Korisnicima psihijatrijskih usluga nedostaje ljubav a mi svedočimo Onoga Koji Ljubav Jeste

[Arsenija]

P.s. Ne shvatajte me preozbiljno,molim vas. :-) Nisam ja strucnjak. Ja sam nebitan lik u celoj prici.Nisam cak ni pacijent. Salim se jer neki "bolesnici" nikad nece da dovedu u pitanje svoje ponasanje...zato je njih nemoguce stigmatizovati...Normalne ljude je najlakse stigmatizovati...Ljudi imaju razne predrasude...ne treba se obazirati na to...

[sanja84]

VSB kako gledas na to da se u nekim pravoslavnim krugovima ta bolest gleda kao posednutost. Sve u svemu kao posledica velike gresnosti. Mada mnogi duhovnici jasno govore i o bolesti

[Volim_Sina_Bozjeg]

VSB kako gledas na to da se u nekim pravoslavnim krugovima ta bolest gleda kao posednutost. Sve u svemu kao posledica velike gresnosti. Mada mnogi duhovnici jasno govore i o bolesti

Pa ako cemo iskreno, posle 1990 godine, Srpska Pravoslavna Crkva, nije bila spremna da primi toliki povratak srbalja svojoj pravoslavnoj veri.

 

Eto to bi mozda bilo moje misljenja, zasto je u Crkvi bilo svega, svacega i svakoga.

[Galija]

Bio stigmatizovan

 

Salu na stranu, nije meni cilj, da ja ovde o sebi naklapam i uklapam sve sto se desava oko psihicki labilnijih u svoju pricu. Ja sam vec na pocetku rekao, da sam izabrao put, takav, da sam svima govorio svoj problem, ja sam isplivao iz stigmatizacije ali su me povredjivale price i sudbine mojih drugova, koji se lece.

Dakle ovo je vise nekako tema gde skupljamo ne samo moja iskustva, vidis da se i ti boris i imas svoje samopostovanje sto je osnovno i sto ne bi smeo niko da izgubi ali ima i onih koji su na pocetku bolesti, koji jos ne znaju sta ih je snaslo. Takodje ima i onih koji su bliza rodbina obolelog i koji takodje ne znaju sa cim se suocavaju.

 

Tema bi bila nekorisna bez vas, zato sam i insistirao na ideji, da se sve sto se tice psihicki labilnijih nalazi na jednom mestu na jednoj temi.

 

To ej cilj teme koju sam zamislio a ne ja

 

Evo i mene,pozdrav svima  8086.gif Nesumnjivo je da si ti @VSB jaka licnost i da si uspeo da se izboris sa bolescu.Koji savet dajes onima, citiram tvoje reci:"koji su na pocetku bolesti,koji jos ne znaju sta ih je snaslo?" Mladic iz moje price je jedan od tih da tako kazem "nesvesnih"koji je jos uvek na lecenju,a njegovi se ne slazu sa mojom idejom odlaska u manastir, radi oporavka,jos ja ispadoh kriva,da zelim da ga uvucem u verski fanatizam!!!

 

Iskreno ne znam sta vise da mislim o svemu tome,osecam se konfuzno

 

Hvala jos jednom!

[Дијана.]

jos ja ispadoh kriva,da zelim da ga uvucem u verski fanatizam!!!

Ovo je problem sa okolinom u nerazumijevanju vjere i predrasudama, otprilike vjernik si ili što nisi normalan ili što si nešto puno grešan; a u ovakvim slučajevima ima i ozbiljnije posljedice. Tako jednoj mladoj djevojci ne dozvole roditelji da ide na Ostrog u istom kontekstu.  Njena majka je išla kod nekih vračara a crkveno naravno nije aktivna...

Imaš majku kojoj je npr. dijete bolešljikavo, ona je ateista, sve bi zaista učinila za nju i vrlo joj je posvećena, a na stidljivu napomenu da bi mogla da je krsti i pokuša malo i sa crkvom reaguje kategorično i s gađenjem.  

Kako ljudi da shvate da ima neiscrpan i besplatan izvor života, zdravlja, snage, mira i svega dobrog... samo se treba našteliti na njegovu frekvenciju, otvoriti se i prići... 

[javor]

Kako ljudi da shvate da ima neiscrpan i besplatan izvor života, zdravlja, snage, mira i svega dobrog... samo se treba našteliti na njegovu frekvenciju, otvoriti se i prići...

 

Ali, kako ... ?

Daj neki savet o tome sta govoriti, a sta nikako ne govoriti.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mladic iz moje price je jedan od tih da tako kazem "nesvesnih"koji je jos uvek na lecenju,a njegovi se ne slazu sa mojom idejom odlaska u manastir, radi oporavka,jos ja ispadoh kriva,da zelim da ga uvucem u verski fanatizam!!!

 

Uh, ovde imamo zaista veliki problem, jer ako se radi o psihoznoj licnosti, 95% psihijatra, ce kategoricki traziti, da se bolesan covek ne aktivira i ne "udje" u pricu Crkvenog i verskog tipa. Po meni je to prosto neverovatno ali i sami psihijatri, nemaju bas adekvatan savet kako da se to uradi i da pacijent nesmetano ispunjuje i svoju veru na najbolji moguci nacin. Dakle radi se vise na liniji lakseg puta, upravo zato sto sami lekari ne umeju bas najbolje da se izbore ako pacijent malo "zaluta" i pocne da govori o Bogu na jedan ne bas adekvatan nacin. (to se desava ali to moraju nuzno ispravljati i sama svestena lica a mogu ti reci da nesto "nemaju vremena"

 

Sto se tice kako uputiti samog pacijenta na put recimo manastira i neke duhovne obnove, ja mislim, da je najbolji nacin da se pacijent ne odvodi u manastire na lecenje, nego na neku vrstu duhovnog oporavka, pa mozda na pocetku koristiti i onaj tradicionalni odnos koji nas narod ima i previse kao rasprostranjeno stanje u odnosu prema Bogu. Dakle po meni je najbolje reci pacijentu, da se vise ide na "izlet", mozda tipa poklonickog putovanja, gde stanuje nasa vera,kultura,tradicija i tako mu malo po malo pribliziti Boga. Nikako ne treba spominjati cudotvorne stapice i instant ozdravljenja.

 

Ozdravljenje mora da se rodi u samom coveku, dakle nikakvo forsiranje, vec strpljiva prica u smislu kao sto svaki vernik prica sa vernikom. O lepoti vere i svemogucnosti Boga. Boga covek kako god to delovalo, mora da otkrije sam a ne da mu ga neko otkriva. Dakle bolest ne bi trebala da se spominje kao razlog duhovnog oporavka.

 

Probaj da vise pricas sa njim o pravoslavlju i da mu ne spominjes bolest u tom kontekstu. Ako krene da cita neke pravoslavne knjige, ti se posavetuj sa svojim svestenikom, sta bi to moglo za pocetak da se preporuci.

 

Dakle jedno oprezno i lagano uvodjenje ne moze nikome da smeta a kad sam decko krene ozbiljnije da se bavi svojom verom a to mogu pre svega biti odlasci u Crkvu i Liturgijski zivot, takodje ne sme biti ostavljen sam sebi, nego da se povede racuna i da se detaljnije upozna svestenika sa njegovim trenutnim stanjem. U principu u takvom stanju si oslobodjen posta, pa sama priprema za Sveto Pricesce, jeste uveliko olaksana.

 

Raspituj se bori se, moli se i nadasve ne gubi veru i nadu, sa njim pricaj kao da bolest ne postoji ali mu se uvek nadji pri ruci ako hoce on sam da porazgovara o tome. ( Nemojte nametati psihicki labilnijem sta da radi, vec mu se uvek nadjite pri ruci kada vam on sam kaze sta bi voleo da uradi) Ovo bi mozda i bio neki kljuc resenja po mom iskustvu.

 

Pitajte svakoga, ne zadovoljavajte se ni onim sta ja pisem ili kazem ili bilo ko drugi. Kucajte,kucajte, trazite.

[Arsenija]

Mi ne treba da zivciramo druge sa laznim smirenjem, mi naprotiv, moramo reci, da cemo lakse dobiti istinsko a ne lazno smirenje, ako nam drustvo da sansu, da aktivnije resavamo problem stigme i prestanemo sa odbacivanjem slabijeg.

Ja ipak mislim da bi trebalo.... ...makar samo malo.

Evo i zasto...Ako zaista i dobijemo smirenje,jednog dana,a mozda ni tada ...mi necemo da ga dozivljavamo kao smirenje nego kao vrhunsku gordost...

Drugi ljudi od vernika prave nekakve zrtve...pa ih namerno provociraju glupim pitanjima...a onda mi treba da budemo mudri i da odglumimo smirenje...Jer moze da se desi da nas nesto od tih glupih komentara zaista i povredi...iako ne bi trebalo...ali mi nismo toliko smireni da ostanemo hladni...zato moramo da glumimo da nas to ne dotice... Ponekad covek reaguje i protiv svoje volje...Govoris sebi-Smiri se,ovo ne treba da te dotice uopste,ali to nije tacno...nije tacno...Sta onda ? Kako da postupis kad ti se misici na licu grce ? Smireno ? Ako je moguce/sto da ne.

 

Ti ne zelis da ih iznerviras,ali to se uvek desi....

Snezana Rece da je to namerno zivciranje...Ja to ne bih tako rekla...To je svesno postupanje u cilju samoodbrane...Mi,buduci da nismo smireni,moramo da se branimo tim laznim smirenjem... a to je za druge koji nisu dobronamerni porazavajuce. I buduci da nas nisu pokolebali,oni su se iznervirali...ali mi sa tim nemamo nista...mi se ne radujemo tome...mi smo smireni... pa makar i lazno.

Razumete ?

Npr.

Nedavno sam dozivela nesto slicno...Mi na nekom skupu ...Jedan poznanik koji sve ljude gleda sa visine  ,iz cista mira mene pita -Kako se ti boris da steknes mir ? Muk... Sta da kazem? To je provokacija ...znam coveka...Odgovorila sam-Ja sam poslednja osoba na sveku koja o miru treba da ti prica ...

Da ne ulazim u to koliko je ta situacija bila kompleksna...tu je bilo pravoslavaca,mislimana,ateista..itd.

Toliko... 

Zurim...samo sam htela to da objasnim...Caos... 

[Galija]

Uh, ovde imamo zaista veliki problem, jer ako se radi o psihoznoj licnosti, 95% psihijatra, ce kategoricki traziti, da se bolesan covek ne aktivira i ne "udje" u pricu Crkvenog i verskog tipa. Po meni je to prosto neverovatno ali i sami psihijatri, nemaju bas adekvatan savet kako da se to uradi i da pacijent nesmetano ispunjuje i svoju veru na najbolji moguci nacin. Dakle radi se vise na liniji lakseg puta, upravo zato sto sami lekari ne umeju bas najbolje da se izbore ako pacijent malo "zaluta" i pocne da govori o Bogu na jedan ne bas adekvatan nacin. (to se desava ali to moraju nuzno ispravljati i sama svestena lica a mogu ti reci da nesto "nemaju vremena"

 

Sto se tice kako uputiti samog pacijenta na put recimo manastira i neke duhovne obnove, ja mislim, da je najbolji nacin da se pacijent ne odvodi u manastire na lecenje, nego na neku vrstu duhovnog oporavka, pa mozda na pocetku koristiti i onaj tradicionalni odnos koji nas narod ima i previse kao rasprostranjeno stanje u odnosu prema Bogu. Dakle po meni je najbolje reci pacijentu, da se vise ide na "izlet", mozda tipa poklonickog putovanja, gde stanuje nasa vera,kultura,tradicija i tako mu malo po malo pribliziti Boga. Nikako ne treba spominjati cudotvorne stapice i instant ozdravljenja.

 

Ozdravljenje mora da se rodi u samom coveku, dakle nikakvo forsiranje, vec strpljiva prica u smislu kao sto svaki vernik prica sa vernikom. O lepoti vere i svemogucnosti Boga. Boga covek kako god to delovalo, mora da otkrije sam a ne da mu ga neko otkriva. Dakle bolest ne bi trebala da se spominje kao razlog duhovnog oporavka.

 

Probaj da vise pricas sa njim o pravoslavlju i da mu ne spominjes bolest u tom kontekstu. Ako krene da cita neke pravoslavne knjige, ti se posavetuj sa svojim svestenikom, sta bi to moglo za pocetak da se preporuci.

 

Dakle jedno oprezno i lagano uvodjenje ne moze nikome da smeta a kad sam decko krene ozbiljnije da se bavi svojom verom a to mogu pre svega biti odlasci u Crkvu i Liturgijski zivot, takodje ne sme biti ostavljen sam sebi, nego da se povede racuna i da se detaljnije upozna svestenika sa njegovim trenutnim stanjem. U principu u takvom stanju si oslobodjen posta, pa sama priprema za Sveto Pricesce, jeste uveliko olaksana.

 

Raspituj se bori se, moli se i nadasve ne gubi veru i nadu, sa njim pricaj kao da bolest ne postoji ali mu se uvek nadji pri ruci ako hoce on sam da porazgovara o tome. ( Nemojte nametati psihicki labilnijem sta da radi, vec mu se uvek nadjite pri ruci kada vam on sam kaze sta bi voleo da uradi) Ovo bi mozda i bio neki kljuc resenja po mom iskustvu.

 

Pitajte svakoga, ne zadovoljavajte se ni onim sta ja pisem ili kazem ili bilo ko drugi. Kucajte,kucajte, trazite.

 

 

 Borba se nastavlja! Molim se!

[Arsenija]

@@Volim_Sina_Bozjeg,

VSB, kada bih ti rekla da nisi normalan , da si lud ,kako bi postupio,kako bi se osecao  ? 

 

Meni je uvedena kontrola,ali zasto ti ne otvoris takvu temu-Prihvatanje i odbijanje stigmatizacije u praksi... ?

Npr...ti ces biti zrtva...a mi cemo da te unistimo na mentalnom nivou...Pa da vidimo kako to izgleda sa strane...

Sta mislis ?

Npr...Ti si vernik,postis,svratis na kafu kod drugarice...a tamo ,nista ne mozes da jedes ...Svi se skupe oko tebe i cude se...kao da si duh... 

[Дијана.]

Ali, kako ... ?

Daj neki savet o tome sta govoriti, a sta nikako ne govoriti.

Brate, teško pitanje, na koje nije lako ni jednostavno sažeto odgovoriti. Da li govoriti, kada, kako i kome. Mislim da nema univerzalnog pravila, a da naša djela, naša porodica, naša cjelovita ličnost i eventualno naš lični preobražaj koga su ti ljudi svjedoci najviše znače. Ja mojim prijateljima kažem kako njima vjera može pomoći da se nose sa njihovim konkretnim životnim izazovima. Može se govoriti o pozitivnom djelovanju vjere na nas lično, i preko nas, na našu porodicu...Ono što ne treba govoriti su pakao, strah, kazna, obaveza ova, ona ... Nema nikakvog nametanja, post npr. se prihvata ili dobrovoljno ili nikako.  Kad bijah mlada, rado 'propovijedah', i sad me to nekad ponese u razgovoru s prijateljima, ako ih to interesuje, mada sam svjesna da se  riječima malo može postići. 

Pošto se o  tome baš puno raspravljalo, predložiću ti neke teme u odjeljku Svjedočenje vjere:

 

Ova tema je baš o tome što pitaš: https://www.pouke.org/forum/topic/32153-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83-%D0%BE%D0%B4%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%B5/. 

Da li uopšte govoriti? https://www.pouke.org/forum/topic/37915-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%BC-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%82%D1%80/

Možda je najviše do ovoga... https://www.pouke.org/forum/topic/32442-%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D0%BB%D0%B8-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2-%D0%B4%D0%B0/

Ima i više tema o našem putu u crkvu, našem doživljaju Boga i odnosu sa Njim. Ističem ovu, kao baš direktno obraćanje, pokušaji riječima kratko i efektno prenijeti svoje iskustvo vjere... https://www.pouke.org/forum/topic/36195-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%83/ 

[Volim_Sina_Bozjeg]

@@Volim_Sina_Bozjeg,

VSB, kada bih ti rekla da nisi normalan , da si lud ,kako bi postupio,kako bi se osecao  ? 

 

Meni je uvedena kontrola,ali zasto ti ne otvoris takvu temu-Prihvatanje i odbijanje stigmatizacije u praksi... ?

Npr...ti ces biti zrtva...a mi cemo da te unistimo na mentalnom nivou...Pa da vidimo kako to izgleda sa strane...

Sta mislis ?

Npr...Ti si vernik,postis,svratis na kafu kod drugarice...a tamo ,nista ne mozes da jedes ...Svi se skupe oko tebe i cude se...kao da si duh... 

Ma ja da sam dohvatio istinsko smirenje, ne bi bio onakav vatren i ostrascen, kad neko govori suprotno od onoga sto je opsteprihvaceno.

 

Ali moja je duznost da stremim istinskom smirenju, jer imamo bezbroj primera, da se to moze dosegnuti i da to nije samo bajka.

 

Ja tebe Arsenija ne osudjujem a mislim da i svi drugi ovde. Ako neko skrene paznju, da postoji bolji put od onoga sto si ti napisala, ne znaci da te osudjuje, vec hoce da ti pomogne.

 

Istina je takodje da nemamo prava da se lazno smirujemo i da ne reagujemo na neciju stigmu ili uvredu. Ja bombardujem takve pojedinacne stavove i budem i ja bezobrazan. Tako da ne brini se, samo pricamo i promisljamo zajedno nista vise od toga.

[Arsenija]

. Ja bombardujem takve pojedinacne stavove i budem i ja bezobrazan. Tako da ne brini se, samo pricamo i promisljamo zajedno nista vise od toga.

 

Oni te samo provociraju da probesedis, i da ispadnes smesan na kraju... Zato je bolje da ih stavis na ignor....

Svako je svoj... Ja samo govorim iz svog ugla... 

Ako neko pokusava da me provocira to radi zato sto zeli da me ismeje...ali mu ja jednostavno ne dam povoda za tako nesto...

Ne znam sta mi je bilo da se ovoliko raspisem...Uglavnom je to to...Mi cesto zloupotrebljavamo neke stvari...Ali isksni manipulatori to odmah primete...

Zurim sad...ovo sam pisala na brzinu,ako je bilo nekih gresaka ne zamerite...i ne drzite me bas za svaku rec...Pozdrav...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Još kao student Stanfordskog sveučilišta ušla sam u malu grupu doktora i psihologa koji su sudjelovali u predavanju Carla Rogersa – pionira humanističke psihoterapije. 

 

Zatim je Rogers počeo govoriti: “Prije početka svake seanse, ja zastanem za trenutak, da se sjetim, da sam ja – također čovjek. Ne postoji ništa što se može dogoditi čovjeku, što ja, budući da sam također čovjek, ne mogu podijeliti s njim; nema tog straha koji ne mogu razumijeti; nema patnje, na koju mogu biti neosjetljiv – to je založeno u mojoj ljudskoj prirodi. Bez obzira koliko je duboka trauma tog čovjeka – toga se preda mnom ne treba stidjeti. Ja sam također bespomoćan pred licem traume. I to mi je dovoljno. Što god da je taj čovjek preživio – ne mora s tim ostati sam. I poslije toga počinje iscjeljenje.”

[Volim_Sina_Bozjeg]