Neprijatnost u stanu

[Deja Vu]

Upadoh u zescu depresiju.

 

Ko sto sam ti na nekoj stranici napisao, trudi se da se opustis da ne dajes znacaj toliko nekim stvarima. Panicni strahovi se ne moraju samo leciti lekovima, postoji nesto sto se zove kognitivno bihevioralna teparija koja se bas zasniva na tome da se opustis, da steknes nekakvu dozu smirenja i ravnodusnosti, da problem nije problem, vec tvoj stav o problemu (kako je to rekao Dzek Sparou u Piratima sa Kariba )

A ovde sto su ti svi podelili savete da ides cesce na Liturgiju nije  eto onako, nego zato sto ona moze imati efekte. Ja kad odem na Liturgiju i kad se udubim u molitve, kad izadjem glava mi prazna, ni brige ni pameti, osecam se smireno i lepo.

I kad god mozes moli se kuci. Izdvojis 15-20 minuta za molitvu tokom dana, mozes svojim recima a mozes i ove koje vec postoje (a koje mogu biti bolje). Klasicna moltiva je ona: Gospode Isuse Hriste pomiluj me gresnog, koju stalno ponavljas ili u sebi ili mozes tiho da izgovaras kako ti odgovara tokom tih 15-20 minuta. Videces posle ce ti biti prijatnije i lakse. 

[Deja Vu]

Inace, spomenula si da si kao mala imala i OKP, pa jedno vreme i panicne napade pre. Ja mislim da je tu problem, psihicki, da nema nista onostrano i sta ti znam sto te uznemirava, nesto sto postoji u tom stanu specificno, nekakva negativna energije i slicno, barem ja po ovom sto si navela to iskljucujem. 

[Н И Н Е]

Maja da sam na tvom mestu ja bih se venčao, kad već živite zajedno. Makar gradjanski... Verujem da bi to bilo ugodno Bogu i da bi te spasao od nemira.

Uzgred, za zavidljivce... Imam svoj stan a drugi izdajemo. Deal with it. :P

[Gordana .]

Ovih dana moram napraviti jednu alukapicu.cisto da vidim el radi i da istrazim trziste.

I naravno morala sam odmah...i stigla kumovska pomoc za projekat...predstavljam vam:

 

Antidemonit, sa custom alu-kapicom i travom zivota iz Zimbabvea ili Zambije, kum nije siguran, koja raste u antidemonitu od sljive.

[Arsenija]

Nesto mi nije jasno. Liturgija nije neka psihoterapija i ne resava nase probleme koji su glavnu urzoci nasih psihickih tegoba... ako izuzmemo one nasledne i bioloske tj, biohemjijske .Ne moze to tako da se banalizuje,pa da se kaze,idi u crkvu da bi bio srecan ...da te nista ne muci.

Mi imamo i telo i dusu.

Covek moze da ide u crkvu i da stalno nesto ocekuje...Pa kad vidi da mu Bog ne uzvraca,da ga ne nagradjuje onako kako on iste ,on se najuti i zamzi ...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Nesto mi nije jasno. Liturgija nije neka psihoterapija i ne resava nase probleme koji su glavnu urzoci nasih psihickih tegoba... ako izuzmemo one nasledne i bioloske tj, biohemjijske .Ne moze to tako da se banalizuje,pa da se kaze,idi u crkvu da bi bio srecan ...da te nista ne muci.

Mi imamo i telo i dusu.

Covek moze da ide u crkvu i da stalno nesto ocekuje...Pa kad vidi da mu Bog ne uzvraca,da ga ne nagradjuje onako kako on iste ,on se najuti i zamzi ...

Dobro je malo rvati se sa Bogom.

[Arsenija]

@,

Ne znam.Ja idem da odmorim cula,sluh pre svega...  i moju napacenu dusu.

[Срђан Шијакињић]

Моје размишљање је овако, ако може да се деси да се човек суочи са неком злом силом (а има толико сведочења да се то може десити), реално, као са живим ентитетом (дакле, не мислим на унутрашње борбе које водимо), уколико призове Бога, Бог га никада и никако неће оставити без помоћи, јер мислим да то није могуће у том тренутку, да Бог не притекне у помоћ, па ма какав тај човек иначе био и како иначе живео... Наравно, не желим да кажем да не треба радити на себи и поправљати се, него да нагласим да у таквим неуобичајеним и екстремним ситуацијама, призивање имена Божијег и молитва, не могу да не помогну, не могу да остану без ефекта, јер би то, према мом мишљењу, било у супротности са тим шта Бог јесте и шта жели од нас... Надам се да не грешим.

[Снежана]

Надам се да не грешим.

 

Не грешиш, само што и напади постају некад интензивнији, што је јача молитва.

[Срђан Шијакињић]

Не грешиш, само што и напади постају некад интензивнији, што је јача молитва.

 

Али на крају крајева заштићени смо уколико желимо да будемо, колико год борба била тешка. као и у свему...

[Снежана]

Али на крају крајева заштићени смо уколико желимо да будемо, колико год борба била тешка. као и у свему...

Бог је увек са нама, то би требало освестити прво код себе, а друго, када си најслабији даје ти највећу снагу, и у какву год ватру да те гурне, никада те не оставља без оружја, чак и када се против њега бориш

[Volim_Sina_Bozjeg]

Да и срђан и мортиша, су коначно проговорили чињенице вере.

 

То су чињенице које се вером добијају и задобијају како год хоћемо. То је та жива делатна вера, то је једноставно однос Бога и човека Новим Заветом.

 

волим вас!

[Драган_Петровић]

Dali su mi pilulice

VSB bila sam kod lekara, samo mi tutnu tabbletice i kao bice bolje. Crkvu zanemarujem zbog panicnih, straha, sada valjda vec i lenjosti...

Upadoh u zescu depresiju.

Мајо, знам тачно о чему причаш. Трудићу се да будем сажет јер бих могао да напишем роман везан за ову тему. Мораћу да пишем у рате због породичних обавеза а ти слободно успут питај нешто ако те занима па ћемо размијенити искуства. Ако ти је неугодно овако јавно може и на пп. Како год желиш. Нисам егзибициониста, није ми свеједно да пишем о крсту који ми као породица носимо. Због опште користи изабрао сам да јавно говорим јер знам да овај проблем не може да разумије нико жив ко га у своме животу не проживљава. Чак и ми који помажемо и свакодневно живимо са тим проблемом не знамо кроз шта тачно пролазе људи који су “на првој линији”. У оваквом случају наш однос је првенствено заснован на повјерењу према особама које живе овај проблем и њиховој искрености и труду да не злоупотријебе указано повјерење. Не знам да ли да отварам посебну тему јер би писање могло потрајати, а наслов ове теме је само мали дио једног већег проблема који је данас толико чест што је и Жељко претходно добро примјетио. Ето, за почетак толико.

[Драган_Петровић]

Стотину пута сам написао ријеч проблем.... Шта ти је писменост... [emoji1]

[Adelaida]

Nesto mi nije jasno. Liturgija nije neka psihoterapija i ne resava nase probleme koji su glavnu urzoci nasih psihickih tegoba...

Tacno, nije. To je staza do Boga....i ko Boga spozna, njemu se prosiri svest, pocne na sebe i svet oko sebe da gleda drugim ocima....i vise o svojim problemima ne razmislja na nacin na koji je do tada razmisljao...tako nestaju i psihicke tegobe prouzrokovane svakodnevnim, u tom slucaju nepotrebnim, stresom....