Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...

[Никола Ђоловић]

Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно.

[emilija]

Bash o tome razmisljam pre neki dan.

Puna neke srece, zahvalnosti Gospodu za sve dobro, mira, odjednom se setim, koliko juche-  beshe strashno iskushenje koje ce doci i sutra.

I setim se kako sam tesko hvatala, ne veru, nego neke krajichke , obrise vere  i kako briga toliko naraste i otezha da moju "veru" raspline kao mehur:(

Tu rech "trpljenje" dobija svoj pravi smisao. Gospode, podaj mi snage da sachuvam veru i da ona bude najjacha bash kad je najtezhe. Da se u trenucima srece ne osecam kao licemer. Da vera postane neodvojivi deo mene, bedem i odbrana i utochishte i da raste i hrani se bash brigama i nevoljama ovozemaljskim.

[Никола Ђоловић]

Тешко је да човек не буде маловеран јер постоје пуно непредвидивих околности које нас ћушкају, али колико год ветрови били јаки на овој историјској бури, острво, Литургија, нас увек поставља на ноге...јер не могу наше или туђе слабости да буду јаче од Есхатолошке благодати...а ми нисмо осиљени Христом да будемо слаби већ да будемо јаки...

[emilija]

Kako lepo receno :0104cheesy:

Istina je nerazrushiva da , cim udjem u Crkvu na liturgiju svaki nemir pobegne. Nekad je neverovatno koliko je jaka pregrada izmedju tog istinitog sveta i onog napolju. Nekad pozelim da se napolje ni ne vracam. Desavalo mi se da do pola liturgije, kad me problemi previse uznemiravaju hocu da napustim, ali svaki put ostanem do kraja i do kraja prestane i ono sto uznemirava.

Tek na liturgiji uvidjamo besmislenost svega onoga sto se deshava "napolju".

[Hellblazer]

Kako lepo receno lqj2e2sokakote

Istina je nerazrushiva da , cim udjem u Crkvu na liturgiju svaki nemir pobegne. Nekad je neverovatno koliko je jaka pregrada izmedju tog istinitog sveta i onog napolju. Nekad pozelim da se napolje ni ne vracam. Desavalo mi se da do pola liturgije, kad me problemi previse uznemiravaju hocu da napustim, ali svaki put ostanem do kraja i do kraja prestane i ono sto uznemirava.

Tek na liturgiji uvidjamo besmislenost svega onoga sto se deshava "napolju".

Kod mene je suprotno.Mene obliva znoj i strah kada ujdem u crkvu jer me peku gresi moji.Sama pomisao na crkvu mi remeti mir.

[Зорица екс Милева]

На жалост, ако реално сагледам ствари, видим колико је моје маловјерје. И страшно се осјећам због тога, али се надам у Бога, да ће Он помоћи моме маловјерју. Истина је да ме у цркви обузима благодат, тада све добијам гратис, без заслуге, некад размишљам о својој недостојности и томе како ми Господ не одузима благодат, иако сам то заслужила. А онда кад ми окрене леђа с разлогом, покушавам да не очајавам, да се покајем, покушавам да се исправим...

[Милан Меденица :)]

Kako lepo receno 4chsmu1

Istina je nerazrushiva da , cim udjem u Crkvu na liturgiju svaki nemir pobegne. Nekad je neverovatno koliko je jaka pregrada izmedju tog istinitog sveta i onog napolju. Nekad pozelim da se napolje ni ne vracam. Desavalo mi se da do pola liturgije, kad me problemi previse uznemiravaju hocu da napustim, ali svaki put ostanem do kraja i do kraja prestane i ono sto uznemirava.

Tek na liturgiji uvidjamo besmislenost svega onoga sto se deshava "napolju".

Kod mene je suprotno.Mene obliva znoj i strah kada ujdem u crkvu jer me peku gresi moji.Sama pomisao na crkvu mi remeti mir.

то те ђаво искушава лењошћу и тугом.

иди се лепо исповеди, после тога питај да се причестиш да ти се отпусте греси и биће то добро lqj2e2sokakote

прво што ћеш осетити олакшање кад се будеш исповедио, а полако ће ти и одлазак у Цркву и на Литургији бити само на радост, чак и кад буде грешио јер ћеш бити свестан да идеш код нашег Оца који те воли, а не који ће те тући.

[Маша]

Kako lepo receno 4chsmu1

Istina je nerazrushiva da , cim udjem u Crkvu na liturgiju svaki nemir pobegne. Nekad je neverovatno koliko je jaka pregrada izmedju tog istinitog sveta i onog napolju. Nekad pozelim da se napolje ni ne vracam. Desavalo mi se da do pola liturgije, kad me problemi previse uznemiravaju hocu da napustim, ali svaki put ostanem do kraja i do kraja prestane i ono sto uznemirava.

Tek na liturgiji uvidjamo besmislenost svega onoga sto se deshava "napolju".

Kod mene je suprotno.Mene obliva znoj i strah kada ujdem u crkvu jer me peku gresi moji.Sama pomisao na crkvu mi remeti mir.

Одлично, па и Христос је рекао ''нисам дошао да вам донесем мир него мач'' lqj2e2sokakote

[Адмирал]

На жалост, ако реално сагледам ствари, видим колико је моје маловјерје. И страшно се осјећам због тога, али се надам у Бога, да ће Он помоћи моме маловјерју. Истина је да ме у цркви обузима благодат, тада све добијам гратис, без заслуге, некад размишљам о својој недостојности и томе како ми Господ не одузима благодат, иако сам то заслужила. А онда кад ми окрене леђа с разлогом, покушавам да не очајавам, да се покајем, покушавам да се исправим...

          Vruješ li ti da te majka voli ili to znaš.Kako možeš da budeš maloverna prema majci.Vernik nemože biti maloveran.Apostol Petar još nije bio kršten Duhom Svetim  kada je pokazao svoju malovernost.Kako uopšte nanovo rođeni vernik može biti maloveran.To nije moguće.

  Bog ti nikada ne okreće leđa On nema razloga da to učini.Bog je na krstu pustio na Hrista tvoja bezakonja i u Hristu si opravdana, čak i ako grešiš ti to uviđaš ,zato  ti je žao jer Duh Sveti radi u tebi.Ništa drugo mi nemožemo učiniti do da se predamo Hristu i radujemo se u Gospodu.Đavo hoće da smuti bezazlene.

[Зорица екс Милева]

0442_feel bighugbighug blessyou

[Hellblazer]

Kako lepo receno 0110_hahaha

Istina je nerazrushiva da , cim udjem u Crkvu na liturgiju svaki nemir pobegne. Nekad je neverovatno koliko je jaka pregrada izmedju tog istinitog sveta i onog napolju. Nekad pozelim da se napolje ni ne vracam. Desavalo mi se da do pola liturgije, kad me problemi previse uznemiravaju hocu da napustim, ali svaki put ostanem do kraja i do kraja prestane i ono sto uznemirava.

Tek na liturgiji uvidjamo besmislenost svega onoga sto se deshava "napolju".

Kod mene je suprotno.Mene obliva znoj i strah kada ujdem u crkvu jer me peku gresi moji.Sama pomisao na crkvu mi remeti mir.

то те ђаво искушава лењошћу и тугом.

иди се лепо исповеди, после тога питај да се причестиш да ти се отпусте греси и биће то добро

прво што ћеш осетити олакшање кад се будеш исповедио, а полако ће ти и одлазак у Цркву и на Литургији бити само на радост, чак и кад буде грешио јер ћеш бити свестан да идеш код нашег Оца који те воли, а не који ће те тући.

Hvala lepo na savetima.Istina jeste da sam veoma lenj i cesto obuzet tugom i strahom.Nadam se i verujem da ce doci bolji dani.

4chsmu1

[Милан Меденица :)]

немој само да седиш и да се надаш и верујеш, слободно и учини нешто по том питању  pravopop facenew22222222

[Маша]

Vruješ li ti da te majka voli ili to znaš.Kako možeš da budeš maloverna prema majci.Vernik nemože biti maloveran.Apostol Petar još nije bio kršten Duhom Svetim  kada je pokazao svoju malovernost.Kako uopšte nanovo rođeni vernik može biti maloveran.To nije moguće.

Није добро бити толико јак на речима.

Добро је ако дела прате иста, али да ли је то тако Адмирале у твом случају?

Надам се да ти се неће десити исто што и СвПетру, када се уздао у себе и своју веру у Бога.

пс крштење није магијски чин, па чим се крстиш да имаш 100% непоколебиву веру до краја живота

[trapa]

Често се према сумњи односимо негативно. Доживљавамо је као показатељ нашег маловеја. Али сумња је јако битна у познању и откривању Бога као и било чега другог. Не говорим о сумњи типа да се у нама сукобљавају мишљења дал Бог постоји или не, дал је православно исповедање вере тачно или не. Говорим о томе да треба да се запитамо да ли је наше поимање Бога довољно добро. Бог неће престати да постоји ако ми испитамо себе и своје поимање Бога. А наше познање Бога никад неће бити коначно, можда у мом тренутном стању једна представа Бога мени одговара, али кад сазрим мало, ја њу нећу одбацити него ћу је проширити продубити, можда и наћи неке грешке у ранијој представи. Квантна физика није укинула механику али је показала да закони механике нису универзални. Неко је научио неке основне истине о Богу кад је био дете, и слепо се држи тога и као одртастао, мислећи да ако посумња у своје дечачке или девојачке представе да ће тиме убити Бога у себи. И зато се појединци често негативно односе према савременом богословљу, које не укида свете оце већ истине о којима су они говорили преводи на "савремен језик" и усклађује их са савременим сазнајним формама. Иначе све истине у историји су релативне у сазнајном смислу, јер нека зграда може стајати непромењено, али ми је нећемо видети исто са обзиром одакле је гледамо. Наше сазнање о неком појму може стално да напредује али је зато потребно да посумњамо у наше тренутно поимање, увек можемо погледати нешто са веће висине али је зато потребно и ми да се узвисимо. Зато митрополит Антоније Блум каже да кад нам се појави неко питање или сумња треба да се радујемо јер је дошло време да се попнемо на виши ниво познања. А сваком човеку које напредује неизбежно је да се појављују сумње и питања и само онај ко није искрен и ко је конзервативан тај ће затворити очи пред њима и правити се да не постоје. Кад би сва јеванђеља све свете оце и сво досадашње искуство о Богу представили као апсолутно то не би био Бог већ идол, јер Бога никад нећемо у потпуности познати. Зато не плашимо се сумње.

И што би рекао Никола  0442_feel  

[Никола Ђоловић]

Moja sumnja je pocetak moje vere.

Da nije bilo sumnje nikada ne bih potrazio Boga.

I ko zna, nikada ne bih znao koliku veru imam da nemam nijednu sumnju.