Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа

[Александар Милојков]

Ne znam, da li sam zalutao ali ako uzmemo u obzir, da postoje tri Ličnosti, Jednoga, koji Jeste, onda moramo govoriti o apsolutnoj slobodi.

 

Не постоје три личности "једнога који јесте". То би личило на савелијанство. Постоји Тројица: Отац и Син и Свети Дух. И то троје су једно (не један). 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не постоје три личности "једнога који јесте". То би личило на савелијанство. Постоји Тројица: Отац и Син и Свети Дух. И то троје су једно (не један). 

Aha uviđam grešku, mislio sam na Sina samo, koji govori ja sam onaj koji jeste.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Gde može Aleksandre da se pročita odnos unutar Svete Trojice a pogotovo odnos Bogočoveka u delu Spasenja, sa Ocem nebeskim?

 

Onako jedan za nijansu obimniji tekst od baš početničkog.

 

Ja stvarno osećam ljubav dok čitam odnos Sina sa Ocem iliti Oca sa Sinom u jednom Duhu ako je ispravno tako reći.

 

Inače izvinjavam se na ovaj mali off.

[Александар Милојков]

Ево још једног доказа да је Августин знао за кападокијско поистовећење термина prosopon и ypostaseis:

 

Ideoque dici tres personas, vel tres substantias, non ut aliqua intelligatur diversitas essentiae, sed ut velu no aliquo vocabulo responderi possit, cum dicitur quid tres, vel quid tria.

 

Кажемо дакле три личности, или супстанције, али не да би то разумели као различитост есенције (суштине), већ да се једном речју може одговорити, када говоримо ко су троје, односно ко су тројица.

 

Видимо да је поистоветио термине persona и substantia. Латинско substantia je еквивалент (и етимолошки) грчком ypostaseis. Такође, Августину је јасно да се ypostaseis односи на личност, не на суштину. Ипак, он није трајно употребљавао ову терминологију persоna=substantia, јер, како је рекао, то није било у духу латинског језика. Ово што је на овом месту ставио знак једнакости између ова два термина показује да је знао за кападокијску терминологију.

[Zoran Đurović]

Божанске особе се разликују не по есенцији, него по релацијама које се огледају и у њиховим именима: Отац, нерођени принцип, Син, реч и слика Оца, Дух Свети, дар и љубав. Гр. формула миа усиа - трес ипостасис постаје бесмислена у лат.: una essentia - tres substantiae (јер су ово синоними, како је Милојко већ казао), али ни tres personae не задовољава Авг. зато што персона не означава релацију, већ је појам за означавање јединства. Тако у његовој христологији, Аг формулише: Christus una persona in utraque natura. Фрустриран неадекватношћу језика, Аг вели: "Свакако се каже три персоне, али више да се не би остало да не кажемо ништа, него да би изразили ту стварност" (trin. 5, 9, 10).   

[Zoran Đurović]

Шта се десило са Дракчетом? Да ли је имао поган језик па је блокнут, или студира питања која сам му поставио? 

[Александар Милојков]

Шта се десило са Дракчетом? Да ли је имао поган језик па је блокнут, или студира питања која сам му поставио? 

 

Није блокиран.

[Zoran Đurović]

Није блокиран.

Значи, созерцава)

[Марио Токовић]

Суштина и Природа Божија нису исти појмови. Јер Суштина Божија је личносна Корелација а Природа Божија је Нутрина Божија, Субстанација. Природа, Субстанција, Нутрина је условљена Суштином, Корелацијом. Јер је Субстанција оно чије и постојање и својства зависе од Личности а не обрнуто. Три личносни Бог жели да Њихова Природа, Субстанација, буде јединствена, са каквоћом каква јесте, и непричасана Створенима. Бог као Триличносни жели да из те Природе извиру Енергије какве јесу и једна воља каква јесте. И да то буде причасно Створенима. Бог као Три Личности држи Нутрину у постојању будући слободан од нужности постојања. Бог не мора да постоји. Он хоће и жели да постоји. И то да постоји какав постоји. А да Природа одређује постојање Бога, Бог би морао да постоји. Бог би био све што јесте по природи. Али Личности би тада биле Таоци Природе, неслободне. Јер чак ни божанска Природа не познаје слободу по себи и за себе, изван божанске Корелације, Личности. Јер Слобода постоји само ако постоје Три божанске Личности. А једна је Личност, Отац, Источник Корелације свих. Али Средиште, Суштина, свих је теургијска Евхаристија, Царство Љубве. Њихова међусобна Љубав, Мудрост и Радост. 

Исус Христос, оваплоћени Логос, је дар те Евхаристије. Јагњетом је Царство причасно људима и анђелима. И у будућем веку познаћемо у пуноћи да нас Отац од превечности воли суштно. Познаћемо ову Тајну Лицем к лицу, Умом ка уму, Срцем к срцу. Познаћемо као што смо познати. Јер је Отац небески нама Отац по Суштини, Корелацији, по Слободи, а не по Природи, по морању. И бићемо Синови и Кћери (Људи) и Деца ( Анђели) Очева по благодати божанске Слободе и Корелације -

по Тајинству евхаристијске Љубве.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Аг вели: "Свакако се каже три персоне, али више да се не би остало да не кажемо ништа, него да би изразили ту стварност" (trin. 5, 9, 10).

 

 

Ovako nešto sam primetio često kod AG., što ga po mom sudu predstavlja stvarnim znalcem Istine.

[Zoran Đurović]

 

 

Ovako nešto sam primetio često kod AG., što ga po mom sudu predstavlja stvarnim znalcem Istine.

 

Он је светлосним годинама удаљен од ових наших сморова и "зналаца" теологије који нам се појављују по форумима...

[Александар Милојков]

Суштина и Природа Божија нису исти појмови.

 

У отачкој терминологији јесу. Григорије Богослов и Августин то изричито тврде. 

[Марио Токовић]

Znam.

[Марио Токовић]

Суштина Очева, Љубав, је причасна у Христу. Суштина Логоса, Мудрост, је причасна у Христу. Суштина Духа, Радост, је причасна у Христу. То не значи да постоје три суштине једног Бога. Већ је једна Суштина Бога, Љубва, у различитим Личностима  непоновљива и јединствена а опет једна једина Суштина, Љубва. 

Отац је Љубав. Источник Отац се божански испражњава од љубави и све што јесте предаје Сину и Духу, у пуноћи. И у Сину Љубав јесте Мудрост, а у Духу Љубав јесте Радост. Тако Троични Бог јесте Љубва, неупоредива несложеност, једна Суштина која се у Три Личности јавља као неупоредиво непоновљива Другост. Три Другости јесу једне Суштине Љубве. Бог Љубве дела кроз Динамис теургијске Евахристије. Тај божански Динамис је божанско испражње од сопствене Пуноће сваке од Три Личности до краја зарад Других. И примање Пуноће од Других до краја зарад Других а не себе ради. 

Ова Суштина је причасна Светима. Јер "бићете савршени као што је савршен Отац ваш небески". А савршенство је бити сушти Син, Кћер и Дете Оца који воли по Суштини својој. Јер по Природи Бог воли Христа а кроз Христа и све друге. Али само је Христос божанство по природи. Јер само се у Христу Творевина причешћује Природом Божијом. Њу природом Божијом причешћује Отац преко Сина Духом. А Свети причешћујући се Христом, задобијају обожење по благодати, преко Христа обоженог до краја у сопственој Природи. Али преко Логоса кроз Дух као Личности, Свети постају причасници Суштине - виђења и сједињења са Оцем какав јесте, у божанској Пуноћи. Јер Отац Љубав се испражњава у Светима као и у Сину и Духу, до краја. Да би се сав причасно смештао кроз сву превечност у Синовима, Кћерима и Деци својој. И у будуће веку ће сви Свети моћи рећи Оцу небеском: Тајо мој небески и Тајо наш небески, да те питам нешто. А Љубав одговара Љубвом у којој се свети Мудост јер је дошла Радост.   

 

[Zoran Đurović]

 

Суштина Очева, Љубав, је причасна у Христу. Суштина Логоса, Мудрост, је причасна у Христу. Суштина Духа, Радост, је причасна у Христу. То не значи да постоје три суштине једног Бога. Већ је једна Суштина Бога, Љубва, у различитим Личностима  непоновљива и јединствена а опет једна једина Суштина, Љубва. 

Отац је Љубав. Источник Отац се божански испражњава од љубави и све што јесте предаје Сину и Духу, у пуноћи. И у Сину Љубав јесте Мудрост, а у Духу Љубав јесте Радост. Тако Троични Бог јесте Љубва, неупоредива несложеност, једна Суштина која се у Три Личности јавља као неупоредиво непоновљива Другост. Три Другости јесу једне Суштине Љубве. Бог Љубве дела кроз Динамис теургијске Евахристије. Тај божански Динамис је божанско испражње од сопствене Пуноће сваке од Три Личности до краја зарад Других. И примање Пуноће од Других до краја зарад Других а не себе ради. 

Ова Суштина је причасна Светима. Јер "бићете савршени као што је савршен Отац ваш небески". А савршенство је бити сушти Син, Кћер и Дете Оца који воли по Суштини својој. Јер по Природи Бог воли Христа а кроз Христа и све друге. Али само је Христос божанство по природи. Јер само се у Христу Творевина причешћује Природом Божијом. Њу природом Божијом причешћује Отац преко Сина Духом. А Свети причешћујући се Христом, задобијају обожење по благодати, преко Христа обоженог до краја у сопственој Природи. Али преко Логоса кроз Дух као Личности, Свети постају причасници Суштине - виђења и сједињења са Оцем какав јесте, у божанској Пуноћи. Јер Отац Љубав се испражњава у Светима као и у Сину и Духу, до краја. Да би се сав причасно смештао кроз сву превечност у Синовима, Кћерима и Деци својој. И у будуће веку ће сви Свети моћи рећи Оцу небеском: Тајо мој небески и Тајо наш небески, да те питам нешто. А Љубав одговара Љубвом у којој се свети Мудост јер је дошла Радост.   

 

Не допада ми се овај пост. Превише ми је кроз људске категорије. Друго, користиш енергијске атрибуте (мудрост, љубав, радост итд.) а они су заједнички свим лицима и не могу се идентификовати као карактеристике једног од лица. Опет, учешће у природи/суштини Бога је терминологија која се од Паламе па наовамо не користи. Опасно се приближава месалијанству.

Но, ипак је лепо да се бавиш овим стварима. Али, са већом дисциплиновашћу и ерудицијом. Живео!