Патријарх Атинагора о дијалогу са Римокатоличком црквом

[Marjanovic]

„Оптужују нас да не држимо добар курс. Много бих се радовао да нам предложе своје решење за покушај сједињења Цркава...Ми као средство сједињења предлажемо Свету Чашу. Имали смо заједничку Чашу и када смо били одвојени од Запада до 1050. Дошло је до Раскола и престали смо. Дошло је до анатеме између две Цркве, Западне и Константинопољске. шта је препрека?... Имамо многе разлике, кажу. Које? Филиокве? Па, он постоји још од 7. века, а Цркве се нису раздвојиле. Примат и непогрешивост? Шта се то нас тиче! Нека свака свака црква држи своје обичаје. Ако то жели Католичка црква нека то држи. Али вас питам, где је та непогрешивост данас, када папа има стални петнаесточлани савет који одлучује... Теолошки дијалог неће донети резултате. Нисмо спремни и требаће нам векови. Само је један дијалог могућ - дијалог љубави.“

 

Патријарх Атинагора

 

[Viktor Ljvovic]

Meni je legendarni patrijarh Atinagora uvek licio na Sarumana.

[Marjanovic]

„Ми православни и католици смо браћа. Петар и Андреј су били браћа, само један у Риму, а други у Грчкој. То треба да будемо и ми: Католици и Православни, сарадници и браћа. Врата нас чекају отворена, треба само да уђемо.”

 

Патријарх Атинагора

[Milan Nikolic]

Теолошки дијалог неће донети резултате. Нисмо спремни и требаће нам векови. Само је један дијалог могућ - дијалог љубави.“

 

Патријарх Атинагора

 

Можда век. То је већ сада.

[Натан]

Увек је било разлика у мишљењима, тада, као и сада:

 

 

                                                             Превод са руског оригинала, МиА.

ОБРАЋАЊЕ ЊЕГОВОМ СВЈАТЈЕЈШСТВУ АТИНАГОРИ ЦАРИГРАДСКОМ,
КИР КИРУ НОВОГ РИМА И ПАТРИЈАРХУ ВАСЕЉЕНСКОМ

 

Ваше Свјатјејшство!
 

Од Светих Отаца смо наследили завет, да у Цркви Божијој све проводимо по законском поретку, у једноумљу и у сагласности са древним предањима. Уколико би неки од Епископа, или чак предстојника аутокефалних цркава, проводио нешто што није у складу са оним што учи цела Црква, сваки њен члан може да уложи протест. Петнаесто правило двократног Цариградског сабора 861. године, признаје достојним „части која Православнима пристоји“, оних Епископа или клирика, који прекину даље општење са својим Патријархом, уколико он нашироко проповеда, или отворено научава јерес у Цркви. На тај начин, сви ми постајемо чувари Црквене Истине, која се одувек штитила бринући се о томе, да ништа што има општецрквени значај, не може да се донесе без сагласности свих.

Тако се и наш став према разним поделама, које превазилазе границе појединих помесних цркава, одређује само путем сагласности свих захваћених цркава.

Иако је наша подела са Римом, у прво време добила своје обличје у Цариграду, напослетку се она проширила на целу Православну Цркву, и постала део свог Православног света. Ни једна помесна црква појединачно, па чак ни по части од свих нас одувек поштована Цариградска црква, од које је наша Руска црква примила благо Православља, не може ту ништа променити без претходне сагласности свих. Чак штавише, не можемо ми, сада управљајући Епископи, донети одлуку која не би била у сагласности са учењем Светих Отаца који су живели пре нас, тачније, када се ради о Западу – Светог Фотија Цариградског и Марка Ефеског.

У светлу тих принципа, иако међу млађим предстојницима Цркве, као онај који возглављује аутономни и слободни део Руске цркве, сматрам својом дужношћу да уручим одлучан протест против чина Вашег Свјатјејшства поводом званичне заједничке изјаве са римским Папом, о скидању анатеме изречене од Патријарха Михајла Керуларија 1054. године.

Чули смо много израза збуњености, када је Ваше Свјатјејшство пред лицем целог света урадило нешто ново, непознато Вашим претходницима и противно 10. Апостолском правилу, приликом сусрета са римским Папом Павлом VI у Јерусалиму. Рецимо директно и без околишења: била је то велика саблазан. Чули смо, да су као последицу тога, многи манастири на Светој гори Атосу престали да спомињу име Вашег Свјатјејшства на богослужењима. Сада Ви идете чак и даље, када одлуком Вас и Епископа само Вашег Синода, укидате одлуку Патријарха Михајла Керуларија, потврђену и признату на целом Православном Истоку. Чинећи то, Ваше Свјатјејшство поступа несагласно са оним што је усвојено и целој нашој Цркви, у односу према римокатоличанству. Не ради се ту о некој оцени понашања кардинала Хумберта, нити о некаквом личном сукобу између Папе и Патријарха, што се лако исправља узајамним хришћанским праштањем; не – суштина питања је у одступању од Православља, које се укоренило у Римској цркви кроз векове, почевши од учења о непогрешивости Папе, коначно формулисаног на Првом ватиканском концилу. Изјава Вашег Свјатјејшства и Папе која исправно спомиње акт „узајамног праштања“ недовољна је за превазилажење како ранијих, тако и недавних разилажења. Али то још није све: тај акт ставља знак једнакости између заблуда и Истине. Кроз векове је цела Православна Црква исправно веровала, да ни у чему није одступила од учења Светих Васељенских сабора, док је у исто време, Римска црква усвојила цео низ новина, несагласних са Православљем, у своја догматска учења. Што су се више уносиле новотарије, тиме се више продубљивала подела између Истока и Запада. Догматска скретања Рима са краја XI века још нису садржавала оне заблуде, које су дошле касније. Зато би одустајање од узајамних претњи из 1054. године имао значај за оно време, а сада – оно служи као сведочанство занемаривања најважније и главне ствари, тачније, доношења накнадних новина, учења непознатих древној Цркви, од којих су нека, разобличена од Светог Марка Ефеског, послужила као разлог за одбацивање Фирентинске уније у Светој Цркви.

Изјављујем одлучно и категорично:

Никакво уједињење Римске цркве са нама није могуће, док се она не одрекне својих нових догми, и никакво молитвено општење са њом није могуће успоставити без одлуке свих цркава, што исто тако, није могуће док се не ослободи Црква руска, која је тренутно принуђена да живи у катакомбама. Предвођена Патријархом Алексејем јерархија не представља аутентични глас Руске цркве, јер се она налази у потпуном потчињењу безбожној власти, испуњавајући њену вољу. Нису слободни ни предстојници неколико других цркава, које се налазе у комунистичким земљама.

Пошто се Ватикан појављује не само религиозни центар, него као и држава, односи са њим, као што је то јасно показала последња посета Папе Уједињеним нацијама, имају и политичко значење, не сме се занемарити могући утицај безбожних власти на јерархије поробљених цркава, на ову или ону страну, по питању Римске цркве.

Историја нам сведочи о томе, да преговори са инославним, у условима притисака политичких околности, никада нису доносили Цркви ништа, сем смутње и подела. Због тога мислимо да је потребно да изјавимо, да се наша Руска загранична црква, као без сумње и Руска црква, која се сада налази у „катакомбама“, не слаже ни са каквим „дијалозима“ о догмама са другим вероисповестима, и пре одбацује све договоре са њима по питању прихватања могућности успостављања јединства, сем уколико су они у потпуности спремни да приме Православно учење, у облику у ком се оно до сада чува у Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Пошто тога нема – претње Патријарха Михајла Керуларија остају на пуној снази, и њихово укидање од Вашег Свјатјејшства је незаконити акт без икаквог ефекта.

Подразумева се да ми нисмо против благожељених односа са представницима других вероисповести, све док се при томе не издаје Истина Православља. Зато је наша црква својевремено прихватила љубазни позив да пошаљемо посматраче на Други ватикански концил, као што је слала посматраче и на протестантску конференцију Светског савеза цркава, због тога, да би из прве руке имали информације о раду тих окупљања, без икаквог учешћа у њиховим одлукама. Ми ценимо добар однос према нашим посматрачима, и са интересом проучавамо њихове детаљне извештаје, који сведоче о појави значајних промена у Римској цркви. Благодарићемо Бога, ако те промене послуже њеном приближењу ка Православљу. Поред тога, пошто Рим мора много да мења како би се вратио ка „изражајној вери Апостола“, Православна Црква, која је сачувала ту веру до данас непромењеном, не треба да мења ништа.

Црквено Предање и примери Светих Отаца нас уче томе, да са отпалим од Православне Цркве нема дијалога. Њима се одувек обраћало пре кроз монолог Црквене проповеди, у коме их је Црква призивала да се врате у њено крило, кроз одбацивање свих учења која нису у складу са њом. Истински дијалог подразумева размену мишљења, допуштајући могућност преубеђивања његових учесника у циљу постизања сагласности. Као што се види из циркуларног писма „Ecclesiam suam“, Папа Павле VI схвата дијалог као план нашег присаједињења Риму, или успостављања општења са њим помоћу некакве формуле, која би оставила непромењено његово учење о вери, а посебно, његово учење о положају Папе у Цркви. А било какви договори са заблудама су непознати у целој историји Православне Цркве, као и садашњности. Оно не може довести до једноумља у исповедању Истине, него ка привидном спољном јединству, слично договорном уједињењу разноумних Протестаната у Екуменистичком покрету.

Не појавиле се такве промене у Православљу код нас.

Усрдно молим Ваше Свјатјејшство да ограничи саблазан, јер изабрани Вам пут, који би Вас и довео до уједињења са Римокатолицима, изазвао би поделу у Православном свету, јер, без сумње, многи од Ваших духовних чеда ће пре изабрати верност Православљу, него екуменистичкој идеји компромисног уједињења без потпуног једноумља у Истини.

 

Тражећи свете молитве Ваше, оставши покорни слуга Вашег Свјатјејшства
Митрополит Филарет
Председник Архијерејског синода
Руске Православне заграничне цркве

15. децембра 1965. године

 

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%9F%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE_%D0%9F%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D1%83_%D0%90%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8