам" него више личи на "Шентао сам". У српској редакцији се чита као Е, а у руској као ЈА.
ИМѦ - српскословенски: име; рускословенски: имја
ДА СВѦТИТСѦ ИМѦ ТВОЕ - срп. да светитсе име твое; рус. да сватитсја имја твое
 
У српскословенском је постојало и слово ЈА и писало се Ꙗ. То је визуелно слично са Ѧ, тако да су Руси све спојили у једно слово (изузев на почетку речи!), па је немогуће без доброг познавања језика знати када је Е а када ЈА. Тако имамо:
ДА ВОЗРАДУЕТСѦ ЗЕМЛѦ - срп. да в'зрадуетсе земља (да се узрадује земља)
 
 
4.3. ДЗЕЛО
Слово Дзело или Зјело. Ово слово које личи на латинично С, некада се читало као ДЗ али је и код Срба и код Руса прешло у обично З. Само је остало правило писања, где се пише З, а где S. У Македонији је опстао глас ДЗ, а и по неким нашим дијалектима се може чути, али не можемо знати да ли је у српскословенском у време Немањића ово било ДЗ или З, а у рускословенском је З.
SВѢЗДА - срп. (д)звезда/(д)звијезда; рус. звјезда
 
 
4.4. ШТА  
Слово Шта. Као Ш, са квачицом у средини какву има слово Џ. Руси су га после због лакшег штампања визуелно изменили тако што су квачицу преместили удесно, попут оне у слову Ц и добили Щ. У српској редакцији се чита као ШТ, а у руској као ШЧ.
СВѦЩЕNNАѦ ЛИЦА ПОЧИТОВАТИ - срп. свештенаја лица почитовати; рус. свјашченаја лица почитовати (прев. "свештена лица поштовати")
Стари словенски говори су имали спојеве ШТ и ЖД који су очувани и у црквенословенском. У народном српском језику, ЖД је прешло у Ђ (рожден, пожди, межда → рођен, пођи, међа), а ШТ је негде прешло у Ћ, а негде је остало ШТ. На пример, у западним крајевима се каже опћина, свећеник, али ни у источним се више не каже свешта или просвештено, већ свећа и просвећено.
 
 
4.5. ВЪ → ВО
 
Слова Ъ и Ь називају се Дебело Јер и Танко Јер. То нису гласови, него полугласови и то је тешко објаснити писањем, мора да се изговори. Дебело Јер је онај полуглас који ученик испушта кад нешто незна, онај полуглас који изговарамо кад нам је нешто на врх језика а никако да се сетимо речи. У савременом српском се не пише, а понекад уместо њега ставимо апостроф, да би се знало да два слова нису спојена, него да између иде полуглас. Као кад се записује јужни говор, па пише С'д ћу да дођем. Није "сад", а није ни "сд".
 
Тако се српскословенско КРЪСТЪ које се чита исто као и модерно "крст" у рускословенском претворило у КРЕСТЪ, СМЪРТЪ (смрт) у СМЕРТЪ итд. На сличан начин се и ВЪ- на почетку речи претворило у ВО-. Тако од српскословенског ВЪСКРЪСЪ (в'скрс) у рускословенском имамо ВОСКРЕСЪ. У модерном српском, наместо ВЪ (В') имамо У, па су тако в'станак, в'здигнуће, В'скрс постали устанак, уздигнуће, Ускрс, а преко руског имамо востанак, воздигнуће, Воскрес.
 

 
 
 

Знајући ово, просечан Србин много лакше може да разуме црквенословенски. Свјати безсмертнии кад се прочита као "свети бесмртнии", одмах се разуме шта каже. Кљатва потребисја (клетва се уништи) кад се прочита "клетва потребисе", опет је јасније.
 
О српскословенском може још доста да се пише, па ако неко зна, замолио бих га да допише који ред. Ово што сам ја написао су најелементарније ствари и мислим да је згодно са њима започети тему. Надам се да нисам направио неку грешку.

 

 
Мене занимају два питања, па ако неко зна волео бих да ми одговори.
 
1. Када је учење црквенословенског избачено из српских општих школа и у ком обиму се учило, док се учило?
2. Да ли су током установљавања српског школства у Војводини у 18. веку, или након ослобођења Србије у 19. веку, постојале неке тежње да се обнови српска редакција?

[Драган Јашић]

Дидим ово може бити јако интересантно , ако већ није , само настави ! Може нешто и да се научи !

[Wu]

Сјајна тема! И поучна за оне који се овим нису бавили. Ја јесам филолог, али не србиста, додуше. Можда бисмо могли рећи управо да је славјаносербски језик "покушај" да се српска редакција врати у употребу, али на нефилолошки начин - ми тада, уосталом, и нисмо имали стручњаке за језик, само жељу и потребу да језик који је постао званичан (рускословенски) приближимо народном говору, односно ономе што је настало од српскословенског.

[goranger]

"иже херувим тајно образујуште и животворјаштеј тројице трисветују песан приносеште, васаку ниња житејскују отврзем печал, јако да цара васех подемљуште ангелскими невидимо дароносима чинми"

 

[Дарко Бабић]

Помаже Бог драги другари. Ово ми је прва порука на овом форуму, где сам нашао одговор на једно тешко питање везано за слово "шта" и донекле за слово "дебело јер".

Наиме, водим управни спор са Матичарем да ми се властито име испише у Матичној књизи рођених и на глагољици - ⰄⰀⰓⰍⰑ ⰁⰀⰁⰉⰛⰟ. Морам научним методама да докажем да ту заиста пише Дарко Бабић, а не Мики Маус пошто Матичар не разуме глагољицу и морам га убедити да нисам варалица. Референца ми је Ватрослав Јагић (1866, https://glagoljica.hr/?pr=iiif.v.a&id=559583&tify={"pages":[10,11],"view":"info"}) који се узима за неког ко је успоставио стандард ћирилично-глагољичне транскрипције и транслитерације. Овде на форуму је објашњено да је Ⱋ=Ћ, а код Јагића осим табеле нисам успео да издвојим корисно вербално употребљиво упутство.

Сада ми треба помоћ да спречим нови "азбукопотрес". Презиме треба да ми се заврши са дебелим јером Ъ=Ⱏ, али не умем да вербализујем објашњење. Оно што сам нашао јесте научни рад "Двестота годишњица књижице „Сало дебелога ЈЕРА либо азбукопротрес“ Саве Мркаља (1810–2010)" где се на страницама 321. и 322. говори о дебелом јеру. (http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-185X/2010/0350-185X1066311M.pdf). Морам признати да нисам похватао конце.

Како то обично бива, утеху сам нашао илити донекле разумљиво објашњење сам нашао код извесног Косте који каже: "Речи које се завршавају сугласником без јотовања су писана тврдим знаком или дебелим јером, као градъ --> града." (политика.срб/scc/clanak/409614/Kultura/O-sccpskoj-leksikografiji-i-Vukovom-Rjecniku).

Да ли неко може да ми промени презиме Бабић на црквенословенском језику по падежима? То би ми, рецимо, за почетак било од користи. :-)

[Дарко Бабић]

Буквојед, хвала ти на одговору. Надам се да ће бити још реакција и других форумаша.

По Закону о општем управном поступку сада сам у првостепен поступку и чекам да добијем Решење са дизпозитивом, образложењем и поуком о правном леку. Већ ми је приликом предаје захтева речено да ће дизпозитив бити одбијајући. Чекам да добијем то Решење и онда ћу написати жалбу у зависности од образложења Матичара. Не знам још ко ће одлучивати као другостепени орган, а то ћу сазнати из поуке.

На Гуглу на упит "вештак црквенословенски" нисам добио у претрази жељени резултат. Рекао бих да не постоје вештаци за црквенословенски језик. Мислио сам да се на крају путем е-поште за помоћ обратим професорима цс језика на Богословском и Филолошком факултету, али рекао бих да ћу тешко од њих добити реакцију.