Кратке приче

[Anika]

On 2.6.2018. at 20:03, Rašo рече

“ Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san! Ono je jedna svetla tačka u životu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da će se u njemu nastaniti onda kada budu ostareli. Trebinje je mediteran, jer dok u njemu sedite i gledate vrhove čempresa, osećate da je more iza brda… Tamo se živi kao na moru ali nije obeščašćeno turizmom kao more.“

Momo Kapor

Дивно је Требиње. Сећам се нпр. кад смо седели у једном кафеу у центру града, била је једна бака са марамом која је дошла да на миру и сама попије своју кафу. И нико је није чудно гледао због тога, а мени је била много слатка.

[Поет]

,,Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenosene."  

Najkraca prica na svetu by mr Ernest Hemingvej 

[JESSY]

Marko Rakonjac BOLNO BUDJENJE

 

Bio je problematičan dečak. Imao je dobre roditelje, ali je upao u loše društvo i zajedno sa novim prijateljima počeo je da „pravi“ kriminalne poduhvate. On je mislio da je glavni, da niko ništa ne sme o njemu da kaže. Ali, duboko u sebi, znao je da to nije za njega. Bio je problematičan dečak, ali i dobar dečak, pun ljubavi, koju nije naučio da pokazuje. Pokazivao je samo mržnju, a voleo je mnoge stvari. Najviše od svega, voleo je pse. Odgajivanje velikih rasa pasa mu je bio hobi, a imao je prelepog pit bula, Rafa, koji je ponašanjem neverovatno podsećao na gazdu.

 

Sve je palo u vodu kada je jednog aprilskog popodneva, na Štrandu, postavljen štand za prikupljanje pomoći za dečaka obolelog od raka. Taj dečak je mislio da je promena Rafovog ponašanja posledica promene vremena. Bio je u mogućnosti da odlučuje o tuđim životima, a sada muči muku oko sopstvenog.

Šta sad, Dalibore?

 

Priča je nagrađena na literarnom konkursu za najkraću priču, koji je organizovan u okviru manifestacija povodom 225 godina Karlovačke gimnazije.

[JESSY]

Надахнуће

 

Свратила сам јуче до продавнице. У реду испред мене стоји жена са ћерком. Девојчица има око пет година.

– Мама, могу ли ја сама да ставим намирнице на траку? – пита она.

Веома жели да помогне.

Мама је нервозна, можда негде жури или је неиспавана.

– Ајде, али само брже… – каже ћерки расејано.

Девојчица брзо почиње да вади намирнице из колица на траку. Жури. Мама јој је поверила тако велику ствар! Треба оправдати очекивања!!! И одједном…

Пакет са пиринчем пада на под и пуца. Пиринач скоро да се није ни просуо, али је пакет поцепан. Девојчица је замрла од страха. Шта је урадила!

– Ето ти – уздише мама – Знала сам! Па јој повери нешто! Обе леве! Чега год се прихватиш… Треба сада да узмемо нови пакет пиринча!

Девојчица плаче без гласа. Не жели ништа више да вади. Она је шепртља. Обе леве. Тако је рекла мама.

– Дајте га овамо, скоро да се није ни просуо, ставићу вам га у целофан и можете га узети, ви сте га поцепали – говори касирка.

– Ми га нисмо поцепали, испао нам је. Сам се поцепао. Потребан ми је читав пакет пиринча! – раздражљиво говори мама.

Сама је пребацила преостале намирнице на траку. И, поред неодобравања целог реда, отишла је по нови пакет пиринча.

– Дајте мени пакет – молим ја касирку, узимам целофански пакет и молим девојчицу, која се скаменила као мумија код касе. – Молим те, помози ми да покупимо пиринач.

Сагнемо се она и ја и заједно скупимо пиринач у целофански пакет, док се њена мама разрачунава са касирком.

– А шта ћемо сада с тим пиринчем, који је ваша ћерка просула?

Мама је спремна да се свађа.

– Код вас су такве ситуације предвиђене и то је урачунато у цену. Шта ми причате! Ја могу случајно сав алкохол полупати и нисам дужна да то платим. А ту један пакет пиринча!

– А ко је за њега дужан да плати? Ја? – бесни касирка…

– Станите, у реду је све. Нема потребе за свађом. Ја ћу купити тај пиринач – кажем ја. – Уз услов да ми ваша ћерка помогне да пребацим намирнице на траку. Она то одлично ради, а мене рука боли.

Девојчина мајка се загледала у мој уверљив поглед.

И као да се освестила  каже:

– Да, Лидице, помози тети… Боли је рука.

Ја, да девојчица не види, показујем „Одлично!“ својом потпуно здравом руком. Лидица као да је оживела. Почиње уредно да пребацује моје намирнице на траку. Труди се. Погледа у маму.

– Како само добру помоћницу имате! – кажем ја Лидиној мами, гласно, да девојчица чује.

– Ма шта говорите, и под зна да очисти и машину за веш да укључи!

– Нема шта, право за удају је! – добацује деда у реду иза нас.

– И њоке сам ти помагала да развлачиш – подсећа стидљиво Лида.

– О, и њоке, па она је просто чудо, а не дете! Кад порасте, неће моћи да се брани од удварача. Ја бих се сам одмах оженио за вашу Лиду, али сам ожењен већ двадесет четири године. А да немам жену…

Сви се у реду смеју. За то време моје намирнице су већ на траци.

Ја их брзо стављам у врећице.

Заједно са Лидом и њеном мамом излазим из продавнице.

– Лидице, а јеси ли ти некад била у Венецији? – питам је ја.

– Где?

– У Венецији.

– Не. У Криму сам била.

– Знаш, ја исто још нисам била. Али сам читала да тамо има трг на ком је много – много голубова. И сасвим су питоми. Седну људима на рамена. И на главу. Људи се с њима сликају. Можеш замислити?

– Супер!

– Хоћеш одмах сад да се нађеш у Венецији?

– Овде? Сада? – чуди се Лида.

– Да! – ја узимам целофански пакет са пиринчем. – Овде и сада.

Удаљујемо се мало од продавнице, где ником не сметамо и ја јој кажем:

– Лидо, малопре си некако слабо испустила рижу. Чак се није расула. Испусти је… да пукне!!! Да се цела распрсне.

Лида се осврће, гледа у маму. Она је већ све схватила, смешка се и клима главом.

Лида узима од мене пакет са пиринчем.

– Право на земљу???

– Право на земљу!!!

Лида радосно пљусне пиринач на под, он се просипа жутим мандаринским поздравом и у исто време…

Небо је поцрнело!!! Како што пише у бајкама!!!

Са кровова, са жица, одасвуда огромно мноштво гладних голубова нагло слећу и кљуцају крај ногу Лиде која вришти од одушевљења.

– Мамаа! Они једу наш пиринач!!! Мамаа, ми смо у Венецији!!!

Ја и мама се смејемо.

– Одлично. Хвала вам. Као да сте ме отрезнили. А данас ми је био баш лош дан… – каже Лидина мама.

– Лош дан сваки минут може да постане добар. Балашки трг сваки минут може да постане Венеција.

– Да, схватила сам – смеје се мама. – Већ је постао…

Стиска к себи Лиду која скаче.

– Ја своју ћеркицу Лиду ником не дам да је дира – каже она.

А девојчица пљешће рукама….

Готово. Овде више нисам потребна.

Вила просутог пиринча, гладних голубова и срећних девојчица је одлетела даље. Имајте на уму, молим вас, да се сваког минута све може променити на боље. Или сачекајте. Или… сами промените.

 

[JESSY]

Васкрсење Гораново

 

 

 

 

 

Не знам да ли се икада раније десило да се верник посвађа са својим свештеником док овај држи васкршњу беседу. Вероватно јесте. Тада сам био ђак богословије и мени лично је то било веома необично и непријатно. Овако је то било.

 

Отац Ненад је познат као изузетно срдачан и добар човек. Причао је једнако и са великашима и са сиромашнима, и излазио у сусрет кад год би коме могао. И дан данас, кад га поменете у селу, људи се осмехују и препричавају неку анегдоту у којој би оживела лепа сећања. А прошло је скоро десет година да ту није парох.

 

Но, као и сваки хришћанин који има у себе положен жар живе вере, отац Ненад био би огорчен догађајима након којих би били повређени добри, слаби и сиромашни, и противио се туђим поступцима који су скрнавили светињу вере, честитости и добороте. Често би у својој беседи повезивао јеванђељску поруку са конкретним дешавањима у селу, не либећи се да буде директан и отворен. Наравно, то многима није одговарало, укључујући Горана.

 

Горан је био особењак. Политички ангажован, ватреног темперамента и чудних навика. Његово понашање често је одударало од уобичајног, али не приличи да пуно говоримо о туђим недостацима.

 

Једне године, увек отворен и ватрен, отац Ненад у васкршњој беседи је поменуо и неке скарадне одлуке месне заједнице, као што је била најскорија – организовање јавног стриптиза на повечерје храмовне и сеоске славе. Горан у сред беседе поче да брани месну заједницу:

 

„То нисмо ми организовали!“

 

„Добро, Горане , сад томе није место, мада је не знам ко је онда.“, рекао је свештеник.

„Не можете говорити којешта, како вас није срамота...“, почео је Горан, и наставио, као да учествује у политичкој дебати.

 

Неки људи из цркве су почели да га ућуткују, залуд. На крају га свештеник упита:

„У реду је, Горане, нека твоја буде задња... Могу ли ја да завршим беседу?“

 

„Изволи, заврши беседу.”, рече Горан, као да је председник скупштине и као да свештенику даје реч.

 

И заврши отац Ненад проповед с неколико реченица, променивши тему и завршивши славословљем. Ипак, био је видно потресен. Горан више није желео да прича са свештеником и није долазио у цркву.  Прошло је скоро годину дана.

 

Да ли случај или Божји Промисао, или Горанова непажња, удесише да он следеће године доживи озбиљну саобраћајну несрећу. Није се знало да ли ће уопште преживети. И тада је наш парох сам додао Гораново име на списак за проскомидију, па га је и током богослужења помињао, молећи се за његово оздрављење. Нико од породице то није тражио. Отац Ненад је сматрао да је сасвим природно да се моли Богу за свог парохијана и пријатеља.

 

Горан је успео да преживи овај страшан удес, иако не без последица. Из болнице је отпуштен на  Велику Суботу. Није желео да иде одмах кући, већ је рекао сину да га вози у цркву. Непосредно пред почетак литургије, отац Ненад је видео како Горан стоји у храму, ослањајући се на штап. И тада свештеник, већ обучен у одежду, изађе из олтара и приђе у наос да га срдачно поздрави.

 

Након пољупца Горан бризну у плач:

„Чуо сам да сте се молили Богу за мене...”

 

„Ма ништа, Горане, како не бих, Ви сте мој пријатељ...”

 

„Мени је јако жао, оче, због свега...”, јецао је Горан.

 

„Нема због чега да вам буде жао, само Ви оздравите и даће Бог свега.”

 

Не знам да ли се Горан заиста сасвим променио, али знам да никада више није био груб према оцу Ненаду, знајући да му је овај истински пријатељ.

 

Тог Васкрса Горан се причестио и чини ми се да није до сад ниједну Литургију пропустио.

 

М.Радаковић