О Цркви се у медијима говори кроз предрасуде и митоманију

[коЖељ њацИ]

 

Мироје Јовановић: О Цркви се у медијима говори кроз предрасуде и митоманију

 

Сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице.

 

Друштво 13:22 19. мај 2015.

Мироје Јовановић, СПЦ, црква

 

 

На Западу ћете ретко срести чак и крајње либералног или левог мислиоца који никада није чуо за Псалтир, или који не познаје историју хришћанства.

Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на “клеро” призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу СПЦ. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светком рату.

 

Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске православне цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем “Нове” Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павилећеве принципе обрачуна са православљем у Срба. И ма колико СПЦ пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор Горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је православље “унутрашњи непријатељ”, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

 

Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту “међународног” православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације православље је наизглед била завршена ствар, али “дух дише где хоће”, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем “аналитичара”, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски сабор СПЦ само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

 

Ту “пљувачи” Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. СПЦ представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из “Египта бездржавља”, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује “православље слатко”. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери отаца “није од овога света”, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се “обзерватори” баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

 

Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека “какво село – такав поп”, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу “светлости у свету”.

 

Вратимо се на тезу о томе да “западњаци”, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код “западњака” је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после ИИ светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово православље.

Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави , истог часа динамит креће ка храму, само показала да свеце и славе не обележавају “Црква и верници” већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране “попове”, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао “просвећених” неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани “аналитичари религије” ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

 

 

О аутору:

Мироје Јовановић

Мироје Јовановић помоћник градоначелника Новог Сада  је рођен 22.11.1979. године у Новом Саду. Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Новом Саду 2004. године. Мастер студије на истој образовној установи уписао је у новембру 2008, а звање Мастер права стекао у мају 2009. године, са одбрањеним радом у области заштите права конкуренције у праву ЕУ, на теми „Одређивање релевантног тржишта за потребе примене члана 82. УЕЗ у пракси Суда ЕЗ“.

Од априла 2004. године до маја 2006. године обављао адвокатско-приправничку вежбу у адвокатској канцеларији. У јуну 2006. Године положио правосудни испит, након чега је уписом у Именик АKВ стекао звање адвоката, и од тада се, без прекида бавио адвокатуром у сопственој адвокатској канцеларији, све до момента именовања.

Ужа специјалност у праву су му пореско и привредно право. Похађа докторске студије, приватно-правног смера, на Правном факултету Универзитета у Новом Саду.

Говори енглески језик.

Ожењен је и отац двоје деце.

Један од оснивача покрета „Трећа Србија“.Мироје Јовановић

Извор:  Војвођанске новине

[feeble]

Jeste, puni ljudi predrasuda kad vide ovakvu sliku

 

 

sto se moze i videti po komentarima

[коЖељ њацИ]

А у чему је проблем са сликом?

[Дејан-Марковић]

"Jedini umirovljeni vladika koji prisustvuje zasedanju Sinoda Atanasije (Jeftić) bliže je stavovima patrijarha i mitropolita Amfilohija, odnsono za smenu je dvojice vladika, iako se svojevremeno energično zalagao da se Atanasije izopšti iz SPC."  - Бљиц

 

[feeble]

А у чему је проблем са сликом?

Nije problem, ljudima je simpaticno kako mu se slazu dobro rejbanke sa krunom.

[Биљана]

Nije problem, ljudima je simpaticno kako mu se slazu dobro rejbanke sa krunom.

Можда нису рејбанке. Можда су диоптријске наочале, фотосензитивне (на свјетлу дана потамне). Мислим, и ја имам такве.

[feeble]

 

 

Da se tokom održavanja Sabora SPC pojedine vladike i dobro provode u prestonici, pokazuje vladika Vasilije Kačavenda. On je naime viđen u Skadarliji u restoranu Dva jelena kako uživa sa vladikom gornjokarlovačkim Gerasimom. Verski analitičari poručuju za "Alo" da je ovakva situacija do sada nezabeležena u istoriji SPC.

http://www.021.rs/Info/Srbija/Irinej-backi-se-tokom-sabora-se-sa-vladikama-baskari-u-Moskvi.html

 

Ako cemo verovati verskim analiticarima (oni mozda nisu pod predrasudama i mitomanijom)...

[коЖељ њацИ]

"Jedini umirovljeni vladika koji prisustvuje zasedanju Sinoda Atanasije (Jeftić) bliže je stavovima patrijarha i mitropolita Amfilohija, odnsono za smenu je dvojice vladika, iako se svojevremeno energično zalagao da se Atanasije izopšti iz SPC."  - Бљиц

 

)