"Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима"

[Marjanovic]

Сетимо се сиромашних

Владимир Марјановић

Извор: Православни Мисионар, Новембар/Децембар 2008. године

Знам да нема ницег лицемернијег него одрећи се борбе за минималне материјалне потребе обесправљених и сиротих под изговором да пред лицем вечности њихова материјална беда не значи ништа. Мислим да се свако може одрећи својих личних права, али никако се не сме одрећи права свога ближњега . . .

Ово су речи руске монахиwе Мати Марије Скобцове, која се у Паризу бринула о потребитима, бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима а која је мученички пострадала у логору Равенсбрик. Канонизована је маја 2004.

Као што знамо, на дан Страшног Суда нећемо бити питани колико смо постили, колико смо метанија урадили, чак ни то колико смо се молили. Бићемо питани да ли смо оденули наге, нахранили гладне, посетили болесне, затворенике. То нам сведочи и Јеванђеље, о томе нам говоре и Светитељи попут Светог Јована Златоустог као и многи други, који су те речи сведочили својим животом попут Свете Јелисавете Фјодоровне.

Живимо у суровом времену глобализације, транзиције, светске економске кризе, у потрошачком друштву у коме су материјалистичке вредности императив. Када велики број људи осећа све оне негативне последице преласка из једног друштвеног система у други или оне негативне аспекте друштвено-економских модела који “немају алтернативу”. Не мали број људи у Србији, данас, се назива губитницима транзиције. То су наши суграђани, наше комшије, очеви и мајке, браћа и сестре . . .О њима ми често само  читамо у новинама, када се статистички приказује колико број живи испод границе сиромаштва. Сведоци смо да и они који су запослени често раде у тешким условима, где су израбљени и понижени од својих газда, радећи за малу плату, у неадекватним и лошим условима, често и прековремено, па и недељом, а све да би могли прехранити себе и своју породицу. ,,Гле, вапије плата ваших посленика који су пожњели  њиве ваше и коју  сте им закинули, и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота’’ (Јак. 5,4) Неко је једном добро рекао за наше новокомпоноване бизнисмене (који дају велике своте новца као ктитори за обнову или изградњу храмова), да су према Цркви, понекад веома дарежљиви, док су према својим запосленима веома немилосрдни . . .

“Какве ово везе има са Православљем и милосрђем”?- упитаће  се  можда неко. “Не треба Црква да се брине о тим људима, то је посао државе, није Црква социјална установа”. Тачно је то да Црква није социјална установа од које се очекује да ће развити неки посебан економски програм за бољи материјални стандард. Црква је богочовечански организам, заједница људи који верују у Христа, а не још једна у низу установа какве су Црвени Крст, Војска или Полиција. Међутим, наша је дужност као Хришћана да волимо ближњега свог. А та љубав се сведочи и делима, а не само речима и причом. Поставља се питање како помоћи сиромашном раднику или сиромашној радничкој породици, у условима када можда ни ми сами немамо довољно ни новца ни времена, када и ми сами имамо тек толико да се прехранимо. . . Питање се само по себи поставља. Наравно, најлакше је писати о милосрђу, причати о њему, позивати друге да буду милосрдни, као што то сад, можда ради писац ових редова.. . .

Треба признати да се и о самом милосрђу у социјалној сфери некад не посвећује довољно пажње.  Врло се мало места посвећује помоћи или солидарности са сиромашнима . . . Неко ће, можда, рећи: “Ако хоћеш да им помогнеш, ето, ти их помози, посети болесног, дај новац раднику, обиђи усамљену баку . . . Немој говорити о томе и гњавити друге причом. ”.  А баш то је потребно, говорити о тим људима, о помоћи најсиромашнијима, јер о њима нико не говори или се ретко помену.

А ко су ти сиромашни о којима говоримо? То су незапослени радници, радници који су врло мало плаћени за свој труд, бескућници, то су и Роми који живе у картонским насељима . . . Појединац може осетити њихове проблеме, може их доживети као своје, може их у срцу пожалити . . . Тада ће практична помоћ доћи сама по себи и без нарочитих реклама “Уплатите помоћ на тај и тај жиро рачун”, ”помозите”, “спасите.”

Са правом се каже да социјално-харитативни рад није довољно заступљен када је наша Црква у питању. А Црква смо сви ми. Наравно, велика би била лаж рећи да  Православни Хришћани нису милосрдни, да немају дела милосрђа. Познато је да постоји Добротворни фонд Човекољубље, познате су бројне хуманитарне акције које је покретала Црква . . . колико је још оних милосрдних дела које многи чине а позната су само Богу? Но, известан недостатак социјално-милосрдне и харитативне делатности, то је оно што ће данас свако да призна и свако да констатује.

Ипак, решење не може доћи преко ноћи, нити се људи могу присиљавати да буду милосрдни, да покрећу хуманитарне акције, оснивају Народне кухиње, одједном и тек тако .

Пре тога треба дати више места, пре свега у својим  главама, проблемима оних последњих и заборављених, социјалним проблемима сиромашних  радника и радница  које виђамо у великим супер - маркетима, спремачицама у јавним установама које срећемо, Ромима, незапосленима, бескућницима које видимо како спавају по ћошковима и хаусторима. А то можемо сви . . то није тешко, то не захтева пуно времена. Сетити  их се,  осетити њихову тескобу, њихову муку, саосећати у срцу са њиховом материјалном бедом и сиромаштвом. То нису тамо „неки“ непознати љуид из Трећег света, Африке или Латинске Америке, већ наше комшије, суседи, наши ближњи, а не неке безличне потлачене масе, како се то некад говорило. Сетимо их се, то ништа не кошта.

[VladanSimić]

Muž i žena umrli od hladnoće i gladi u selu kod Kruševca

Supružnici Grozdana (81) i Tomislav Milić (75) preminuli su danas od, kako se veruje, hladnoće i gladi u svojoj kući u selu Ljubava nedaleko od Kruševca.

Policijski auto ispred kuće Milića

U petak oko podneva u porodičnoj kući u selu Ljubava pronađena su beživotna tela Grozdanei Tomislava Milića (75). Tela su pronašle komšinice nakon što im je Marko Milić (55) , sin dvoje staraca, inače psihijatrijski bolesnik, rekao da se njegovi roditelji ne pokreću. Prema saznanjima “Blica” obdukcija je pokazala da je uzrok smrti smrzavanje.

Ljubica Milanović (desno) ispred kuće Milića

Milići nisu imali nikakve prihode niti su dobijali socijalnu pomoć a u poslednjih nekoliko godina živeli su od milostinje komšija i rođaka koji su im povremeno dostavljali hranu. Ranije su živeli od poljoprivrede i obrađivanja četiri hektara zemlje ali već duže vreme, zbog starosti i bolesti, nisu mogli da rade. Sin Marko nikad nije radio, a Tomislav je bio teško pokretan.

- Marko me je u petak prepodne sreo na ulici i rekao mi kako Tomislavu i Grozdani nije dobro. Grozdanu sam videla u ponedeljak dok Tomislava nisam videla još od 7. decembra. Pozvala sam komšinicu Slavicu Milić, čiji svekar je Tomislavljev brat od strica, da uđemo u kuću i tamo smo ih zatekle kako leže mrtvi. Već godinama su živeli od onoga što im komšije daju – krompir, pasulj, brašno... Dešavalo mi se da me Grozda sretne na sokaku i traži mi hranu jer je gladna. Jeziv je to osećaj! Pre dva meseca smo se obraćali Centru za socijalni rad da im pomogne ali nisu reagovali – priča komšinica Ljubica Milanović dok jedan od komšija dodaje da su svojevremeno hteli da ih smeste u Gerontološki centar ali su starci to odbili.

Sin bolestan već decenijama

Marko Milić, sin nesrećnih staraca, je privremeno smešten na psihijatrijsko odeljenje kruševaèke Bolnice.

Prema saznanjima „Blica“ on je već decenijama psihijtarijski bolesnik a svojevremeno je bio smešten u psihijtarijske bolnice u Padinskoj skeli i Nišu.

Slavica Milić kaže da već nekoliko dana nije primećivala da se iz dimnjaka porodične kuæe Milića vije dim.

- Grozdanu sam videla pre nekoliko dana kada sam im donela malo suvog mesa, a čiku nisam videla više od dve nedelje. Kada sam pokušala da uđem u kuću vrata su bila blokirana. Gurnula sam ih dva puta nogom i u hodniku videla tela. Grozda je ležala na podu, raskopčane bluze, a čiča Toma preko nje. Bila sam šokirana a pošto se nisu pomerali sa mobilnog sam odmah pozvala policiju koja je rekla da ništa ne diramo dok ne dođu. – objašnjava Slavica.

IZVOR

[ivona]

koliko ih je dovoljno da pomru da odreaguju institucije zbog kojih postojimo,pardon,koje postoje zbog ovakvih ljudi?a da ne pricam o licnoj odgovornosti svakog od nas...

[VladanSimić]

Ovo je srpska realnost.Biće toga nažalost još.

[ivona]

Ne znam Vladane...To ''Srpska realnost'' mi zvuci tipa,tamo neka zemlji,ljudi,distancirano od nas samih,naseg udela u toj realnosti...Pitam se sta je do nas i kako to promeniti ,a ne pljusnuti sebe samarom istine o vrednostima u koje verujemo,prvo o nama samima,pa o drustvenom-duhovnom ustrojstvu na koje pristajemo po nekoj uspavanoj inerciji,i da bi to izbegli prebacujemo odgovornost na one koje ce to najmanje pogoditi.Kaze nauka covek je tako podesen da na ovakve dogadjaje ne reaguje posebno emotivno,vec ekonomise svojom saosetljivoscu i emocionalnoscu,jer da reaguje na sve ovakve dogadjaje ne bi preziveo,neka forma adaptacije,biolosko-psiholoskog tipa,ja velim hvala Bogu sto jos uvek verujem u nauku inace bih bila medju prvim zrtvama kao neadaptivna jedinka.

[Весна]

Бог да им душу прости...

[Evgenik]

Људи, дајте да нешто урадимо да спријечимо будуће катастрофе:

http://www.youtube.com/watch?v=bzmI3heWBw0

[antics]

Бог да им душу прости...

Треба да је срамота ову државу, а и све нас...

[VladanSimić]

Ja sam verovao u nauku,pošto sam astronomsku nauku izučavao ,ali sada i ne verujem toliko.

[obi-wan]

Kad naidjem na neku ovakvu vest, posteno da vam kazem svima - uplasim se vrlo za sve nas kao narod...

Oce li jos dugo da nas trpi Bog da saranjujemo od gladi pomrle i da nam cak i deca gladuju?

Nesto ne verujem...

[Aquilius Cratus]

Kad naidjem na neku ovakvu vest, posteno da vam kazem svima - uplasim se vrlo za sve nas kao narod...

Oce li jos dugo da nas trpi Bog da saranjujemo od gladi pomrle i da nam cak i deca gladuju?

Nesto ne verujem...

[Guest - . . .-]

Надам се да ће црквене хуманитарне организације искористити популарност нашег портала да покренемо акције за помагање ових унесрећених људи. Увек сам спреман за такав рад.

[Aragorn]

Бог да им душу прости...

[Hana]

ovo je strasno i zalosno! kako ljudima niko ne veruje da su gladni i da im je hladno dok ih ne pronadju mrtve!!!

[Evgenik]

ovo je strasno i zalosno! kako ljudima niko ne veruje da su gladni i da im je hladno dok ih ne pronadju mrtve!!!

Зато што смо од најдобродушнијег и по гостопримству на далеко чувеног народа постали саможиви идиоти.

Надам се да ће црквене хуманитарне организације искористити популарност нашег портала да покренемо акције за помагање ових унесрећених људи. Увек сам спреман за такав рад.

Дај Боже!