Савремени светогорски ликови

[Guest]

ИНТЕРВЈУ СА СТАРЦЕМ ДИОНИСИЈЕМ – РУМУНСКИ МОНАХ И ПОДВИЖНИК СА СВЕТЕ ГОРЕ

A+ A-

 

 

 

 

Ава Дионисије Игњат је чувени румунски старац и православни подвижник. Живео је до скоро на Светој Гори у манастиру Ватопед. Његове мисли и поуке су једноставне и отрежњујуће. Сматрају га светим човеком.

 

Питање: Високопреподобни Старче, који је смисао нашег живота на овом свету?

 

Одговор: Једини смисао и циљ нашег земног живота јесте да се спасемо, да задобијемо Царство Небеско. Наш Господ Исус Христос нас учи: Будите свети као што је свет Отац ваш небески. (уп. Мт. 5,48).

 

За време живота на земљи, уз помоћ благодати Божије и наших добрих, хришћанских дела можемо достићи светост. А ако, због недостатка врлине не можемо да се удостојимо светости, треба да тежимо да наследимо рајска насеља. Немогуће је да истовремено будеш добар хришћанин и да живиш у греху. Ако чиниш грех, удаљујеш се од благодати Божије и сједињујеш се са нечастивим. Према томе, удаљујеш се од Цркве, од Светих Тајни и од богонадахнутог учења Цркве само да би задовољио своје страсти, које ти је нечастиви посејао у срце.

 

Не треба човек да следи својим страстима. Зато Црква пева: Од младости моје враг ме искушава &хеллип; (Степена, глас 4.) Зато и у Светом Писму пише: Не лажите један другога, јер свукосте старог човјека са дјелима његовим, и обукосте се у новога, који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао. (Кол. 3, 9-10).

 

Јер ако смо од старог човека, онда смо робови страстима и греху.

 

П: Каково је учење светих отаца о духу човековом и духу демонском?

 

О: Човеков дух постаје демонски (дух) тј. бива демонизован кроз грех. Кроз наше видљиве и невидљиве покрете и мисли, дјаво сеје семе сваког зла у наше срце. Ако човек прихвати зло семе у срцу, оно ће почети да расте. Ако (човек) није трезвен и ако га не одбаци и очисти своје срце благодаћу Духа Светог и сваким добрим делом, а посебно молитвом, постом, исповешћу и Причешћем, оно ће се укоренити и почети да расте.

 

И од тог тренутка, дјаво одлази од човека јер је сигуран да ће га он следити и живети по својим страстима не презајући ни од каквог зла.

 

П: Да ли то значи да благодат Божија одступа од човека и да га дух разврата гура у сваку врсту зла и противприродних грехова, ако је он разуздан и живи раскалашно?

 

О: Управо тако. Али још страшније је што се то прихвата као нешто сасвим природно. Човек мисли и говори да никако не може да не чини те грехове.

 

Зато од почетка морамо пазити на телесну и духовну чистоту. Велику помоћ ћемо имати у нашој духовној борби и подвизима, ако очувамо телесну и духовну чистоту, као што је то у монашком животу. А мирјани треба да ступају у брачне односе онако како то Црква учи, и након што су ступили у свету тајну брака. Нечастиви све то зна, зато тако бесомучно гура људе у грех прељубе и блуда. Ова многобројна зла у нашим временима су од демона, који желе да обешчасте храм Духа Светог, а то је тело хришћанина. И после тога да га гурају у сваку врсту зла. Када једном учиниш те грехове не можеш више да се молиш, престанеш да идеш на Литургију, не исповедаш се и не можеш да се вежбаш у врлинском животу.

 

Због тог световног духа, који се кроз лоше образовање, богохулне филмове, рекламе, жеље и грехове још од детињства уобличава око срца, хришћанин не може више да се моли, нити да чини добра, богоугодна дела.

 

Али чак и они који су пали у најтеже грехове могу да се исправе уз помоћ благодати Божије. Та борба и избављење од грехова и демона рачунаће им се као мучеништво.

 

П: Да ли је након крштења нечастиви изгнан из дубине срца? И да ли он онда дејствује само споља?

 

О: Да, он дејствује ван срца. Али ми грешимо и дозвољавамо му да продре у дубину нашег срца. Управо то се назива страшћу. Од тог тренутка, ми смо водјени страшћу, али чак ни у тим тренуцма нас благодат Божија не напушта.

 

Бог је човеку дао апсолутну слободу. Благодат Духа Светог учи човека шта је добро, а шта зло. Показује му пут у Царство Небеско, и пут који води у пропаст тј. у пакао. Бог нам говори: Ставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот (5. Мој. 30,19).

 

Благодат Духа Светог је могла да учини немогућим да човек икада падне или згреши. Али у том случају човек не би имао ни своју личност нити врлине, већ би био као животиња или робот. Ниједно створење Божије нема слободу какву човек има. Хришћанин који испуњава заповести Божије, благодаћу Божијом може постати светитељ. А Бог је толико добар да чак и када згрешимо, ако у покајању завапимо: Господе опрости ми! Господе помози ми! Он нам прилази и помаже нам да се подигнемо из блата наших грехова. Зато нам је наш Господ Исус Христос рекао: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити (Мт. 11,28)!

 

Медјутим, ако су се страсти укорениле у човеку и постале његова друга (грешна) природа, такав човек ће рећи: ,,Немогуће је да се решим тих страсти!"

 

А ово је посебно изражено данас зато што су последња времена, и људски род је постао немаран и неосетљив према свему духовном. Било да је мирјанин, монах или свештеник, њега не интересују страсти и грехови. У томе се крије велика опасност зато што на тај начин дозвољавамо демонима да нас све више и више поробљавају.

 

П: Како објаснити гордост?

 

О: Гордост долази само од демона. Кроз Свето Крштење, Бог је опростио и отпустио прародитељски грех, као и све грехове почињене пре крштења, те је дао човеку да се кроз благодат Духа Светог усвршава, рекавши му: Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48).

 

П: Али трагови остају!

 

О: Њих треба да се решимо благодаћу Божијом, која нам увек помаже на нашем путу обожења. Али пошто смо створени као слободна бића, морамо се борити против страсти и греха. На пример, ако си пушач, имаш власт да кажеш: ,,Исповедио сам се, и уз Божију помоћ од сада више нећу пушити!" Али стари човек у теби ће рећи: ,,Пушиш већ годинама! Нећеш ти то моћи оставити! Разболећеш се и умрети!" Али, ако имаш вере, оснажен благодаћу Духа Светог, одговорићеш: ,,Ја сам одлучио! И уз помоћ Божију остављам цигарете без обзира на све!" Е тада, човека осењује благодат Духа Светог и у свему му штедро помаже. Али ако размишљаш овако: ,,Остављам цигарете, али ипак ћу пушити још једну, две седмице, и после тога престајем са пушењем без обзира на све."

 

То значи да ниси одлучан, да ти је воља раслабљена, није те оснажила благодат Духа Светог, и нећеш престати пуштити.

 

П: Да ли се греси родитеља преносе на децу?

 

О: Родитељима који имају тешке грехове и пороке (развратници, алкохоличари, наркомани, пушачи итд.) могу се родити физички и ментално болесна деца. Ово и медицина потврдјује. Медјутим, овде дејствује и божанска благодат присутна у Светим Тајнама, крштења, миропомазања, исповести, причешћа, брака, које помажу дететовом спасењу. Али греси које родитељи чине након родјења детета такодје могу имати негативне последице на духовно и телесно стање њиховог детета. Осим тога, лошим васпитањем, родитељи укорењују страсти у дететовом срцу, а оне су крајње пагубне за душу.

 

Имамо примере у Светом Писму и у Светом Предању да су се од чистих и праведних родитеља радјала облагодаћена деца - деца светитељи, као Пресвета Богородица, Св. Јован Претеча итд.

 

 

 

 

3.11.2013

 

Извор: http://www.bastabalkana.com/2012/10/strast-i-greh-covek-i-demoni-smisao-zivota-i-duhovno-spasenje-duse-rumunski-monah-i-starac-dionisije/

 

 

Манастир Лепавина

 

[JESSY]

STARAC JOAKIM IZ SVETE ANE

 

 

»Između neba i zemlje postoji jedan predeo koji se evo već hiljadu i tri stotine leta razlikuje od svakog drugog zemaljskog prostora. Njegovo zemljište natopljeno duhom njegovim, ima u sebi nešto osobito, a njegov život se izmiče iz opštih istorijskih okvira. Nastanjuju ga ljudi koji se ne zadovoljiše ničim od onoga što bi im svet mogao pružiti . Ti ljudi, gonjeni silnom mesafizičkom žeđu, stadoše tragati za nečim što je iza materija i iznad čula, za nečim čega na zemlji nije i nema. Oni dakle, pribegoše tamo gde se svršava zemlja, a počinje nebo: na Atos. I gle, tamo, pomoću teškog i istrajnog podviga, nađoše što su tražili...»

[JESSY]

Tako počinje svoj predgovor grčki arhimandrit Heruvim, koji je napisao životopis starca Joakima i nekolicine drugih savremenih velikih svetogorskih isposnika i duhovnika, a čijim podacima ćemo se i mi koristiti u redovima koji slede, nadovezavši na njih i neka svoja zapažanja i zaključke iz života savremenih nam velikana Svete gore Atonske. Uzgred nam valja napomenuti da kako naši grčki izvori tako i mi ovde opisujemo ukratko život i podvige samo već upokojenih Svetogoraca, i to iz dva razloga: stoga što živi podvižnici , što je i prirodno u duhovnom životu, iz smirenja kriju svoja dela i vrline, i stoga što sami Svetogorci i do danas ne veruju ni u čiju svetost ni veličinu dok ona ne bude pravednom smrću zapečaćena.

Gore navedene reči o «zemlji između neba i zemlje», koja je Sveta Gora, i o tome kako u njoj hristočežnjive duše nalaze što su i tražile, - smisao i ostvarenje svoga života, - doslovice su našle svoj i  izraz i odraz u životu oca Joakima.

U Kalamati , skromnoj grčkoj kasabi na jugu Peleponeza, nazvanog od negdašnjih južnoslovenskih osvajača njihovih «Morejskom zemljom» , rodio se l895. u čestitoj i pobožnoj porodici Jovan Nikolaidis. U svojm zavičaju je odrastao, završivši tu osnovnu školu i gimanaziju. Vaspitavan u bogopoštovanju, od najnežnije mladosti već tih, povučen, odan molitvi i razmišljanju, još većma i zauvek se zagledao u svetozarni Lik Gospoda Hrista, a srce mu je planulo neugasivom ljubavlju k Bogu, kada se nekako u vreme svoga gimanazijskoga školovanja, upoznao i duhovno srodio s isposnikom Ilijom iz svoga kraja, čovekom prostim i neukim ali obdarenim silnom verom i plamenim propovedništvom pokajnika. Taj skromni i nepoznati podvižnik iz naroda, Ilija, ostaće zauvek duhovni vođa i primer za ugled Jovanu Nikolaidisu, tada maladiću probuđene duše, a potonjem znamenitom duhovniku.

[JESSY]

Po svršenoj gimnaziji, Jovan odlazi u Ameriku na dalje školovanje. I tamo se ističe svojim sposobnostima, a još više svojom duhovnom snagom – njegova vera, naime ostala je u bogatoj, a nepravoslavnoj Americi, čista i netaknuta kao da nikada nije otišao iz svoga pravoslavnoga, patrijarhalnoga zavičaja na jugu Balkana. Zato je i postao jedan od glavnih saradnika grčkog episkopa u Americi, Pantelejmona, tadašnjeg egzarha Jerusalimske patrijaršije u Novom svetu.

Jednoga dana vladika Pantelejmon će zapitati svog darovitog mladog saradnika:

- Čedo moje, već opravdano htedoh da te upitam kakve su ti namere za budućnost. Da ostaneš doveka činovnik pri episkopiji i crkveni propovednik u civilu, čini mi se da to nije tvoje prizivanje i tvoj dar. Ne čini li se i tebi da te Gospod zove i prizivlje na još uzvišeniji posao u Vinogradu Njegovu, na potpuno predavanje sebe Njemu i Crkvi Njegovoj, na službu u svešteničkom činu?

Vladiku je zadivio skromni, smerni i duhovni odgovor Jovanov:

- Ja lično mnogo bih bio rad tome, sveti Vladiko, no moj duhovnik me je naučio da je grešno želiti sveštenički čin za svakoga ko oseća svoju nemoć i nedostojnost, a ja je itekako osećam i znam. Jedino ako bi me Bog pozvao izričito, i protiv moje volje, tada bih se, sa strahom i trepetom u duši pred veličinom zadatka, pokorio glasu Božijem.

[JESSY]

Čuvši ovaj odgovor, izrečen bez oklevanja, a tako duboko proniknuti Predanjem Crkvenim duhom Svetih Otaca kao da ga je sročio glavom sveti Jovan Zlatoust, pisac knjige »O sveštenstvu» kojom brani svoje neprimanje svešteničkog čina, vladika ustade uzbuđen i kaza Jovanu.

- Čuj , čedo moje, evo preko mene Gospod te zove da mu se posvetiš i da Mu služiš kao sveštenik Njegov.

Sada beše red na Jovana da se zbuni. Nije šala: kad njegov episkop, koji je, kao i svaki pravoslavni episkop na svetu, živa ikona živoga Gospoda Hrista, traži od njega da kroči na stazu sveštenosluženja u Domu Božijem, to znači da možda zaista i Sam Hristos, episkop duša naših i naš Večni Prvosveštenik, to isto želi i ište od njega. No nadvlada svest o sopstvenoj nedostojnosti i ništavnosti za poziv nad pozivima, sveštenstvo, te Jovan odvrati da će naići drugi put da o tome porazgovaraju. U međuvremenu će, reče, dobro promisliti. No prolažahu dani, proticahu nedelje, promicahu meseci, a Jovana nema, pa nema – kao da je zaboravio urečeni susret i razgovor, a usto prilikom službenih dodira s episkom Pantelejmonom nije pominjao ništa.

Nije ipak posredi bila ni zaboravnost ni nehaj. Jovan je vršio za celo to vreme duhovnu smotru svoje duše, razmišljao i odmeravao razloge za i protiv, stavljajući na tas «za» zov Nebeskog Arhijereja kroz usta zemaljskog arhijereja, a na tas «protiv» svoje uverenje o vlastitoj nedostojnosti. A koliko god je premišljao, još kudikamo više se molio i od svakoga s kim se u to vreme susretao tražio da se moli za nju da ga Sam Gospod Hristos prosvetli i umudri šta mu valja činiti.

[JESSY]

Vladika ne hte već više čekati, nego ponovo pozva mladića k sebi i upita što toliko kasni s odgovorom. Jovan odgovori, ovoga puta odlučno bez oklevanja.

- Samo ukoliko ste sigurni da me preko vas priziva Duh Sveti, prihvatiću, a inače sam ne smem da se odlučim. Jer, sveštenoslužitelj treba da je bogozvan ili narodozvan, a nikada samozvan.

- Dobro, dobro, - na to će vladika zadovoljno. – Kroz tri dana te monašim, a u prvu nedelju rukopoložim za đakona.

Tako i bi. Od Jovana posta otac Joakim. Kako njegova priprema za rukoopoloženje bejaše primer za ugled svima, tako i sada, primivši dar nebeskog zvanja, on utrostruči svoju revnost za dom Božiji i za neporočnu veru pravoslavnu. I stoga ga Bog postavi «na svećnjak» da svojim primerom i svojim anđeoskim životom u vrtlogu Amerike, toga savremenog Vavilona, svetli i zrači svima, i pravoslavnima i inoslavnima, i vernima i nevernima.

Da sapomenemo samo jedan primer iz misionarske delatnosti oca Joakima. Prolazi od jedanput ulicom, običnom amaričkom ulicom, a prolaznici zastaju i okreću se – motre lik i fizionomiju njima novu i nepoznatu, motre lice produhovljeno molitvom i postom koje plamti unutrašnjim žarom duše toga čoveka, odevana u mantiju, odeću neviđenu na ulici u Americi. Neki, pod utiskom te pojave iz nekoga drugog sveta, zapodevaju s njime razgovor. Pljušti bujica pitanja, a iz usta oca Joakima teče živa i čista voda propovedi – o Bogu, o Istini, o Pravoslavnoj crkvi kao jedinoj riznici Istine i Života u kojoj je moguće upoznati i doživeti Boga… Krug slušalaca se proširuje. I automobilisti zastaju i slušaju kao omajđijani. Poizdalje počinju pištati sirene automobila koji ne mogu da prođu. Ali gomila ljudi na ulici se ne razmiče. Za kratko vreme saobraćaj je već zakrčen. Prilaze policajci i učtivo se obraćaju govorniku moleći ga da prekine i produži na drugome mestu. Ali mnoštvo protestujue i hoće da čuje do kraja. Toga dana otac Joakim se veoma dockan vratio u svoj jerusalimski metoh.

[JESSY]

Hotimice smo se malo više zadržali na ovome poglavlju života oca Joakima jer je poruka koju nam ono pruža danas još aktuelnija nego u vreme Joakimova bavljenja u Novom svetu. Danas, naime, i u Zapadnoj Evropi i u Americi postoji relativno veliko pravoslavno «rasejanje»- dijaspora – nastalo od iseljenika i izbeglica iz svih zemalja pravoslavnog Istoka. Prisustvo Pravoslavne crkve oseća se mnogo jače nego nekada. Zapadni svet sve više se upoznaje sa svetim Pravoslavljem iz prve ruke, a ne kao nekada kroz prizmu tendencioznih i duhovno plitkih knjiga o Pravoslavlju, poteklih iz pera jezuitsko-unijatskih bilo protestantskih «stručnjaka za grčko.islamsku crkvu». Zapaže se, međutim, iznenađujuća činjenica da gotovo svi neofiti prelaznici u Pravoslavlje iz zapadnih veroispovesti, prelaze u razne ruske jurisdikcije, osobito u Rusku zagraničnu crkvu, dok grčka, srpska i druge crkvene grupacije beleže male ili i nikakve misionarske uspehe. Otkuda to?  Rusi i na Zapadu ostaju uglavnom duhovno neokrnjeni, i čuvaju sva predanjska blaga i vrednosti, i neguju duhovni život, čuvajući se sablazni da «modernizuju» bilo šta u Pravoslavlju, a ponajmanje bogosluženje i osveštani poredak stvari u crkvi, radi, tobože, što lakšeg  pridobijanja i što veće pristupačnosti za inoslavne.

Prilagođavati život Pravoslavne Crkve mesnim prilikama i uslovima i dozvoljeno je i neophodno je, no nikad na uštrb punoće života i istine u Crkvi.

To je pouka i poruka oca Joakima, kao i današnjih revnitelja i širitelja vere pravoslavne po celom svetu, a nju, verujemo, ne treba da znaju i primenjuju samo svi naši sveštenici koji se nađoše u «dijaspori» po Zapadu, radi duhovnog očuvanja rasejane pastve i radi svedočenja vere pred svetom, no i svi naši verni koji se poslednjih godina nađoše na radu po stgranim zemljama, a time i u dodiru s nepravoslavnima.

[JESSY]

- No vratima se životopisu oca Joakima. On je i dalje neumorno radio i podvizivao se, no njegovo telo nije moglo da izdrži ukorak s duhom. I inače nežnoga zdravlja, stao je sve ozbiljnije poboljevati. U međuvremenu promenila se i crkvena situacija- umesto Jerusalimske patrijaršije, brigu o Grcima u Americi preuzela je Carigradska patrijaršija. Po savetu lekara radi promene klime, a po blagoslovu vladike Pantelejmona radi promene duhovne klime, vratio se u Grčku. Po kratkom boravku u atini odlazi na «Akropolj monaštva» - Svetu Goru Atonsku.


NA SVETOJ GORI

Tako se u životu njegovu otvara nova stranica novih podviga vere i ljubavi. Novi podvizi su doista novi u odnosu na njegov prethodni rad u Americi. Posle delatnosti u svetu dolazi na red viši stupanj duhovnoga života: bezmetežno molitvene tihovanje – «bezmolvije», «isihija» - u Gradini Bogomajke. Za svoje obitalište odabrao je o. Joakim, zajedno sa svoja dva učenika koji pođoše s njim iz Amerike, najjužniji i najsuroviji deo Atonskog poluostrva, na kojem žive, pojedinačno ili u malim zajednicama, najstroži pustinjaci svetogorski. Nastanio se u skitu Kapsokalivija, znamenitoj duhovnoj košnici iz koje se izrojiše čitavi rojevi pravednih ljudi, a koja iznedri iz sebe i Crkvom proslavljene svete podvižnike: prepodobne Maksima Kapsokalivita /»Palikolibu»), Nila Mirotočivoga, Nifonda i Akakija. Za duhovnika svoga i svoje male družine odabrao je oca Grigorija, isihasta, opitna monaha i znalca duhovnog puta, čoveka stroga života i čvrste volje, puna energije i disciplinovanosti, čiji karakter je napominjao njegovu oficirsku prošlost pre dolaska u Svetu Goru.

[JESSY]

Otac Joakim se sučelio s mnogo većim mukama i nevoljama na ta u skitu, beše i slabašna tela i nežna zdravlja, svrh toga još i priviknut na tehnizirani i laki život na Zapadu. Ali se ne uplaši otac Joakim – njega krepe povorke svetih i prepodobnih koje mu danonoćno lebde pred očima duše, povorke onih što «idoše u kožusima i kozijim kožama, u sirotinji i nevolji», onih što se «potucaše pustinjama i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim, no kojih «ne beše dostojan svet» (sr. Jevr. 11,37-38).

Uskoro se celo malo bratstvo, zbog oskudice životnog prostora u keliji oca Grigorija, preseljava u Skit Sv. Ane. Nastanjuju se u jednoj «kolibi» na samom vrhu strmenitog skita.

Otac Joakim se sve više navikava na teški svetogorski život . Usto, iz želje da vodi život prostoga monaha i da bude poslušnik u pravom smislu, dobrovoljno se odriče časti i prvenstva koje mu pružaše njegov sveštenički čin, pa čak i redovnog sveštenosluženja u hramu. Govorio je:

- Ima ovde svetih sveštenomonaha i ja ne smatram sebe dostojnim da stanem naporedo s njima pred žrtvenikom Božijim. Uostalom, da ne beše crkvene potrebe, nikad se ne bih ni privatio ovoga svetoga čina.

Stoga je dakle svečano, pred ikonom sv. Ane , predao svoj skupoceni arhimandritski krst, svoja crkvena i svetovna odlikovanja, svoju novu odeću, i obukao grubu svetogorsku rasu.

[JESSY]

Za temelj svoga duhovnog života postavio je poslušnost, bezuslovnu poslušnost duhovniku i svoj braći. Usto se sveke večeri ispovedao pred duhovnim ocmem: Često bi govorio:»Monah bez svakodnevnog ispovedanja pomisli neće naučiti ratnu veštinu niti će izaći pobednikom u duhovnom vojevanju».

Vremenom je otac Joakim postao uzor poslušnosti. Jedanput je oktobra 1939. godine cio dan brao masline sa braćom i  onako slab i bolešljiv  vrlo se umorio. No, uveče, umesto željenog odmora, sve ih je čekao igumanov blagoslov da moraju ići na rad u muljaonicu maslina jer je red stigao na njih i ne sme se propustiti. Teški posao ima je da započne – i to beše po igumanovu blagoslovu . Upravo otac Joakim, onako iscrpljen, imao je da se upregne u drveni jaram i da okreće teški kameni žrvanj koji gnječi masline dok ne dođe smena. I ode. Čuvši reči starca Grigorija, neopozive reči staroga vojnika, bratija se samo zagledaše u čudu, sumnjajući da otac Joakim ima snage i da dođe do «eleotriviona» a kamoli da obrće teški kamen. Neki se ponudiše da pođu zajedno s ocem Joakimom da ga zamene ako mu pozli ili ako ne mogadne od premora. A na to će starac Grigorije na svoj vojnički način.

- «Šta ste se uzbunili? E da li ne treba da i naše doba dade kojega sveca? Ili možda zaboravljate da poslušnost tvori čudese, da ona čini da prozbori i mrtvi iz groba? Evo, kažem vam, videćete da će mu Bog za njegovu poslušnost i samoodricanje dati takvu snagu da će se i sam začuditi.

[JESSY]

I doista, kada je o. Heruvim, njegov potonji životopisac, došao da ga zameni, našao ga gde radi punom parom. Na pitanje:

- Kako ide rabota, oče Joakime? – odgovori – dobro:

- Po blagoslovu starčevu, nije mi teško. Samo sam ljuto ožedneo.

Drugom prilikom beše došao svečera pred duhovnikovu ćeliju da bi porazgovarao o nekom duhovnom pitanju. Dobio je odgovor iznutra da pričeka. No duhovnik ne iziđe – biće da je bio zaboravio i smetnu s uma prisustvo svog učenika ili ga je, može biti, hotimice ostavio napolju da ga iskuša. U ponoć, kad je starac ustao za službu Božiju i otvorio vrata, pred vratima je, oslonjen o zid, strpljivo stajao otac Joakim i čekao.

- Šta ćeš ti sad ovde?

- Pa rekoste mi da čekam kad sam vas tražio…

Treći put ga je starac slao da ide noću peške u Veliku Lavru, naoružan štapom, torbom i fenjerom. Potom je poslao drugog sabrata za njim da ga vrati. Takvih primera Joakimove poslušnosti beše prepun njegov život u skitu Svete Ane. Pokazao se dostojnim naslednikom i sledbenikom drugog jednog izdanka Skita sv. Ane iz minulih vremena – sv. Akakija, «čeda poslušnosti», na kojega su se odnosile reči starca Grigorija da poslušnost «čini da prozbore i mrtvi iz groba».

Bejaše o. Joakim i veliki molitvenik. Veran mnogovekovnom svetogorskom duhovnom Predanju, neposredno i danonoćno, u hramu i van njega, pri radu i odmoru, molio se molitvom Isusovom, u čijih se ciglih nekoliko reči nalazi urizničena sva suština i vaskolika bogatstva saborno-pravoslavnoga hrišćanstva: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga»! Za o. Joakima ne beše milije i slađe reći od preslatkog Imena Isusova,»jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti» (Dela ap. 4,12). Isto tako, pri pomenu Svete Trojice sav bi usplamteo duhom, a kad bi na bogosluženju kaluđeri zapojali «trojičan» tropar, smesta bi se postavljao u stav izuzetne pažnje. Kao god molitvu Isusovu, tako je isto izlivao i sabirao svecelo svoje biće u reči molitve: «Presveta Trojice, Bože naš, pomiluj i spasi nas»! A ne bi bio pravi i dosledan Svetogorac da odmah iza Boga nije postavljao ime i lik Presvete Bogorodice. «Umno delanje» uz ime Gospoda Hrista i molitvene uzdahe ka živonačalnoj Trojici ostavljao je samo - samo radi odmora, rekoste? – ne, nego radi čitanja akatista Svetoj Djevi, večnoj igumaniji Svete Gore i svih monaha i monahinja. Vazda željan podviga i molitvenog dvozbora sa Gospodom, izdejstvovao je sebi blagoslov i dozvolu da noćiva u crkvi. Tako je radio punu godinu dana – po svu noć se molio u crkvi, uspravan ili metanišući, uz isprekidani maločasovni san u crkvenom stolu, u sedećem stavu. Kad noge nisu više mogle da izdrže ukorak s neumornim njegovim duhom, poslušao je da se vrati u svoju ćeliju na konačenje. Ali opet nije naslonio svoje glave na jastuk i uzglavlje već na tvrdi kamen, a za postelju je proglasio nekakvu životinjsku kožu, razastrtu po podu.

[JESSY]

Postio je strogo po pravilima i većma od toga. Snagu i izdržljivost u podvigu nije očekovao od jela i pića već od Hrane Većnog Života, od Tela i Krvi Gospoda Hrista, kojom se vrlo često pričešćivao i on i sva braća «kolibe», sledeći primer svojih duhovnih predaka-svetogorskih «Koljivara».

Bio je čovek od reda i poretka. Ne prezirući ni najmanju «jotu» ili «titulu» u Zakonu Božijemu, trudio se da ispuni sve i da tako nauči ljude oko sebe, shodno zapovesti Hristovoj (vidi Mat. 5, 18-l9). Svugde i u svemu ispunjavao je i reči apostola Pavla: «A sve neka biva blagoobrazno i uredno» (1 kor. 14.40). Kad je ugledao jedanput nož, upotrebljen, prljav i nemarno ostavljen, odmah je pozvao brata iz kuhinje i strogim tonom mu kazao :

- Ti li ostavi nož ovako? Smesta ga operi i obriši, reci: «Hvala na usluzi»! i vrati ga tačno na njegovo mesto.

Odlikovao se i retkim gostoljubljem i uopšte čovekoljubljem . No u pitanjima vere i savesti bio je nepopustljiv i «tvrd orah». Steg Pravoslavlja držao je uvek visoko uzdignut. Nezazorno i neumorno, propovedao je i ispovedao-čuj. Novi Izrailju!- da je pravoslavna saborna vera i crkva jedina istinita i savršeno istinita, potpuna i spasonosna. Stoga je odbacivao sve planove i nacrte «crkvenih reformi», priznavajući zakonitom i blagoslovenom jednu jedinu «crkvenu reformu» reformu nas pravoslavnih hrišćana po slici i prilici svetog Pravoslavlja, a ne reformu Crkve po slici i prilici grešnih ljudi i sveta; reformu starog ogrehovljenog čoveka u novog, u Hrista obučenog , kroz svete Tajne i svete vrline u Crkvi Božijoj, a ne srozavanje Crkve i vere na nivo raznih promjenljivih ideologija, ustanova i pokreta. Na velikom ispitu istorije, sve napravoslavne hrišćanske zajednice pale su na ovom pitanju. Otac Joakim se i molio i borio da Crkva Pravoslavna ni danas ne dođe ovim njihovim putem, jer je to put iz Svetoga Grada Jerusalima u nesveti grad Samariju, tu »grdnu mješavinu», već da nastavi svoj vekovni put, put istinskog spasavanja svega i čoveka Istinom, Putem i Životom – Hristom nepatvorenim. Zbog svega toga je bio veliki «zilot», veliki revnitelj otačkih predanja i čistote vere, što je tako obično u Svetogorca. S tugom je gledao prodor modernističkog duha i posvetovnjačenja u crkvene, šta više i svešteničke redove. Oči bi mu se ovlažile suzama kada bi smotrio kakvog «modernizovanog» sveštenika bez mantije ili brade. U molitvama je jednom zaiskao, pre svog rukopoloženja još, da dobije bradu obilnu, da bi bio «živi utuk» svim malobradim i čak golobradim sveštenoslužiteljima-modernistima. To se i zbilo, za divno čudo, tako da je pri kraju svoga života imao bradu tačno do zemlje, što svedoči njegova fotografija iz tih dana. Njegovu pravoslavnu savest i tanano saborno-crkveno osećanje stvari pozledio je i događaj jednostranog, nesabornog i vancrkvenim razlozima prouzrokavnog odstranjivanja staroga kalendara za ljubav novoga, grigorijanskoga, u nekojim pomesnim crkvama, poglavito grčkima.

[JESSY]

No njegova revnost za Dom Božijim buknula je osobito kad je doznao da tzv. «Slobodno zidarstvo» (masonerija), ta «siva eminencija» u pozadini mnogih važnih svetskih zbivanja novih vremena, inače čudnovat religiozno-filozofski sistem uperen protiv hrišćanske vere i Crkve, pokušavao preko popustljivih ili pak sablažnjenih ličnosti na odgovornim mestima crkvene uprave da menja tokove i pravce crkvenih ustanova i crkvenog života, sa daljim ciljem da jednoga dana iznutra zarobi svu «zvaničnu» Pravoslavnu Crkvu. Usmeni i pismeni istupi oca Joakima protiv antihrišćanskoga framasonstva i njegovi pozivi na pokajanje upućivani glavešinama tamnoga pokreta izazvaše ove potonje protiv njega, te bi izveden na sud u Solunu. Njegovi plameni govori na suđenju, duboka vera, isposnički svetogorski lik, čista revnost za crkvu bez primese ikakve mržnje ili neprijateljstva bilo prema kome, izazvali su divljenje svih prisutnih. Novine su nedeljama sa simpatijom izveštavale o tom suđenju. No jevanđelsku pravdu njegovih reči privremeno je pobedila nevidljiva moć i uticaj moćnika ovog sveta, te je bio osuđen na progonstvo iz Svete Gore i proteran na ostvro Skopelos. U Svetu Goru se vratio početkom drugoga svetskoga rata.

1950. godine, posle teške bolesti, oprostivši se sa svima, upokojio se mirno. Od tada njegovo namučeno telo počiva čelo oltara crkve u Skitu sv. Ane, gde je toliko godina živeo čistim i svetim životom, a hristočežnjiva duša se raduje u radosti Gospodara svoga. «Oci Svetogorci sučeljavaju se sa smrću kako su se s njome suočavali mučenici. Ona je za njih junački kraj bitke i početak večnoga trijumfa.  Podvižnici Hristovi ne umiru. Tako ni o. Joakim nije umro nego je prešao iz smrti u život. To beše izvesnost za sve prisutne oce i braću. O. Joakim Nikolidis beše stigao u one svetove za kojima je čeznuo, a ta čežnja je pretvorila njegovo srce u raj. Neka su molitve njegove s nama»!

Ovom željom završava arhimandrit Heruvim svoj opis života i podviga starca Joakima iz Svete Ane.

 

http://gradandjela.blogspot.com/2011/08/savremeni-svetogorski-likovi-izmeu-neba.html