Борислав Пекић

[Снежана]

"Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam. Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna. Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim. No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam..." Život na ledu (dnevnik '83)

 

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/422947_340496105991087_793055869_n.jpg?oh=13ac8734e6307debe8029c2014fe5f09&oe=55FC09F8

 

[Перезвон]

"Ja toliko redovno, toliko intenzivno, dinamično, interesantno sanjam. Ja prolazim noću kroz snove koji traju cele noći, koji se nastavljaju, koji se razvijaju kao priče, da meni svako ustajanje ujutru liči zapravo na leganje u krevet, odnosno na početak pravog sna. Stoga nije čudno što sam ujutru umoran onako kao što su drugi ljudi umorni od teškog rada i napornih doživljaja preko dana, jer meni treba izvesno vreme, do duše ne dugo da moja prava priroda, moja priroda čoveka od jutra, od zore, dođe do izražaja, da umor nestane i da ja ponovno počnem da živim. No ono što se meni događa u tom dnevnom životu, u tom drugom životu, kako bih ga ja nazvao, trivijalno je, neuzbudljivo, sporo, a počesto i suvišno u odnosu na onaj pravi život koji mi se događa u snu, kojim živim u snu, i stoga ja nisam siguran u stvari kada sam budan, a kada spavam..." Život na ledu (dnevnik '83)

 

 

https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xpf1/v/t1.0-9/422947_340496105991087_793055869_n.jpg?oh=13ac8734e6307debe8029c2014fe5f09&oe=55FC09F8

 

Како тумачиш слику коју си поставила?

[Снежана]

"Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina..." Život na ledu (dnevnik '83)

[Снежана]

Како тумачиш слику коју си поставила?

 

Па нисам ти ја неки ликовни критичар баш, али рецимо једносавно...на први поглед асоцијација ми је била прошлост, садашњост...Вечност

 

Portret Pekića, slikala Slobodana Matić, supruga Mirka Kovača, povodom Pekićevog nezavršenog romana "Srebrna ruka". Prica o dvoje slikara, od kojih jedan dobija obe ruke od Bogorodice Trojeručice...

[JESSY]

''Zapanjujuća je naša sposobnost da i najjasnijim postupcima pripisujemo mutne povode, da jednostavnim činovima pronalazimo i najsloženije i najneverovatnije motive.''

[JESSY]

„Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.“

 

[JESSY]

„Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom. Oni su bića Metala. Metal je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“

„Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama. Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“

„Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog. Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“

„Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata. Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element, njihova priroda i sudbina.“

„Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu. Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova priroda i sudbina

 

[JESSY]

„Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže. Pojavom čovekove inteligencije situacija u prirodi se menja.“

„Čovek se otima zakonu specijalnosti nastojeći da kao vrsta bude univerzalno funkcionalan. Međutim, taj prerogativ pripada prirodi – multiuniji specijalnosti. Čovek u prirodi izaziva globalni poremećaj. Priroda se opire štiteći svoju primarnu suštinu. Na taj način priroda nema šanse da sačuva svoj solarni fragment i svoj humani fragment. Jedno će propasti. Jedina šansa prirode je u njenoj (čovekovoj) inteligenciji. U tome da inteligencija obavlja zaštitu svih osnovnih funkcija u prirodi.“

„Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.“

 

[Снежана]

"Izgubili smo se onda kad smo se umesto da pitamo kako pitali zašto. Konačno smo izgubljeni sad, kada umesto da pitamo kuda pitamo kako."

 

 

http://fc09.deviantart.net/fs15/i/2007/020/f/c/Road_To_Nowhere_by_O_r_c_h_i_d_e_a.jpg

[Данче*]

Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna.

Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

 

[Снежана]

Отпор је у оним најситнијим. У редовном бријању под бомбама. У пресвлачењу за вечеру усред џунгле. У учтивостима док сте у г.....а до гуше.

Тамо где лозе плачу

[Снежана]

Utvara novog Beograda

 

"Ako čovek privremeno, za ovaj trenutak i ovu temu, zanemari osnovni zadatak koji ima u Beogradu, a to je da sačuva goli život na pešačkim prelazima i trotoarima, preostaje mu onaj teži: da se sačuva od ispovesti poznatih i nepoznatih ljudi ..."

(DNEVNIK, 1979)

 

Neizrecive istine može biti u svačijoj sudbini, pa i u sudbini nepoznatog čoveka pored koga se odmarate u parku na klupi, ali vi niste na klupu seli da je saznate, nego da se od sudbine odmorite. Po pravilu, ne ulazi se u taksi da bi se saznalo koliko malo njegov vlasnik zarađuje mesečno, ni šta on misli o manama gradskog saobraćaja.

Lečite zube zbog njih, a ne da biste naučili nešto o nesrećnom stanju naše medicinske službe. Kod poslovnog saradnika dolazite da obavite neki posao, a ne da mu budete psihijatar. Savršeno sam svestan žalosne činjenice da, kao i svi mi uostalom, i čuvar klozeta ima svoje neprilike, ali vi usluge njegove ustanove tražite da biste mokrili, a ne izmenjivali primedbe na račun života.

Ustajete s bolom u glavi ali sa čvrstom namerom da bar ovog dana, za razliku od svih ostalih, budete iznad stvarnosti jednog velikog grada u "punom urbanom poletu". Ako zanemarite neprilike u sopstvenoj kući, u kojoj bar polovina čuda savremene civilizacije ili rđavo funkcioniše ili ne funkcioniše uopšte, i suprotstavite se jedino neprilikama spoljnjeg sveta, imaćete ih dovoljno da biste se već oko podne vratili u krevet i ostatak dana prespavali.

Izaći ćete najpre u ono što optimisti zovu vazduhom. Ukoliko vam pođe za rukom da duševno i fizički neoštećeni prođete između automobila, koji se poletno i u svim smerovima kreću ulicama i trotoarima, stići ćete do kioska vašeg prodavca novina. Njegova apsolutna neljubaznost biće opomena koju vi nećete razumeti. Delimično zbog nesnosne buke, a delimično zbog toga što ne podnosite bližnje.

Pošto iz novina budete doznali kakve su se nesreće i katastrofe desile, te kakvi su zločini, pogreške i gluposti počinjene tokom samo jednog obrta zemlje oko sunca, upustićete se u čekanje autobusa i već samim tim činom izgubili svaku želju da se njime vozite. Odlučićete se za taksi. Ovaj će vam redovno otvoriti prednja vrata kao da je najprirodnije sedeti na mestu na kome se najviše gine.

Tokom vožnje, u kojoj će vas vozač – blagodareći tome što smo i tu najbolji na svetu – bar tri puta oprostiti život prolaznicima, a bar dva puta vas lično od pogibelji spasiti, doznaćete za sve ružne strane života i za nekoliko psovki za koje nikad ranije niste čuli. Da vaš vozač nema sitno, takođe.

Ustanova u koju odlazite da posao obavite biće svakako u stanju reorganizacije. Neke u koje godinama svraćam u tom turbulentnom stanju su neprestano. Zatičem, doduše, uvek iste ljude, ali oni zauzimaju uvek različita mesta. Ono što se ne menja je vaš neuspeh da posao obavite kako ste zamišljali.

Vaš popodnevni povratak kući ličiće na plivanje u jatu pirana koje su osetile krv.

Krv je, očevidno, kuća, porodica, domaći mir. Ono o čemu ćete sutra prvom nepoznatom i strpljivom čoveku koga sretnete pričati kao o izvoru svoje najdublje nesreće.

"Proveo sam jedno sunčano martovsko poslepodne na Kalemegdanu. Bilo je sveta, ali, srećom, nikoga da mi dan pokvari svojim nevoljama. Istorija, sahranjena pod zelenim travnjacima, kao pod oborenim stegovima Osmanovića, nije mi dopuštala da popustim svojim, i tako su uspomene, vijane još od dolaska u Beograd, dobile najzad svoju 'slobodnu teritoriju', onu iz koje su, na Čuburi i Neimaru, prognane sumanutom trkom novih kuća, novih automobila i novih ljudi...

Ništa se nije dogodilo. Nijedna klupa, ma koliko stara, nije me na mladost, moju prošlost podsetila; prošlost koje sam se sećao bila je tuđa. Nijedan vidik, ma koliko poznat, nije mi govorio: bio si već jednom ovde; govoreno mi je da su ovde bili drugi ljudi, u drugom dobu, drugom ruhu i s drugim ciljem...

Pitao sam se, ako tu više ništa nije moje, ako ovde žive samo mrtvi ljudi i ako se ovde još uvek sanjaju samo odsnevani snovi – jesam li to zaista ja? Ko je taj što prazna srca i glave ispunjene tuđim životima, s kalemegdanskih grudobrana posmatra Severozapad i Evropu? I kakav je to Severozapad? Koja Evropa? ..."

(DNEVNIK, 1979)

 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]