Маловерност - губим веру - како победити сумњу у Бога...

[Олимп]

Хтедох још много тога да кажем, али сам гладан.

    )

[Deja Vu]

Desi li se vama da ne povjerujete, da posumnjate? Meni, nazallost, cesto.... Kako ojacati vjeru, kako ne sumnjati?

 

Дешава ми се, некад чешће некад ређе. И дан данас се деси, питам се да ли постоји. Али оно што ми помаже да не останем у сумњи је жеља за Богом.

Гледај све то као магловит пут. Када путујеш, а на путу је магла, увек сумњаш у исход пута, никад не знаш шта се крије иза магле, да ли нешто има или нема. Вера је заправо истрајност да се настави ићи магловитим путем. Сумња је када станеш да размислиш да ли нешто има. Али ако си већ кренуо, онда нема враћања и стајања. Вера је на неки начин и храброст да се иде даље. Наставиш, па куд пукло да пукло. Такав начин само јача нашу вољу, нас саме. Читав живот је један пут, а циљ тог пута је Бог. Међутим, ми Њега не видимо од те магле, па се питамо да ли Га уопште има. Чак иако Га нема, битан је тај пут. 

[Nina 777]

Дешава ми се, некад чешће некад ређе. И дан данас се деси, питам се да ли постоји. Али оно што ми помаже да не останем у сумњи је жеља за Богом.

Гледај све то као магловит пут. Када путујеш, а на путу је магла, увек сумњаш у исход пута, никад не знаш шта се крије иза магле, да ли нешто има или нема. Вера је заправо истрајност да се настави ићи магловитим путем. Сумња је када станеш да размислиш да ли нешто има. Али ако си већ кренуо, онда нема враћања и стајања. Вера је на неки начин и храброст да се иде даље. Наставиш, па куд пукло да пукло. Такав начин само јача нашу вољу, нас саме. Читав живот је један пут, а циљ тог пута је Бог. Међутим, ми Њега не видимо од те магле, па се питамо да ли Га уопште има. Чак иако Га нема, битан је тај пут. 

Ne bih se sa ovim slozila,da je na kraju,grubo receno,nebitno da li Boga uopste ima(jer ovaj tok razmisljanja je na kraju do takve misli doveo… Чак и ако Га нема, битан је тај пут. ),I da je bitan samo taj nas put,jacanje volje I druge duhovne moci koje sticemo na tom putu ka Bogu.Bas je u ovoj knjizi koju pomenuh,ateista isticao kako ono sto je crkva dobro iznedrila,pored naravno istancanog moralnog I vrednosnog sistema,jesu duhovne metode,cak I molitva,I kako crkva treba da izbaci insistiranje na postojanju Boga I da na taj nacin vecem broju ljudi omoguci pristup tim tehnikama,jer Ih je I ona(ova ateistkinja iz Blumove knjige) i sama koristila,I bile su joj korisne,ali joj u svemu tome smeta Bog koga su jel izmislili religiozni.

I onda Blum daje primer grupe zavisnika koji su dosli nekako do crkve I tehnika koje se koriste kao sredstva za ociscenje duse I komuniciranja sa Bogom kao sto su post,molitva…Uglavnom,covek moze istrajavati u ovim podvizima I fantazirati o Bogu(Blum kaze da neki u molitvi zapravo sa sobom razgovaraju I svojom predstavom,jer I ne dopustaju da se Bog izrazi) ili cak moze doci do takve pomisli da uopste nije ni bitno postoji li ili ne,ali to je kriv put,bar za one koji ceznu za Bogom Avramovim,Isakovim I Jakovljevim.

I ovi zavisnici,u susretu sa religioznim tehnikama,su cak rekli svesteniku:”Utvrdili smo da upravo za ovim tragamo I nama bi bilo mnogo jeftinije da do toga dodjemo ovako,nego pomocu droge koju koristimo”

Dakle,na ovakav nacin, I dalje se ostaje u egocentrcicnoj poziciji,iz koje covek I ne moze izaci do verom u zivog Boga I Bogocentricnoscu,tj.neprestanim stajanjem pred Bogom,a da bi se to desilo potrebno je da mu vera u Boga stalno snazi(I naravno da verom zna da je Bog iza magle,u tom smsilu veoma je vazno konstruktivno resiti problem sumnje ) I naravno da Ga neprestano upoznaje,jer koga volimo njega I zelimo upoznati takvog kakav jeste,a to je I preduslov za sto istinitiju vezu .

Opet,I te kako je bitno da postoji Onaj koji je na kraju puta,ali Bog nije sa nama samo na kraju tog naseg puta,vec I neprestano tokom puta….I sav put,I svo usavrsavanje I sve tehnike I podvig,zapravo su Njega radi,I sebe radi u Njemu,jer kada smo u Njemu najostavareniji smo.

[drvce]

Претпостављам да се извесност само тешком борбом стиче...

Sumnjam da je tako...

[LISA]

Licnost Hristova je toliko divna da odgoni sve sumnje. Pa i sve da nije bas onako kako kazu da jeste, to opet nije dovoljno da zaseni tu Lepotu. Nema pod kapom nebeskom nista uzvisenije ni lepse od licnosti Hristove. Bogu hvala da nam je data na dar, a sve preko... gratis!

[Ненад Р.]

Нема ништа лепше од вере у Господа јер је Господ у сваком тренутку уз тебе без обзира на ситуацију у којој се налазиш.

[Deja Vu]

Ne bih se sa ovim slozila,da je na kraju,grubo receno,nebitno da li Boga uopste ima(jer ovaj tok razmisljanja je na kraju do takve misli doveo… Чак и ако Га нема, битан је тај пут. ),I da je bitan samo taj nas put,jacanje volje I druge duhovne moci koje sticemo na tom putu ka Bogu.Bas je u ovoj knjizi koju pomenuh,ateista isticao kako ono sto je crkva dobro iznedrila,pored naravno istancanog moralnog I vrednosnog sistema,jesu duhovne metode,cak I molitva,I kako crkva treba da izbaci insistiranje na postojanju Boga I da na taj nacin vecem broju ljudi omoguci pristup tim tehnikama,jer Ih je I ona(ova ateistkinja iz Blumove knjige) i sama koristila,I bile su joj korisne,ali joj u svemu tome smeta Bog koga su jel izmislili religiozni.

I onda Blum daje primer grupe zavisnika koji su dosli nekako do crkve I tehnika koje se koriste kao sredstva za ociscenje duse I komuniciranja sa Bogom kao sto su post,molitva…Uglavnom,covek moze istrajavati u ovim podvizima I fantazirati o Bogu(Blum kaze da neki u molitvi zapravo sa sobom razgovaraju I svojom predstavom,jer I ne dopustaju da se Bog izrazi) ili cak moze doci do takve pomisli da uopste nije ni bitno postoji li ili ne,ali to je kriv put,bar za one koji ceznu za Bogom Avramovim,Isakovim I Jakovljevim.

I ovi zavisnici,u susretu sa religioznim tehnikama,su cak rekli svesteniku:”Utvrdili smo da upravo za ovim tragamo I nama bi bilo mnogo jeftinije da do toga dodjemo ovako,nego pomocu droge koju koristimo”

Dakle,na ovakav nacin, I dalje se ostaje u egocentrcicnoj poziciji,iz koje covek I ne moze izaci do verom u zivog Boga I Bogocentricnoscu,tj.neprestanim stajanjem pred Bogom,a da bi se to desilo potrebno je da mu vera u Boga stalno snazi(I naravno da verom zna da je Bog iza magle,u tom smsilu veoma je vazno konstruktivno resiti problem sumnje ) I naravno da Ga neprestano upoznaje,jer koga volimo njega I zelimo upoznati takvog kakav jeste,a to je I preduslov za sto istinitiju vezu .

Opet,I te kako je bitno da postoji Onaj koji je na kraju puta,ali Bog nije sa nama samo na kraju tog naseg puta,vec I neprestano tokom puta….I sav put,I svo usavrsavanje I sve tehnike I podvig,zapravo su Njega radi,I sebe radi u Njemu,jer kada smo u Njemu najostavareniji smo.

 

Добро, морам признати да сам погрешио код ове последње реченице, само сам је бацио на брзину јер сам журио, пала ми на памет само. 

 

У сваком случају, оно што хоћу да кажем јесте да ми у Бога само можемо веровати. Покушати разумом доћи до Њега је немогуће. Можемо извести неке претпоставке на основу творевине, нас самих, када се питамо ''а откуд све то, зашто има нешто а не ништа, зашто ово, зашто оно'', али ипак то не доказује самог Бога, јер можда је творевина заправо све оно што јесте, да нема ничег осим творевине. Нама самима је боље да верујемо, него да знамо има ли Бога. Вера је може се рећи изазовнија, када знаш да постоји, то није нешто изазовно, знаш и то је то. Овако се мучиш, сумњаш, покушаваш сам себе да победиш, у нама самима се води та борба вере и сумње, као што се води борба свега другог. Бог нас је такве и створио, да размишљамо, да водимо ту борбу. Тај Бог каже да узмемо крст свој и пођемо, а један од тих крстова су вера и сумња. Муком и страдањем се постиже блаженство, то нас учи Христос, да се страдањем само спашавамо, да се борбом спашавамо, свака борба носи муке и болове, а то је страдање. Тако и на магловитом путу ми према циљу идемо са вером и сумњом. Вера нас тера напред, надамо се да нешто иза те магле има, али не знамо јел има, док нас сумња кочи, пита: ''Да ли нешто има? Шта ако нема? Шта ако је све узалуд? Шта ако се крија нека опасност иза? Како можемо тако слепо веровати да нешто има када немамо довољно сазнања о томе?'' Сумња тера на стајање и одустајање, њу води разум. ''Можда ми је боље да станем, безбедније је'', док вера носи ризик (можда се иза магле крије нека опасност), зато је вера ирационална, а сумња рационална. Зашто би уосталом сумња била обавезна у науци? 

[Олимп]

Главни проблем је што се Бог као Творац не може докучити и созерцати само разумом, као и чулима. То је један велики проблем код већине људи.

Колико су се само филозофи мучили(Хегел, Кант, Сократ*,Декарт, и др.) да упознају Творца, али само разумом. Чак Декарт, ако се не варам, у једном тренутку каже како су чула релативна, и варају нас, те нису погодно средство за истраживање. Него је потребан УМ.

 

Шта је ум (νους)?

 

Део душе најчистији и разуман за созерцавање ствари и онога што је раније доживљено (преко органа чула).

Св. Максим Исповедник

Е, помоћу тог Ума, ока помоћу којег се сагледавају ствари и њихова суштина, ако је оно чисто, и живи у правди, види и разуме да је Творац Христос и његово искуство сведочи Његову Реч. Тако да то осећање даје човеку сву потребну снагу да се на том путу истраје, а на том путу даље објашњава суштину ствари, по нашој мери.

[Србадија]

Desava se i meni,ali to je taj neki klik koji protutnji kroz mozak i ode negde. Desi se naprimer da cujem za neko cudo i onda pocnem da razmisljam kao ali bas kao racionalno,pa eto to je moglo i ovako i onako,ali te pomisli sasecem vrlo brzo. Desi se nekad da razmisljam sta stvarno ako posle smrti nema nista,ali opet to brzo ode iz glave. Hocu reci to su ja mislim neki trenuci slabosti glave u odnosu na srce i dusu,koji hvala Bogu bar kod mene traju jako kratko,a daj Boze da ih nema ni toliko u buducnosti.

[Kaludjerovic Sreten]

Boga niko nikad nije vidio al Bog se pokaza i javi kroz Sina Bozjeg Gospoda Isusa Hrista. koliko god mi negirali postojanje Boga, kroz molitvu i ostalo mozemo osetiti prisustvo Bozje. ko god se sa vjerom molio zna to

[Kaludjerovic Sreten]

Ti si tako zavoleo svet tvoj da si i Sina Svoga Jedinorodnoga dao, da svako ko veruje u Njega ne pogine, nego ima život večni (Jn. 3,16).

Bog je ljubav.Bog nas je iz ljubavi stvorio i voli nas

Veličina Dara koji je Bog Otac podario svetu svedoči veličinu Njegove ljubavi: Ti si tako zavoleo svet tvoj da si i Sina Svoga Jedinorodnoga dao. Dao je jedinorodnog Sina Svoga umrtvljenom svetu, da bi iznova došao u život. "Ali ne zato što na drugi način nije mogao da nas iskupi, nego da bi nas time poučio Svojoj preizobilnoj ljubavi. On nas je smrću Svog jedinorodnog Sina približio Sebi. Da je imao nešto dragocenije, On bi nam i to dao da bi time pridobio naš rod za Sebe" (Avva Isak Sirijski[3]).

"Jer Bog tako zavole svet (Jn. 3, 16). Obrati pažnju koliko udivljenja sadrže ove reči. Razmišljajući o veličini onoga što treba da saopšti, kaže tako (toliko mnogo), pa zato tako i započinje svoj iskaz. Pouči nas, dakle, blaženi Jovane: kad kažeš 'toliko', koliko je to? Reci nam meru, reci nam veličinu, pouči nas neuporedivosti božanske ljubavi. Jer Bog tako zavole svet da je Sina svojeia Jedinorodnoga dao", piše sveti Jovan Zlatoust[4], a na drugom mestu još tumači: "Svaka reč ovde ima svoju težinu: i tako zavole i Bog... svet, pokazuju prekomernost božanske ljubavi. Jer udaljenost između Boga u ljudi bila je veoma velika, beskrajna. Bog besmrtni, bespočetni, beskrajne veličanstvenosti, zavoleo je one koji su sazdani od zemnoga praha, one koji su bili prepuni bezbrojnih grehova. Zavoleo je one koji su uvek išli protiv božanske volje, zavoleo je gnusne"[5].

Žrtva Hristova je svedočanstvo božanske ljubavi: U tome se pokaza ljubav Boždžja prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svet da živimo Njime. U tome je ljubav, ne što mi zavolesmo Boga, nego što On zavole nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grehe naše (I.Jn 4, 9-10).

[Срђан Шијакињић]

Sumnjam da je tako...

 

Ако се уопште може стећи, претпостављам да се стиче или после великог труда и лутања или на дар, али ово друго је пре статистичка грешка...

[Срђан Шијакињић]

Можда сумњамо (они који сумњају) јер нисмо још увек потпуно спремни да прихватимо извесност, да потпуно прихватимо чињеницу да Бог постоји, онакав у каквог верујемо, јер би нас то онда приморало да потпуно променимо начин живота (а ако благодат, осећај испуњености, још није присутан, онда није лако констатовати да све мале радости и окупације којима попуњавамо време немају никакву посебну вредност) или да осећамо нелагодност зато што живимо по старом... Уствари, питам се да ли је могуће осетити извесност постојања Бога а не осетити истовремено и благодат, радост и спокој због тог сазнања... Можда је неизвесност у питању основих питања о човечијем постојању неопходан и саставни елемент појма човека... Можда искуство људског живота мора да обухвата неизвесност да би се људски живот и свет људи разликовали од духвоног света и начина на који постоји неземљаски свет...

[Nina 777]

Добро, морам признати да сам погрешио код ове последње реченице, само сам је бацио на брзину јер сам журио, пала ми на памет само. 

 

У сваком случају, оно што хоћу да кажем јесте да ми у Бога само можемо веровати. Покушати разумом доћи до Њега је немогуће. Можемо извести неке претпоставке на основу творевине, нас самих, када се питамо ''а откуд све то, зашто има нешто а не ништа, зашто ово, зашто оно'', али ипак то не доказује самог Бога, јер можда је творевина заправо све оно што јесте, да нема ничег осим творевине. Нама самима је боље да верујемо, него да знамо има ли Бога. Вера је може се рећи изазовнија, када знаш да постоји, то није нешто изазовно, знаш и то је то. Овако се мучиш, сумњаш, покушаваш сам себе да победиш, у нама самима се води та борба вере и сумње, као што се води борба свега другог. Бог нас је такве и створио, да размишљамо, да водимо ту борбу. Тај Бог каже да узмемо крст свој и пођемо, а један од тих крстова су вера и сумња. Муком и страдањем се постиже блаженство, то нас учи Христос, да се страдањем само спашавамо, да се борбом спашавамо, свака борба носи муке и болове, а то је страдање. Тако и на магловитом путу ми према циљу идемо са вером и сумњом. Вера нас тера напред, надамо се да нешто иза те магле има, али не знамо јел има, док нас сумња кочи, пита: ''Да ли нешто има? Шта ако нема? Шта ако је све узалуд? Шта ако се крија нека опасност иза? Како можемо тако слепо веровати да нешто има када немамо довољно сазнања о томе?'' Сумња тера на стајање и одустајање, њу води разум. ''Можда ми је боље да станем, безбедније је'', док вера носи ризик (можда се иза магле крије нека опасност), зато је вера ирационална, а сумња рационална. Зашто би уосталом сумња била обавезна у науци? 

Tako zvuci vec malo drugacije,ali I dalje nisam saglasna u smislu da se vera u ovim tvojim razmisljanjima (kao I kod dosta vernika,primetila sam..) ipak svodi na izbor,uverenje da Bog postoji,nasuprot uverenju ateiste da Bog ne postoji…I sad kao I za svako drugo uverenje,oko njega nismo sto posto sigurni...ono je takvo na osnovu nekih tu I tamo nasih argumenata,osecanja,ili vec,ali nemamo znanja o tome pa ne mozemo zasigurno da tvrdimo,tako da se uglavnom pretpostavlja da Bog postoji I na osnovu te pretpostavke mu tezimo.

Razumela sam te.Ali ja mislim da takva vera koja je na bazi uverenja jos uvek nije vera u pravom smislu te reci.Takva vera je pracena dubokom sumnjom,sto je I dobro I logicno,ali koju treba resiti.Sumnja nije prijatno stanje,no moze biti konstruktivna za nase utvrdjivanje u istinskoj veri,koja je talenat duha.

Naime vera nije uverenje,to je sila duhovna kojom mi susrecemo nevidljivi svet,kojim mi dozivljavamo Boga u sebi(to je prava definicija vere I vernika),to stanje mozda kod Svetih traje neprestano(mozda ni kod njih),ali svi ga ponekad dozivimo,no I kada nismo u takvom stanju  I dalje silom vere,I drugim duhovnim silama, sozercavamo I naziremo,vec u sebi prepoznatog Boga.Dakle,samo probudjen duh moze biti odgovoran vernik,uspavan duh moze biti samo ateista(jer za percepciju stvarnosti koristi iskljucivo psihofizicke talente,razum,logiku I cula kojima se konstatuje vidljivo) ili vernik na nivou uverenja,prozet dubokom sumnjom,ali to jos uvek nije odgovoran vernik.I po meni svako ko ima takve sumnje o postojanju Boga treba da radi na budjenju svog duha,da trazi od Boga,da srece ljude koji su u tome postojani,a najbitnije je da okusi Boga(a Bog ce kosnuti srce koje ga iste),I onda tu vise nema sumnje te vrste. Mi tada znamo dobro da je Bog iza magle,on nas povremeno posecuje po milosti,I po meri naseg dopustenja(jer ako mi jos uvek vise volimo druge stvari od Boga,tu za Boga mesta nema)

Vera jeste izvesnost o stvarima nevidljivim(iz poslanica),I kada covek ima takvu veru,nema te sumnje koja mu se moze pribliziti.I ta vera nije iracionalna,kao sto kazes,iracionalno moze da bude samo uverenje,ta je vera nadracionalna,duhovna kategorija.I kada je imamo ,sumnja moze nadalje da se pojavljuje I pozeljna je kada je u pitanju nase vidjenje Boga,u smislu vidimo li ga kao sto jeste,te da kroz sumnju u svoju predstavu stalno sve vise poznamo Boga u istini I budemo mu blizi.

Da jos jednom podvucem,dakle ako je kod tebe probudjena vera,kao duhovna sila,ako si njome doziveo,susreo Boga,onda vise nema sumnje u postojanje Boga,ako se I javi,znaci da je pao duh I treba ga podici,apostoli su trazili da im Bog nadometne vere,nisu sumnjali u Boga,vec su znali da im je pala antena kojom su hvatli Bozije talase,I trazili da se opet podigne.

Ali ako ne prepoznajes o cemu govorim,onda je tvoja vera na nivou uverenja(sto je dobar pocetak) I tek treba da dodjes u kontakt sa duhovnim talentom vere,kojom ces suresti Boga,I ostati vernik I kada Bog ne bude tako blizu,a tvoja sumnja I ima smisao da te dovede do toga.

Takvo je moje iskustvo…(napisala sam gore post o situaciji kad je moja sumnja prekipela…)

[Nina 777]

Можда сумњамо (они који сумњају) јер нисмо још увек потпуно спремни да прихватимо извесност, да потпуно прихватимо чињеницу да Бог постоји, онакав у каквог верујемо, јер би нас то онда приморало да потпуно променимо начин живота (а ако благодат, осећај испуњености, још није присутан, онда није лако констатовати да све мале радости и окупације којима попуњавамо време немају никакву посебну вредност) или да осећамо нелагодност зато што живимо по старом... Уствари, питам се да ли је могуће осетити извесност постојања Бога а не осетити истовремено и благодат, радост и спокој због тог сазнања... Можда је неизвесност у питању основих питања о човечијем постојању неопходан и саставни елемент појма човека... Можда искуство људског живота мора да обухвата неизвесност да би се људски живот и свет људи разликовали од духвоног света и начина на који постоји неземљаски свет...

"Уствари, питам се да ли је могуће осетити извесност постојања Бога а не осетити истовремено и благодат, радост и спокој због тог сазнања..."

Moguce je osetiti izvesnost postojanja Boga,a ne ostati u blagodati,jer se blagodat daje cistom I otvoreno srcu.Izvesnost o Bogu I duhovnom svetu je sam pocetak duhovnosti.Covek tada,korak po korak pocinje da se menja,cisti,preobrazava,kako bi bio spreman sasud za blagodat,jer se u mehove nove vino novo toci.Nije moguce magajski se promeniti,upravo je to taj put duhovni,uzan I tezak,kojim se krecemo ka Hristu,na kom sebe,Bozijom pomoci osposobljavamo za ucesce u Bozanskom zivotu(Covek se polako otvara za sve vecu blagodat i sve duze prisutnu)

Desava se da ljudi kad postanu vernici hoce odjednom da su prepodobni I sami sebe ubede da su se promenili,upodobili srce Bogu,ali ih sam zivot raskrinka,zato sto to nije lak I neki magijski cin,vec realan put(veoma tezak,ali i plodan i smislen, sa puno Bozije podrske)koji dusa,covek prolazi na svom putu ka Bogu.

ps.Slicna magijska svest se provlaci u crkvi,i kada se insistira na cestom pricescivanju,bez ovih duhovnih priprema i neprestanog duhovng podviga na preobrazaju srca/da ne budem pogresno shvacena,ja sam za sto cesce pricescivanje,ali bez nase zrtve na lestvicama ka Nebu,svodi se na magijsku "veru"