„Слаби“ и „јаки“ у вери (Рим. 14, 1; 15, 1) (први део)- Др Предраг Драгутиновић

[Поуке.орг инфо]

 

У По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма, 14. и 15. гла­ва, Апо­стол Па­вле пи­ше о ме­ђу­соб­ним од­но­си­ма хри­шћа­на у цр­кве­ној за­јед­ни­ци. Он пи­ше о они­ма ко­ји су „сла­би“ и они­ма ко­ји су „ја­ки“ у ве­ри. Чи­ни се да су „сла­би“ они ко­ји се при­др­жа­ва­ју од­ре­ђе­них про­пи­са, док су „ја­ки“ они ко­ји исте не сма­тра­ју ме­ро­дав­ним за хри­шћан­ски иден­ти­тет. При то­ме се „ја­ки“ по­зи­ва­ју на снис­хо­ђе­ње „сла­би­ма“, а сви за­јед­но да ни у че­му не осу­ђу­ју јед­ни дру­ге. Ка­ко раз­у­ме­ти ове са­ве­те Све­тог Апо­сто­ла Па­вла цр­кве­ној за­јед­ни­ци у Ри­му?

 

 

Мо­рал­не по­у­ке По­сла­ни­це Ри­мља­ни­ма

По­сла­ни­ца Ри­мља­ни­ма по­зна­та је као ве­ли­чан­стве­ни те­о­ло­шки трак­тат и би­сер бо­го­сло­вља у Све­том Пи­сму Но­во­га За­ве­та. По­што је из­ло­жио основ­не те­о­ло­шке и ан­тро­по­ло­шке по­став­ке Еван­ђе­ља хри­шћа­ни­ма у Ри­му (Рим. 1–11), Апо­стол по­сла­ни­цу при­во­ди кра­ју та­ко што из­во­ди крај­ње кон­се­квен­це ве­ре у Хри­ста Ова­пло­ће­но­га и Вас­кр­сло­га у сва­ко­днев­ном жи­во­ту ве­ру­ју­ћих (12–15). Од гла­ве 12 по­чи­ње мо­рал­ни или па­ре­нет­ски део по­сла­ни­це у ко­ме се хри­шћа­ни по­у­ча­ва­ју у кон­крет­ној при­ме­ни Еван­ђе­ља у жи­во­ту. Хри­шћан­ски жи­вот је про­ду­же­на, не­пре­кид­на Ев­ха­ри­сти­ја: „Мо­лим вас, да­кле, бра­ћо, ра­ди ми­ло­сти Бо­жи­је, да да­те те­ла сво­ја у жр­тву жи­ву, све­ту, угод­ну Бо­гу, као сво­је ду­хов­но бо­го­слу­же­ње“ (12, 1). По­том сле­де са­ве­ти у по­гле­ду цр­кве­них да­ро­ва, ме­ђу­људ­ских од­но­са и од­но­са пре­ма вла­сти­ма (Рим. 12; 13). Су­шти­на је да хри­шћа­ни у све­му тре­ба да те­же оно­ме што је до­бро и да јед­ни дру­ги­ма слу­же у сми­ре­њу: „ча­шћу чи­ни­те јед­ни дру­ге ве­ћим од се­бе“ (12, 10), „не­мој­те гор­до ми­сли­ти“ (12, 16), „не сма­трај­те са­ми се­бе му­дрим“ (12, 16). Од ве­ру­ју­ће за­јед­ни­це се оче­ку­је не­се­бич­на љу­бав свих пре­ма сви­ма, па и не­при­ја­те­љи­ма (12, 19–20). По­ко­ра­ва­ње вла­сти­ма је та­ко­ђе акт љу­ба­ви и по­ште­ња (13, 8.13). Хри­шћа­ни ко­ји во­де не­по­ро­чан и по­штен жи­вот не­ма­ју раз­ло­га да се су­прот­ста­вља­ју вла­сти­ма ко­је су за до­бро (13, 4). По­сле ових по­у­ка Апо­стол Па­вле се по­но­во вра­ћа на жи­вот уну­тар за­јед­ни­це.

 

„Сла­би“ у ве­ри

У те­ма­ти­ку „сла­бих“ у ве­ри Апо­стол уво­ди у Рим. 14, 1: „А сла­бо­га у ве­ри при­мај­те, без рас­пра­вља­ња о ми­шље­њи­ма.“ Сла­би у ве­ри су они хри­шћа­ни ко­ји прак­ти­ко­ва­ње сво­је ве­ре ве­зу­ју за по­што­ва­ње од­ре­ђе­них про­пи­са ко­ји се по­себ­но од­но­се на хра­ну и пи­ће (14, 2.21) и стро­го раз­ли­ко­ва­ње да­на (14, 5). Они свој хри­шћан­ски иден­ти­тет ве­зу­ју за из­ве­сне аскет­ске прак­се. На­спрам њих по­сто­је они дру­ги ко­ји ве­ру­ју да се сме све је­сти (14, 2) и да су сви да­ни исти (14, 5). Они хри­шћан­ски иден­ти­тет са­гле­да­ва­ју као сло­бо­дан од спо­ља­шњих про­пи­са. Основ­ни кри­те­ри­јум вер­ских прак­си је по њи­ма ве­ра, убе­ђе­ње по­је­дин­ца, а не не­ки про­пис или за­бра­на. Ове ће Апо­стол на­зва­ти „ја­ки у ве­ри“ (15, 1). Ме­ђу­тим, Апо­стол ће на је­дин­ствен на­чин ис­пра­зни­ти ка­те­го­ри­је „сла­бо­сти“ и „ја­чи­не“ од њи­хо­вог уо­би­ча­је­ног зна­че­ња, да би на­но­во ус­по­ста­вио њи­хов од­нос у све­тлу по­ру­ке Еван­ђе­ља.

 

Су­че­ља­ва­ње вер­ских прак­си

Ве­ћи­на ту­ма­ча сма­тра да се Апо­стол ов­де освр­ће на на­пе­то­сти ко­је су у цр­кве­ној за­јед­ни­ци у Ри­му по­сто­ја­ле из­ме­ђу хри­шћа­на из не­зна­бо­штва, ко­ји су – слич­но Па­вло­вој про­по­ве­ди – сма­тра­ли да ве­ра осло­ба­ђа хри­шћа­ни­на од свих за­кон­ских про­пи­са, и ју­де­о­хри­шћа­на, ко­ји, ма­да су по­ве­ро­ва­ли у Ису­са као Хри­ста и Го­спо­да, и да­ље сма­тра­ли да су ју­деј­ски за­кон­ски про­пи­си – раз­ли­ко­ва­ње чи­стих и не­чи­стих је­ла и др­жа­ње су­бо­те – на сна­зи. Ова­кав по­глед на ства­ри мо­же би­ти пот­кре­пљен и исто­риј­ским окол­но­сти­ма. На­и­ме, го­ди­не 49. рим­ски цар Кла­у­ди­је је из­дао едикт по ко­ме се сви Је­вре­ји из­го­не из Ри­ма (уп. Дап. 18, 2). По­сле ње­го­ве смр­ти тај едикт је пре­стао да ва­жи и Је­вре­ји су се по­ла­ко вра­ћа­ли у Рим. Ме­ђу из­гна­ним Је­вре­ји­ма, ко­ји су по­том по­ста­ли Је­вре­ји по­врат­ни­ци, би­ло је сва­ка­ко и ју­де­о­хри­шћа­на. Ти ју­де­о­хри­шћа­ни су се по по­врат­ку ре­ин­те­гри­са­ли у цр­кве­не за­јед­ни­це ко­је су је­дан пе­ри­од би­ле са­чи­ње­не го­то­во ис­кљу­чи­во од хри­шћа­на из мно­го­бо­штва и ко­је су сход­но то­ме раз­ви­ле вер­ске прак­се не­за­ви­сно од ју­деј­ских про­пи­са. При­род­но је да је убр­зо до­шло до на­пе­то­сти и до пи­та­ња: ка­ко да се хри­шћа­ни ко­ји има­ју раз­ли­чи­те вер­ске прак­се оп­хо­де јед­ни пре­ма дру­ги­ма? Ка­ко да про­ја­ве за­јед­ни­штво у ве­ри у јед­но­га Бо­га? Сво­ја из­ла­га­ња Апо­стол Па­вле пи­ше има­ју­ћи у ви­ду ову си­ту­а­ци­ју.

 

1. Кор. 8–10

Упа­дљи­ве су слич­но­сти из­ме­ђу 1. Кор. 8–10 и из­ла­га­ња у Рим. 14, 1 – 15, 13, при че­му тре­ба има­ти у ви­ду да Апо­стол Па­вле По­сла­ни­цу Ри­мља­ни­ма пи­ше из Ко­рин­та. И у јед­ном и у дру­гом слу­ча­ју по­ми­њу се „сла­би“ и „ја­ки“ у ве­ри. У оба слу­ча­ја Апо­стол Па­вле апе­лу­је да раз­ли­ке у вер­ским прак­са­ма не пре­ђу у по­де­ле, на­ро­чи­то на­гла­ша­ва­ју­ћи од­го­вор­ност „ја­ких“ ко­ји сво­ју „ја­чи­ну“ не тре­ба да де­мон­стри­ра­ју та­ко да са­бла­жња­ва­ју и ни­по­да­шта­ва­ју „сла­бе“, већ на­про­тив ни­ко не тре­ба ни­ко­га да осу­ђу­је за оно што чи­ни, а „ја­ки“ да про­це­њу­ју да ли је њи­хо­во по­на­ша­ње на из­град­њу или раз­град­њу за­јед­ни­штва у Хри­сту (Рим. 14, 19.22; 15, 1; 1. Кор. 8, 13). У оба слу­ча­ја је по­ен­та да „ја­ки“ има­ју ве­ћу од­го­вор­ност и да они, ако тре­ба, до­бро­вољ­но и из љу­ба­ви жр­тву­ју сво­ја убе­ђе­ња ра­ди „сла­бе“ бра­ће. Ме­ђу­тим, ка­ко у тер­ми­но­ло­ги­ји, та­ко и у ар­гу­мен­та­ци­ји, по­сто­је упа­дљи­ве раз­ли­ке из­ме­ђу 1. Кор. 8–10 и Рим. 14–15. „Ја­ки“ у Ко­рин­ту се по­зи­ва­ју на „зна­ње“ и „сло­бо­ду“ (гл. 8) и то кон­крет­но у по­гле­ду је­де­ња ме­са од жи­во­ти­ња жр­тво­ва­них идо­ли­ма. Они, по­што не ве­ру­ју да идо­ли по­сто­је, сма­тра­ју да је то ме­со жи­во­ти­ње жр­тво­ва­не ни­че­му и мо­же се сло­бод­но је­сти, док „сла­би“ од­би­ја­ју­ћи да је­ду та­кво ме­со, у ства­ри им­пли­цит­но при­зна­ју по­сто­ја­ње идо­ла, тј. про­ја­вљу­ју сла­бост у ве­ри. У Ри­му је си­ту­а­ци­ја дру­га­чи­ја. Ту се не ра­ди о је­де­њу или не­је­де­њу ме­са жи­во­ти­ње жр­тво­ва­не идо­лу, већ уоп­ште о по­де­ли је­ла на чи­ста и не­чи­ста и о раз­ли­ко­ва­њу да­на од да­на у по­гле­ду ње­го­ве ре­ли­гиј­ске ва­жно­сти. Док је си­ту­а­ци­ја у Ко­рин­ту на ко­ју Апо­стол Па­вле ре­а­гу­је ја­сно пре­по­зна­тљи­ва, из­ла­га­ња у По­сла­ни­ци Ри­мља­ни­ма су оп­штег ка­рак­те­ра.

– на­ста­ви­ће се –

 

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 16–17.

Извор интернет издања: Поуке.орг

 

Преузмите оргиналан текст из новина "Православље" у ПДФ формату

Pravoslavlje 1153 - P. Dragutinovic, Rim.14 1. deo.pdf

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!