How do you know you exist?

[Јанко]

  On 4. 6. 2015. at 9:00, ivona рече

Da znaš ima tu istine, ali zavisi kako tu smrt posmatraš i šta očekuješ posle nje. Strah od smrti je centralan strah ljudske ličnosti i verovao ili ne već je jako delotvorna i u dečijoj psihi u ranom uzrastu recimo od 4 g, kada počinju na jedan intuitivan više način da shvataju da mogu da ostanu bez svojih roditelja ili još za par godina kada ako to poverenje i sugurnost prema životu ne nadvlada počinju da se iskazuje kroz druge iracionalne strahove, kao strah od insekata, pa od mraka i slično...Dakle upravo putem bogopoznanja ili života u Hristu, biće prihvata smrt kao neminovnost koja je pobedjena u kraju vremena. Kada nam ovaj život više postane strah od toga da li smo više ili bliže Hristu, a ne smrti, onda je ona zaista ukinuta, jer ovo prvo stvar večnosti tj istina bića, a smrt istina stvorenog. Samo večno postojanje opet nema smisla, ako mu punoću ne da upravo ovakva ljubav koja je biće i pozvala u postojanje.

 

Још нисам успео да схватим не-биће (постојање у вечној негацији битисања), а знам да ћемо некако постојати и после смрти. Више немам проблем смрти као краја нити страх од исте, већ је осећам као проблем постављања доброг почетка. Мислим да заиста морам удубити себе у смисао постојања не-бића...

Чиста апофатика...

[ivona]

  On 4. 6. 2015. at 10:23, Јанко рече

Још нисам успео да схватим не-биће (постојање у вечној негацији битисања), а знам да ћемо некако постојати и после смрти. Више немам проблем смрти као краја нити страх од исте, већ је осећам као проблем постављања доброг почетка. Мислим да заиста морам удубити себе у смисао постојања не-бића...

Чиста апофаtika

pa prvo da li po tebi to  postojano ne-biće ima ili može imati ličnost kao svoju ipostas?

[Јанко]

  On 4. 6. 2015. at 10:27, ivona рече

pa prvo da li po tebi to  postojano ne-biće ima ili može imati ličnost kao svoju ipostas?

 

Немам проблем са онтолошком теоријом, него са практичним последицама. Слабо контам то што знам.

Једно је рећи да нема личност јер нема однос са другим, јер из тог односа извире личност. Друго је живо представити себе у томе, тј созерцавати тај промашај...

[ivona]

pa sad teorija,a li gledaj ovako, mi znamo da je Božiji atribut ličnosnost, on je Bog jer hoće zajednicu ljubavi iz slobode, u tom smislu i shvatamo i Sv. Trojstvo kao večnu zajednica ličnosti koje su u tom odnosu iz slobode i ljubavi. Sada ako uzmemo u obzir to da ako želimo večnost i ako je ličnost izvor i osnov večnog postojanja naša ličnost mora da postoji kao ličnost Hristosa iz razloga jer se kao Bog ovaplotio da bi za početak iscelio našu ljudsku prirodu koja je posledično stradala i da bi je obožio svojom Božanskom ličnošću. Tako i vasceloj tvorevini daje svoju ličnost kao izvor večnog postojanja, za to je potreban odnos kao što si rekao, da li onda ne biće, koje nije ličnosno ima svrhu kad se dogodi ili ispuni tajna Hristova gde je sve sjedinjeno u njegovoj ličnosti i zato postoji da bi se sjedinilo?

[ivona]

ako ako men' je šala tj. humor jedan od najdražih izuma Božijih, ili je to ustvari ljudska tvorevina :.mislise. , mada ne...mnogo puta ukapiram koliko je Bog neobuhvatno duhovit

[ivona]

  da znaš

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 4. 6. 2015. at 10:23, Јанко рече

Више немам проблем смрти као краја нити страх од исте

 

Више немамо проблем ни смирити се до краја

 

Ма и да интерпретација има чак најмање 2 пута-ћа. 

[Иван Ивковић]

Занимљиво излагање митрополита Порфирија у емисији "Агапе": https://youtu.be/FsfyFJY-Z1A?t=28m21s

[ivona]

  On 7. 6. 2015. at 11:10, Иван Ивковић рече

Занимљиво излагање митрополита Порфирија у емисији "Агапе": https://youtu.be/FsfyFJY-Z1A?t=28m21s

Hvala Ivane, ima da  izmislim vreme da odgledam celu emisiju , jos nisam imala prilike da vidim bilo koje izlaganje mitropolita Porfirija, a da nije dušekorisno!

[Дијана.]

Tijelo, čula, tjelesne senzacije i percepcije vanjskog svijeta kažu: postojim. 

Razum kaže: ja postojim - mislim, opažam, svjestan sam sebe i vanjskog svijeta.

Duša kaže: postojim ako osjećam ljubav, ako je dajem  i primam. 

Duh potvrđuje: postojim, ako osjećam smisao i volju za sopstvenim postojanjem i postojanjem drugih i svijeta.

Samo postojanje - da li je dovoljno? Bez dubokog osjećanja smisla, radosti, povezanosti sa drugima, postojanjem u nečijoj ljubavi - postojanje se pretvara u muku, tegobu i kaznu. Život bez svega ovoga nije život (kvalitetno i osmišljeno postojanje) 

Zato je rekao: Ovi će ući u život vječni a oni  u muku vječnu - a postojaće i jedni i drugi....Radosna povezanost ljubavlju - naspram bolne odvojenosti, ili bolnog zajedništva...

[Александар Милојков]

Ако се варам, онда јесам. Јер када ме не би било, не би се могао варати. Авустинов cogito.

[Дијана.]

Varijacija: Ako griješim, jesam; ako jesam - griješiću..

[Александар Милојков]

  On 17. 7. 2015. at 20:21, Дијана. рече

Varijacija: Ako griješim, jesam; ako jesam - griješiću..

 

То је то. Има више варијанти. Cogito потиче од Августина, као његово одговор скептицима Академицима. Декарт то касније преузима и исказује кроз чувено Cogito, ergo sum.

[Дијана.]

ja nisam razumjela u smislu spoznaje več etike 

podsjeti me na ono 'da li je papa nepogrešiv ili nezabludiv'

[Александар Милојков]

  On 17. 7. 2015. at 20:26, Дијана. рече

ja nisam razumjela u smislu spoznaje več etike 

podsjeti me na ono 'da li je papa nepogrešiv ili nezabludiv'

 

Не, нема везе са етиком. Ради се о мишљењу, које је немогуће (било да је изражено као истинит или неистинит суд) уколико не постојимо. "Ако се варам, онда јесам" је Августинов одговор Академицима, њиховој сумњи у свако наше сазнање. Августин одговара да се у све може сумњати, али да је наше постојање неупитно - јер, како би у супротном постојала сумња?