Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...

[Mironosica]

i sta onda ?

[Andre Williams]

i sta onda ?

[Дејан]

"Неофитис" је ваљда природна реакција на тектонске поремећаје у систему вредности и уопште погледу на свет које човек доживи када приђе Цркви. Мислим да прође сам од себе после неког времена, осим ако се нови верник не нађе у екстремно настројеном окружењу. Посебно је проблем ако налети на одговарајућег "духовника"...

А шта ћеш,ја сам и данас многима веома чудан

[Mironosica]

А шта ћеш,ја сам и данас многима веома чудан

daleko si ti od neofita :)

[Grizzly Adams]

Он се препознао у овоме на крају - "духовник"....

[Srdjan Kotur]

Da li vam se desi da doživite "ne pripadam ovde" osećaj u crkvi?

[Guest - . . .-]

Наравно. Много пута. Но, увек имам у глави то да управо тада треба да будем ту, јер то је права вера. Некада се осећам као ванземаљац. Колико пута сам доживео страшна разочарења и то управо од оних у које сам се највише уздао. Опет, знам историју Цркве и знам да је то нешто што се редовно дешава, чак буде и правило. То је свакако веома добро за убијање сујете.

Оно што такође знам и верујем јесте да ће све то доћи у своје време на своје место.

О овоме о чему ми сада разговарамо, говорио је Владика Игнатије и ту сам нашао одговоре на своје недоумице. Имамо то предавање у бази, али треба да га пронађем. У крајњем случају, то је питање онтологије, питање вечног постојања, питање бића. Знам да без Цркве нема живота и зато хоћу да будем ту, слободно. Чак и да не будем свештеник, бићу у Цркви.

[Mrvica ex SANJA]

Nije mi se to dešavalo osim kad sam napustila Jehovine svedoke- u početku sam se osećala u Crkvi kao da sam pala s Marsa...od tada nikad više, baš osećam pripadnost mojoj parohijskoj zajednici. :wub:

[Margareta]

Moram da budem iskrena. Ne osećam se kao da pripadam u našoj sabornoj crkvi, jer su iz nekog razloga svi jako neprijatni. Jednom sam zamolila sveštenika da malo popriča sa mnom i da mi pruži bilo kakvu utehu jer se tada zaista nisam osećala dobro. Bila sam u depresiji. On je počeo da se dere na mene i viče kako nije to njegov posao i kako treba da idem kod psihijatra a ne da dolazim njemu da on rešava moje probleme. Ako mi verujete, išla sam ulicom i plakala. Posle toga oko godinu dana nisam ulazila u crkvu, bila sam jako uplašena i razočarana. Požalila sam se komšinici koja mi je rekla da je imala slično iskustvo i povela me u par manastira u koje i dan danas idem, upoznala sam jednog predivnog protu i uživam da odlazim u crkvu u kojoj on služi i mogu da kažem da je moje poverene prema njemu neizmerno, a i ljubav koja isijava iz svakog njegovog pokreta i svake njegove reči, ne samo prema nama nego prema svoj njegovoj ,,duhovnoj deci'', kako on često voli da kaže.

[Gaša]

Moram da budem iskrena. Ne osećam se kao da pripadam u našoj sabornoj crkvi, jer su iz nekog razloga svi jako neprijatni. Jednom sam zamolila sveštenika da malo popriča sa mnom i da mi pruži bilo kakvu utehu jer se tada zaista nisam osećala dobro. Bila sam u depresiji. On je počeo da se dere na mene i viče kako nije to njegov posao i kako treba da idem kod psihijatra a ne da dolazim njemu da on rešava moje probleme. Ako mi verujete, išla sam ulicom i plakala. Posle toga oko godinu dana nisam ulazila u crkvu, bila sam jako uplašena i razočarana. Požalila sam se komšinici koja mi je rekla da je imala slično iskustvo i povela me u par manastira u koje i dan danas idem, upoznala sam jednog predivnog protu i uživam da odlazim u crkvu u kojoj on služi i mogu da kažem da je moje poverene prema njemu neizmerno, a i ljubav koja isijava iz svakog njegovog pokreta i svake njegove reči, ne samo prema nama nego prema svoj njegovoj ,,duhovnoj deci'', kako on često voli da kaže.

Zbog takvih stvari ljudi i napuštaju Crkvu i odlaze u sekte.

[Mironosica]

Moram da budem iskrena. Ne osećam se kao da pripadam u našoj sabornoj crkvi, jer su iz nekog razloga svi jako neprijatni. Jednom sam zamolila sveštenika da malo popriča sa mnom i da mi pruži bilo kakvu utehu jer se tada zaista nisam osećala dobro. Bila sam u depresiji. On je počeo da se dere na mene i viče kako nije to njegov posao i kako treba da idem kod psihijatra a ne da dolazim njemu da on rešava moje probleme. Ako mi verujete, išla sam ulicom i plakala. Posle toga oko godinu dana nisam ulazila u crkvu, bila sam jako uplašena i razočarana. Požalila sam se komšinici koja mi je rekla da je imala slično iskustvo i povela me u par manastira u koje i dan danas idem, upoznala sam jednog predivnog protu i uživam da odlazim u crkvu u kojoj on služi i mogu da kažem da je moje poverene prema njemu neizmerno, a i ljubav koja isijava iz svakog njegovog pokreta i svake njegove reči, ne samo prema nama nego prema svoj njegovoj ,,duhovnoj deci'', kako on često voli da kaže.

bas neprijatno iskustvo

da sam na tvom mestu ja bi otisla kod tog svestenika i sve mu to rekla ,finim i blagim tonom

sve kako si ovde napisala idi i reci mu

a pre toga mu oprosti

[Margareta]

Nikada se ja na njega nisam ljutila, možda je tada imao naporan dan, tešku svađu u kući, neko veliko razočarenje... ali, tada sam po prvi put poželela da razgovaram sa sveštenikom van onoga kada naš sveštenik dođe pred slavu i Vaskrs... samo, u tom trenutku, tada, takve stvari nisu bile ono što mi je trebalo...

[Gaša]

Nikada se ja na njega nisam ljutila, možda je tada imao naporan dan, tešku svađu u kući, neko veliko razočarenje... ali, tada sam po prvi put poželela da razgovaram sa sveštenikom van onoga kada naš sveštenik dođe pred slavu i Vaskrs... samo, u tom trenutku, tada, takve stvari nisu bile ono što mi je trebalo...

Neka...Bog će pomoći...

[Guest - . . .-]

Да, има разних у Цркви али то никако не сме да буде изговор за наш недолазак и неучествовање у животу Цркве. Рекох, ја се милион пута разочарам, али молион и једном схватим да ја МОРАМ да будем ту, ако желим спасење и мене и мојих ближњих. Нажалост, м живимо у потрошачком друштву које је захватило и људе у цркви, конкретно клир. Многе ствари се гледају кроз новац и ако немаш новца, не вредиш. Нека се осећам као да сам у некој банци, али знам да Господ води своју Цркву и да ће се они који су у њој са вером и љубављу (што је и услов за учествовање у Литургији и Причешћу), спасити.

[Александрида]

Наравно. Много пута. Но, увек имам у глави то да управо тада треба да будем ту, јер то је права вера. Некада се осећам као ванземаљац. Колико пута сам доживео страшна разочарења и то управо од оних у које сам се највише уздао. Опет, знам историју Цркве и знам да је то нешто што се редовно дешава, чак буде и правило. То је свакако веома добро за убијање сујете.

Оно што такође знам и верујем јесте да ће све то доћи у своје време на своје место.

О овоме о чему ми сада разговарамо, говорио је Владика Игнатије и ту сам нашао одговоре на своје недоумице. Имамо то предавање у бази, али треба да га пронађем. У крајњем случају, то је питање онтологије, питање вечног постојања, питање бића. Знам да без Цркве нема живота и зато хоћу да будем ту, слободно. Чак и да не будем свештеник, бићу у Цркви.

likefaceeeeeeee