Кратке приче

[JESSY]

КОФЕР

 

Ha крају, шта све стане у један старински кофер-
чић, који са собом понесе уредна старица, кренувши, из
пузавицама обрасле неимарске дворишне куће са вртом
у Дубљанској, на последње путешествије, у звездарску
Градску болницу?
У углу њене болничке собе, на зеленкастим ви-
нас плочицама, тик до зида, стоји усправно тај кофер,
неотворен. Више јој ништа не треба. Више никоме није
потребна.
Овде, под болничким неонкама, недвосмислено
је јасно да никоме ништа од свих тих неопходних ства-
ри, без којих се, како се мислило, не може угодно живе-
ти, уствари није ни било потребно.
Све то угланцано посуђе и порцулански сервиси,
сви ти сјактави есцајзи, сви ти испеглани чаршави и по-
кривачи, сва та згодна кућна помагала, све те практичне
стварчице: укоснице, зихернадле, штипаљке, хеклице,
напрсци, игле за шивење, маказе, шатулице за шпена-
дле и дугмад, вазице за пољско цвеће, миљеи, кончићи,
пантљике, подметачи за чаше, тренице, ручни млинови
за бибер и кафу, пресвлаке за рукодржаче фотеља,
штрикане лизезе, крпарице и теглице свих величина,
платнене кесице са лавандом против мољаца...
Сви ти мирисни предмети свете свакодневице:
књиге-светиљке са избледелим посветама, китникези
собних украса који услађују срце, ћилибарски калеидо-
скоп успомена на прошлост и бившост свега што, у не-
ком магновеном часку, беше бескрајна садашњост, ту-
жнорадосни космос фотографија-светлописа...

Одједном, као кад кане кап и колути мину по по-
вршини воде, непотребно је све. И то је нелажни знак.
Све стане, на крају, у један старовремски кофе-
рак: два пара чарапа, памучна пресвлака, вунени џем-
пер, наочаре изгребаних стакала, чешаљ заломљених
зубаца, истрошена четкица за зубе.
А ни то последње све, старица није стигла да
распакује.
Нераспакован кофер, пун одсуства и бивших
причâ, ћути.

 

А.Арсенијевић

[JESSY]

ПУТНИК

 

Ha претпоследњој станици свог међуградског
пута путник почиње да се припрема. Ставља шал око
врата, облачи капут, али га још увек не закопчава. За-
твара путну торбу, ставља је поред свог седишта. Про-
верава, лево и десно од себе, у мрежици на седишту ис-
пред себе, у прегратку над главом, да штогод није забо-
равио. Гледа под седиште, да му штогод од ствари није
испало.
Када се, гледајући кроз замагљен прозор, увери
да се већ сасвим приближио своме одредишту, устаје,
узима торбу, пролази уским простором између два реда
аутобуских седишта, унеколико искошен, левим раме-
ном унапред, корак по корак, смотрено, водећи рачуна
да не гурне и не очеше кога од путника, и, не осврћући
се, излази из аутобуса.
Нико од случајних сапутника никада сазнати не-
ће ко је био тај човек, нити куда се упутио са путном
торбом у руци, у децембарско рано поподне, кроз мо-
дру сувомразицу.

Можда се враћа кући, у којој га не чека нико?
Можда одлази, јер је претходне ноћи заспалој супрузи
шапнуо на ухо: „Опрости, не волим те више“? Можда је
кренуо у завичај, к брату на самрти, да се измире? Мо-
жда путује, јер нема где да буде? Можда путује, јер се
нада умањењу безнађа? Можда је преуморан од путова-
ња? Можда очајнички жели да заборави? Можда га из-
једа стид? Можда је жалостан до смрти? А можда је бо-
ље и не знати куд се упутио.
Незнаног путника тајна је велика.

 

А.А.

[JESSY]

ДЕЖА ВИ

 

Корачам у поворци и слушам откуцаје свога ср-
ца. Мешају се са јеком црквеног звона из даљине. Како
да прихватим судбину која ми је дата... Мој корак је те-
жак. Чини ми се да стојим у месту. Време је стало.
Слике детињства промичу. Колона људи у цр-
ном и ковчег испред мене. Чујем шапат моје мајке: „Не
плачи, он само спава.“ Зашто су ме лагали тада?
Све је исто овог мајског дана. Сусрет са смрћу је
увек неочекиван. Зар је и љубав немоћна пред њом...
Данас знам да овај пут води до коначног одреди-
шта. Узалудан је покушај да те пробудим својом поези-
јом.

 

Горана Аћимовић

[JESSY]

32
Илија Веселинов
РЕТРОПЕРСПЕКТИВА
У моје време све је било боље. У твоје време би-
ло је твоје време. Ти кажеш било је добро твоје. Е па
видиш, мени је било добро моје. Добро је добро само
кад је теби добро. Јел’ тако?
Шта ће мени боље време ако није моје? Што је
моје, не може бити твоје. Никад. И да хоћу, не бих мо-
гао да ти га дам. А и шта ће ти ако није твоје? Нека је
моје моје па како буде. А како би било ако не добро?
Твоје да ми буде боље, само ако сиђем с ума.
У моје време тврда проја је била боља од твог
хлеба. Сад ти имаш зубе. Твој орах је мекши од оне мо-
је проје. Али ја сам зубима отварао пиво. ’Ај ти сад
отвори лименку. Узјаши коња без седла. Ни коња не-
маш.
Да, твоје време је дошло, али тек кад је моје про-
шло. А кад и то твоје прође, кад поиспадају зуби, поме-
ри се памет, испустиш кашику, шта онда? Онда ништа.

[Arsenija]

Smemo li mi da pisemo ozbiljne kratke price na ovoj temi ?

[JESSY]

Smemo li mi da pisemo ozbiljne kratke price na ovoj temi ?

nije tema tako osmisljena....

[Снежана]

Pretnja

 

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila,
ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje
književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri
sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva,
galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke,
ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice,
potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i
sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim
vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

 

H.L.Borhes

[Снежана]

Zaplet

Da bi uzas dostigao savrsenstvo,Cezar,pritesnjen uz noge kipa nestrpljivim bodezima neprijatelja,otkriva medju tim licima i nozevima Marka Julija Bruta,svog sticenika,mozda i sina;u tom trenutku on prestaje da se odupire i uzvikuje:Zar i ti,sine moj!Sekspir i Kevedo preuzimaju taj pateticni uzvik.
Sudbina voli ponavljanja,varijacije,simetrije;hiljadu devet stotina godina kasnije,neki gauci napadaju jednog od svojih starijih drugova u juznom predgradju Buenos Airesa;ovaj pada prepoznajuci u tom trenutku svog usvojenog sina i obraca mu se s blagim prekorom i laganim iznenadjenjem(ove reci treba slusati,a ne citati):Ali,sine!Ubijaju ga,a on nezna da umire zato da bi se ponovila jedna scena.

Horhe Luis Borhes

[JESSY]

Љиљана Аћимовић Трпески
РЕФРЕНИ
1.
Претурам по немиру и бирам накит с којим бих
одахнула. Неку успомену. На старим минђушама и на-
руквицама демони и даље исти. Не волим породични
накит. Не бих поднела да носим туђу стрепњу или ра-
дост. Да осећам туђе ишчекивање међу прстима.
Извирује зелена огрлица велике нове љубави.
Стављам је. Још увек има енергију почетка, порука са
мора, љутње и несигурности, дугачког пољупца и осме-
ха који успављује и буди.
Кроз прсте пропуштам кошаву да иде даље.
2.
Испод ћебета је мрак направио журку, али ме
није позвао. Ја, као Индијанац дишем испод ћебета и не
знам шта ћу. Хоћу да жмурим и да се претварам да ни-
сам ту, ал’ поглед ми два броја већи. Окрећем се на не-
познату страну. Бришем влажне дланове. Провирим ма-
ло, а на филму из тајанствене кутије искаче само сме-
шни пајац. Журка се наставља.
3.
Јесен се као жута флека залепила за моју крагну.
Давеж. Кад би небо частило кишом са јаким ударима
ветра, било би као хладан коктел са пуно лимуна и кла-
вир у позадини, а то је баш добро.

Овако, Лули и ја седимо поред прозора и гледа-
мо лишће како сморено опада са дрвећа. Ја пијем кафу
и надам се некој занимљивој заврзлами од соца. Лули
маше репом.
 

[JESSY]

Никола Ачански
ТО ЈЕ ТО
То је то. Само сена робова који пружају руку, са
надом да ће и њима нека рука бити пружена; рука спа-
са, насупрот којој стоји рука јада и последње наде. Ни-
су ни свесни да ће убрзо нестати, не само они, већ и они
који за њима долазе, неће ни они потрајати. Јер свет во-
де ниткови, наркомани, похлепни и безумни, љути на
себе и на друге. Куда га воде? Не знају ни они. То је то.
Последњи трептај изгладнелих гмизаваца, који нико не
примећује. Шта нам се то десило, па смо тако отупели?
Да ли је разлог у нама, или је по налогу неком тако мо-
рало бити? Да ли је црни крај икако могуће променити,
избећи се сигурно не може? Како год било, сада је ка-
сно за патетичне покушаје и презира вредна цмиздрења.
То је то, а ми то ни не знамо

[JESSY]

Жељка Башановић
САСВИМ УОБИЧАЈЕНО ЈУТРО
Хвата ме језа.
Од накупљеног умора, превише цигарета, неис-
пуњених жеља...
Зима је почела... дува на Душановачкој стани-
ци... маштам да станем под врео туш.
Тресем се од купатила до собе... покривам се са
два ћебета и јорганом...
Смишљам изговор да сутра померим јутро бар за
сат, два.... Док сат звони упорно.
 

[JESSY]

Ивана Бојовић
ТВИТИ

 

Осим кревета, сточића и умиваоника, имали смо
некакав велики сто који, наизглед, није служио ничему.
Нити смо играли карте на њему, нити је служио лекари-
ма за преглед, али наш сто је био тзв. „шведски“. Нудио
је свеже кифлице, пекмез од шљива, ситне колаче, соко-
ве, воће, као из рајског врта. Једино је морао два сатa
пре визите да мирује. Прекрили бисмо га белим чарша-
вом да лекар не би видео разноразне ђаконије. Просто,
соба 104 није апартман и никакав луксуз није дозвољен.
Чуј?!! Пекмез од шљива и зденка сир! Не само што смо
као ковчег са благом морали да кријемо наш сто, већ су
и наткасне поред кревета морале бити чисте. Кажу се-
стре да лекар Н.С. просто воли уредне и чисте људе,
столове или ситуације? Враг би га знао!
Била сам помало љута на лекара. Уважава само
естетику лепог, а шта је са естетиком ружног? Намерно
сам све склонила са сточића и из револта ставила вели-
ку слику жутог пилета. Ваљда је то био мој бунт против
строго контролисаног реда и поретка нашег, иначе, уре-
ђеног света.
На моје изненађење, лекар се само насмешио и
рекао: „Твити!“ Човек-доктор, који зна како се зове жу-
то пиле, достојан је свог звања. Пронашао је дечији лек
за моју одраслу болест.

[JESSY]

ЗАМРШЕНО КЛУПКО

 

Чекам већ неколико сати, али ништа се није про-
менило. Кроз густе, тамне облаке, посматрају ме очи.
Оне као да ме грде. Из тих очију лије на хиљаде суза у
само једном трептају, свака пада на земљу, а понека се
на кратко одмори на мом прозору.
Човек је компликованији и од самог Бога. Првих
дана, то није било тако. Својом је руком, човек расуо
своју једноставност по степеницама живота и тако по-
делио свој дух на много мањих, не допуштајући очима
да то икада виде. Ми смо толико тешки једни другима
због наше превелике слободе да чинимо добро или ло-
ше и мислимо да смо велики и да је све у нашим рука-
ма. Не схватамо да смо распарчани изнутра, због неза-
висности коју нам је Створитељ доделио из своје најве-
ће љубави, јер присилна љубав није истинска љубав.
Тада су се замрсили сви конци. Ми не треба да глумимо
Бога, већ да пустимо да Он глуми нас. Морамо да до-
зволимо да се настани у нашим срцима и покрене жељу
за једноставношћу; да живи у нама, јер ћемо тако ми
живети у њему и ништа више неће бити компликовано.
Ни добро,
ни МИ,
ни зло.

[JESSY]

Гордана Влајић
ЈАВНИ САН

 

Сањала сам ноћас како Бог, не у недостатку иде-
ја, већ зато што зна да repetitium est mater studiorum, од-
лучује да понови оно са Нојевом барком. И као, не пе-
њемо се у чамац. Не сећам се како је изгледао. Не знам
да ли сам га видела. Али знам да постоји. Као и Бог.
Смејемо се и подгуркујемо. Изула сам отежале чизме и
испразнила их попут бокала. Подигла сам широку ша-
рену сукњу и шљапкала боса по води. Није била плава.
Дохватили смо једни друге за шаке и зглобове:
ти, неколицина непознатих људи и ја, направили смо
круг, попут деце, када се играју „рибица”. Однекуд се,
као, појавио Вођа и раздрагано зачикавао масу која је
седела по крошњама, крововима, терасама... Довикнуо
им је: — Не дирајте моје кругове!
Сви се хвалимо новоизраслим пловним кожица-
ма. И као, јачи смо од судбине.

[JESSY]

Наташа Гајић
***
... А како би било боље... мијењам дан за ноћ,
мијењам ноћ за дан... прескочим ручак, нацртам једну
обрву а другу заборавим... ноћ ми је у кревету никад без
пиџаме, а дан у аутобусу са загубљеном шестицом у ко-
си или трчећи за истим возилом док ми заостали офин-
гер офира и „непримијетно“ клепеће по леђима гре-
шком закачен, и, наравно гдје ћу са примјећеним њима,
неизоставно ван сваке колотечине... изнимци који по-
тврђују правило, да мој „биоритам“ функционише у пу-
ној брзини, али за небитне ствари, јер друге ТВ не гле-
дам, радио још мање, нисам запослена напољу и ван
своје куће па као да и не идем никуд; тренутно заврша-
вам ручак и кружим између шоље чаја, каквог читаба и
сина који је на путу из школе (шта ли ће да ми донесе
та ноћна птица а принудно јутарњи тип за излазак из
куће па до исте те школе; кад би могао да бира, тај ње-
гов лични „биоритам“ никад се не би тако усклађивао
према спољним обавезама и „устаљеној колотечини“ –
најбоља је разноврсност останка викендом у кревету до
иза подне). Дакле, прилично разбацана дневна и ноћна
маршута... а тек оно што се ником не прича а деси се да
те тотално избаци из колосијека... ме, гдје ћеш више...
кренеш по старом, средина дана се исподешава по пла-
ну... и завршиш гдје ти је најдраже, ушушкан у своје
мисли и полубудан... до сљедећег „јутра у подне“ за то-
тално разбуђивање. Па, је ли то нека свакодневица или
само један дан од многих који не шкоде?! Хвала вам, не
купујемо нове дане, само исто тако беспослене ствари,
беспотребне и штуре, понеког човјека за упознавање
и... (с)познали смо себе затрпани у гомилу истих или
бар сличних свакодневица огуљених од непредвиђених
дешавања која је обично само нарушавају, а ништа не
помаже извлачењу из ње, ни чиста авантура каква је
она; а шта ће да нас снађе са њом, реците ви...
свиђа ми се овај крај са (мојом) кућом