Борислав Пекић

[Данче*]

"Neznanje rađa gordost; gordost rađa neznanje.“

 

Borislav Pekić

[Снежана]

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
*****
Bog sve može. U njemu su sadržane sve suprotnosti. Da bi uistini bio Bog, mora on jednovremeno biti vidovit i ćorav, gluv i oštrouh, pokretljiv i uzet. Isto tako mora postojati i ne postojati. To su principi na kojima je sazdana njegova sveobuhvatnost i svemoć, dve ravnopravne ose njegove božanske prirode.
*****
Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.
*****
Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?
*****
Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
*****
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
*****
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.
*****
Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.
*****
U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.
*****
Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.
*****
Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.
*****
Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.
*****
Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.
*****
Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.
*****
Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.
*****
Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.
*****
Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas u presudnom trenutku napušta.
*****
Sve je bilo uzaman: čuda, proroci, propovedi, žrtve, lišavanja. Svet nije spasen, praroditeljski greh nije spran.

 

Neke ideje iz romana "Vreme čuda" Borislava Pekića; izbor Ljiljana Pekić.

[Снежана]

Време чуда (посвећено онима који нису били невини)

 

[Снежана]

"Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje, udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta da dodamo nikako da se izmeni …" Zlatno runo

 

 

 

 

[Снежана]

"Kada se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte na sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu....Sloboda nije trenutno osećanje stanja, nego trajno osećanje cilja....Sašivena mi je budućnost, prišivena prošlost, u sadašnjost sam ušiven. Šta se zbilo sa mojom slobodom?"

 

[Снежана]

"Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih."

 

 

http://www.blic.rs/data/images/2014-09-03/510024_profimedia0148099314_f.jpg?ver=1412071219

[Данче*]

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/10984094_877186869025410_3051145243866753358_n.jpg?oh=33cd5342138420aa08872d7b1b68894d&oe=5620BDF5

[Sir Oliver]

Da li je Borislav Pekić najveći srpski pisac?

[JESSY]

“Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.”
 Besnilo

 

“Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči.”
 Novi Jerusalim: gotska hronika

 

“Hrabrost nije u ljudima nego u trenucima. U trenucima je pustolovina, a u ljudima samo strah od trenutaka...Kukavice su nesrećne više puta u životu, hrabar čovek jednom zauvek.”

 

“Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.”

[JESSY]

ODLOMCI IZ DNEVNIKA
Petak, 2. januar 1959.

 O dnevniku i njegovoj svrsi. Celina, to je ono što me uzbuđuje: želim da utuvim celinu kojoj je moj opstanak pridodat i kojoj me moj instinkt upućuje.

Uostalom, nije li Celina samo nevin, neutralan i geometrijski termin za predstavu koju jedan metafizički um ima o „Bogu“?

Da oblikujem želim svoju Celinu, kao da je ona predmet moje suverene volje; da je definišem ma i u onoj talasavoj nestalnosti, koja mi tvrd svet činjenica prikazuje kao emulziju senki. Sa ščepam svoju Celinu da bih izbegao provizornost i ovekovečio bednu slučajnost svog života. (Egipćansko shvatanje posthumnog života daje vitalni smisao ideji večnosti time što je naseljava predmetima života; večnost tako postaje staretinarnica.)

 Pišući dnevnik nisam imao nameru da sebe objašnjavam ili komentarišem. Dnevnik nije kontrapunkt između nekog decembarskog dana i neke januarske refleksije, nego sama ta refleksija utisnuta kao amblem na crnoj i neurednoj pozadini dešavanja: refleksija koja je prožela moj dan pojmom opstanka i dan koji je oživotvorio refleksiju dešavanjem tog pojma.

Hoću da dnevnik bude isto toliko autentičan, koliko je to - ponekad - naš opstanak; da dnevnik bude to postojanje, ne zaustavljeno u groblju podražavanih amblema, nego nastavljeno: kao što se činjenica delovanja nastavlja u činjenici dela, kao što se ruka nastavlja u predmetu što ga hvata. Moj život, moja drama i moj dnevnik nisu tri suda pomoću kojih presipam jedan isti opstanak u razne modele: dnevnik nije komentar romana (Gide), roman komentar života (Huxley ), ili život komentar dnevnika (Rousseau).

Očigledno se radi o tri pođednako suverena opstanka, kojima sličnost potiče od jednakih predmeta njihovih bavljenja. Kada bi se to moglo rekao bih: ja dnevnikujem sa istim ubeđenjem sa kojim kažem ja živim: sa većom izvesnošću možda. I još nešto: svet sačinjava bitan deo moje Celine, jer je svet samo moje rascvetavanje kao rascvetavanje neke usamljene divlje biljke.
Imitacija . Sposobnost podražavanja je najefikasniji instrumenat našeg prihvatanja pa time i poimanje sveta. (Poimanje je oblik budućih akcija u njemu umanjen ili deformisan sporednim unutrašnjim okolnostim. Sporedna okolnost opstanka: duša.)

 Imitacija je ona adaptacija na neku činjenicu koja nam pruža najveću nadu da je koristimo za svoju stalnost, ali i za njenu promenljivost. Imitiranjem, dakle, tražimo neku konstantu, koje bi se držali usred svoje nesnosne promenljivosti. Uzimamo je spolja, jer nas unutrašnje činjenice ne obavezuju, samo predlažu.

[JESSY]

1. januar 1959.

Gad je seme čudne biljke.
Posejano ne daje plodove nego opet seme gada.
Seme gada slatko na jeziku i gorko u stomaku.
Gad raste na svakom zemljištu, ne zahteva naročitu klimu.
Gad se kratko vreme posle setve mora negovati.
Posle gad buja sam od sebe.
Zakopan u suhom pesku gad daje plodove i posle više godina.
U XX veku gad se dobija sintetički.
(Stručnjaci tvrde da je veštački gad ukusniji i hranljiviji od prirodnog.)
Hemijska formula pomoću koje se dobija biljka gad je državna tajna, ali za nju znaju zanesene lude.

[JESSY]

Utorak, 15. januar 1957. 

Danas dolazi Lj. Smeram da idem na stanicu, mada ona to ne voli: čekam sa izvesnim strahom. Ne zato što bi ona žena, koja me je kad smo se rastajali volela, prestala da me ljubi, nego zato što je to sada jedna druga žena, čiju ljubav treba ponovo zadobiti. („Ti si prestala da me voliš“ - ova fraza nikad nije tačna. Osoba koja nas sada ne ljubi, nikad nas nije ni ljubila: ta koja nas je ljubila bila je uvek neka druga, izumrla u nepodnošenju svoje promenljivosti.)

Doktrine su uvek zgodne za idiote.

Doktrina daje izvesnu simetričnu privlačnost našem očajanju: kao da bi bez proporcija ono bilo manje podnošljivo nego utegnuto u oklop od filosofima.

Doktrine su međutim tupo zazijavanje: ravnodušne po mene dok čekam, opasno priljubljene uz moju sutrašnjicu kao uteha koju već sada odgajam. Stvarno mene je strah od nje, kao od ispita za koga se nisam dovoljno pripremio. Ali nikakve pripreme ne pomažu: one se uvek bave onim što u međuvremenu iščezava. Ostajem bez odbrane samo sa otežalim reflesima.Ja sam verovao u jednolikost ljubavi; ali ono što je u njoj jednoliko to je strah od dosade; nikad sama dosada: trajanje nečijeg prisutnog odsustva. Sada uviđam da sam se grdno prevario, bar što se tiče mojih odnosa sa Lj. Nikakvu jednolikost ne zapažam iako bih to voleo.

Činilo bi mi se da je u toj jednolikosti konzervirana ljubav, i da iz nje ne može umaći: ovako menjajući se može ljubav da pronađe i svoju ravnodušnost, baš tamo gde joj se najmanje nada. Pa šta? Mogao bih da kažem: dobio si svoje, ono što ti je pripadalo. Ono što nisi dobio nije ti ni ležalo.

[JESSY]

Utorak, 8. januar 1957. 

Ja sam mislio da bi se moja borba sa sudbinom mogla dogoditi u ovom mom opstanku jednom zauvek, i za sve one živote koji me još uvek očekuju: da bi pobeda koju sam priželjkivao bila pobeda za sva moja vremena. Prevario sam se. Ona je bila samo privremena i važila je za mene sada. Na mene sutra nije delovala i tako izgubih svaku predstavu o onome što je imalo da se založi u ovaj dan, da bi se isplatilo u onome koji dolazi. Nije bilo mogiće povesti odlučnu borbu sa nečim što još nije definitivno; kako je moguće u jednoj prethodnici pobediti čitavu vojsku koja joj sledi?

Potrebno je bilo opirati se iz dana u dan, iz jednog mog vremena u drugo, biti poražen u jednom, izvojevati pobedu u drugom i čekati spreman dan koji je dolazio, čekati star, već za njega sutra, izlišan za njega sutra, mrtav za njega sutra.

Moja promenljivost za koju sam se nadao da je efikasno oruđe protivu sopstvenog mita, imala je i drugu oštricu. Tačno je to da sam stalnom novošću primoravao mit da se ponovo ogleda na meni i da poneki put doživi korekturu, ali je isto tako tačno da baš zbog te svoje večite novosti, nikad nisam mogao da pobedim sve svoje sudbine, celu svoju sudbinu nego samo onu koja je kao epizoda odgovarala mom tekućem i privremenom opstanku.

Morao sam uvek ponovo da patim.

Mama je imala srčani napad. Bio sam izgubio glavu. Bio sam ucenjen: pomislio sam na sve one strašne dane koje bih imao da iskusim ako bi se njoj nešto dogodilo, samo zato što sam ja branio svoju nezavisnost. Tek onda bih je u moralnom smislu potpuno izgubio, jer bi svi moji budući opstanci bili u potpunoj zavisnosti od njene smrti.

[JESSY]

Subota, 5. januar 1957. 

Dobio pismo od Lj.

 Poteškoća doktrinera je u tome što, od sreće koju pripremaju za sve ljude, obično ne vide sreću jednog čoveka. Nevolju koju nanose svojoj okolini izvinjavaju maglovitom srećom u nekom idealnom sutra (koje kao i Godo naravno nikad ne dolazi). U međuvremenu ostaje bol koga ostavljaju iza sebe.

Kako sam to duboko osetio danas čitajući njeno pismo: kako sam osetio da za moj opstanak ne postoji nikakvo sutra, ne postoji sutra mojih ideja ni mojih strasti; samo danas, samo sad. Ono što učinim sad to sam učinio. Ono što tek treba da učinim, to više nije moje, nego jednog života koji me bude nasledio.

Sad moram usrećiti nekoga, sad moram opstati, moje je vreme: vreme sadašnjosti, sutra ću u tesnacu svoje kože zateći nekoga koji me neće hteti da razume, koji neće mariti za moju ljubav i koji će prezreti moju predanost.

Ko je taj ko se priprema u meni kao u kukavičijem jajetu?
 Ko je taj ko se sprema da mi oduzme život?
 Da me ismeje?
Sreća je duboki zemljotres tela, nešto što pomeri svaku žilicu sa svog mesta, te opijena treperi u čekanju.

Sreća je dan koji kao sumrak pada preko čula, sreća je ta bolna opna koja umotava svaku misao u strah za svoju sudbinu. Ništa se za sebe ne plaši tako kao radost.

Sreća bi htela da umre telo, da bi ovo zadržalo samo nju kao svoju poslednju uspomenu: ona je smrtonosna, jer svoj produžetak traži i nalazi samo u smrti.

Ljubavi moja, sad znam kako se postaje nitkov. Prošlo je nekoliko sati i ponovo uzimama da pročitam ono što sam napisao.

Ne, još uvek nisam postao nitkov u onom smislu u kome sam to prorekao. Ali: zar nije po sebi nitkovluk svako osećanje pretvoriti u maksimu!

[Снежана]

Da li je Borislav Pekić najveći srpski pisac?

Јесте.