Православље и осећај кривице

[JESSY]

Бесплатни дар
 
  У «Злочину и казни» Ф. Достојевског Соња Мермеладова моли Раскољникова да се покаје за убиство: «Устај!....Иди одмах, овога часа. Стани на раскрсницу, поклони се, пољуби земљу, коју си упрљао, а онда се поклони целом свету и кажи наглас: ја сам убио. И тада ће теби Бог опет послати живот... Е, какву то ти муку носиш! Па ипак волим живот, волим живот!... Навићићу се, - проговорио је он жалосно...»
 
Раскољников се није навикао. И после много година митарства и душевног страдања, већ у затвору, пришао је вери.
 
  Какве све теорије и поступке човек није измишљао у борби са кривицом, али пре или касније они престају с радом. И настаће час, када на крају, и поред спољашње буке и сујете којима смо се ми трудили да угушимо глас савести, кад-тад у дубоком ћутању зачућемо ипак горку истину: »Ја сам погрешио...Нисам слушао Бога».

Покајање није могуће без смирења и кротости. Знајући то, лично ја, као човек слаб и који није у стању да реши своју кривицу, савременом човеку се не даје то лако: смета наша надувеност, до гигантских размера гордост. Смиравати је – велика је победа. Старци су говорили: од два човека, првог који је савладао војску, и другог – себе, истински победник је други. 

  Бог зна нашу кривицу, али верује у нашу способност очишћења. Очишћење се не дешава на интелектуалном нивоу, него се догађа у срцу. Често ми дубоко скривамо душевне трауме, као ужасну тајну, коју не можемо рећи чак ни блискима, бојећи се да изгубимо њихову љубав или уважавање (ако они сазнају «то» о мени, престаће да ме воле»).
 
  Вера, у шта се ја као православни психолог свакодневно уверавам, обара ову опасну концепцију рушилачке отуђености. Истинска љубав безгранична је и безусловна. Изгубити се она не може. Покајана кривица само гради наше јединство с Богом.
 
Покајање је Божији дар, нама, свакоме од нас, дат бесповратно и бесплатно. Како се ми користимо овим даром: предајемо га забораву јер нам је незгодан и непотребан, или га брижљиво носимо у животу, - сами то решавамо. Психотерапија може бити корисна у првој етапи пробуђивања личности, када човек учи да разликује своје искрене и лажне осећаје, мотивацију поступака, узроке конфликата, побеђује неповерљивост и страх, да призна и да исприча све по реду своју кривицу. Истинско очишћење се доживљава у вишим духовним сферама, и ја увек саветујем својим пацијентима да траже да обаве разговор у Цркви (тј. да се исповеде, прим. прев.). Врата Божије Цркве су отворена. Ово је наш избор – проћи мимо, утешити своју савест, или ући унутра и стати са својом кривицом пред Бога, Јединственог, који истински може дати утеху нашој боли. 
 
Један војник је питао старца: «Прима ли Бог покајање?» Старац му је одговорио: «Ако ти поцепаш свој мантил, да ли ћеш га бацити?» Војник је одговорио: «Не! Зашићу га». «Ако ти тако штедиш своју одећу, зар неће поштедити Бог своје створење?»

Наталија Волкова
Извор: saborna-crkva.com

[Ljubičasta]

Odlicna tema.

Krivica made by Mr.Necastivi.

PO(kajanje) made by Gospod.

[JESSY]

...naporno je živeti sa osećajem krivice.U Bibliji lepo piše: Ne laži. To ponekad znači i, ne sakrivaj istinu o sebi. Što se više trudiš, sve više izgledaš neautentično ili izveštačeno.Takvog te ljudi ili ne vole ili sumnjaju u tvoje namere. Sakrivanjem istine o sebi na dobrom si putu samoizolacije. Takav put nije naša istinska  priroda. Usamljenost nas čini nezadovoljnim, a život besmislenim. Zato u Bibliji piše da ne lažemo. Ne samo zato da bi druge zaštitili od sebe, nego i da bi sebe zaštitili od sebe. Za svoje dobro, moramo imati taj kapacitet za iskrenu komunikaciji sa ljudima, a ne možemo ako nešto tajimo. Isusovo "Ne laži" znači da istina leči, ne samo u psihološkom nego i u fizičkom smislu.Sve one ale iz naših snova i mašte, nisu samo slike i mentalne predstave koje vise u nekoj galeriji naše duše. One rade. One stvarno grickaju ćelije našeg tela. Opraštanje jeste najveća vrlina i izraz ljubavi. Ali teško sebi sami možemo da oprostimo. Treba nam  drugo ljudsko biće koje svojim razumevanjem, bez pretvaranja, očigledno, bez ustezanja oprašta. Tek taj doživljaj oslobađa čoveka od osećaja krivice. Ako se istopi strah od kazne tj. osude u iskustvu sa jednim čovekom, on nestaje iz našeg bića.Dakle, vaša je šansa  da izložite sebe drugom ljudskom biću koje vas neće ismejati, iskritikovati, osuditi ili na neki drugi način diskvalifikovati. To je početna faza oslobađanja od osećaja krivice.To je prvi korak pobede nad svojim slabostima i uslov za konačnu pobedu.

                        Međutim, najčešće se dešava da imamo neke neodređene osećaje uznemirenosti koje uopšte ne povezujemo sa osećajem krivice. Ima raznih  uzroka i povoda za osećaje uznemirenosti, ali svakako značajno mesto pripada i osećaju krivice. Ne nastaje osećaj krivice samo zbog krupnih prestupa. Kad su vas otac i majka, dok ste bili mali gledali prekornim pogledom što ste prevrnuli skupocenu vaznu imali ste  taj bljesak osećaja krivice. Ako ste sakrili kontrolni zadatak zbog dobijene jedinice i nikad to niste priznali upoznali ste grižu savesti. Ne postoji neki poseban postupak za njeno nastajanje. Dovoljno je da samo nešto ružno za nekoga pomislite i vi ste upali u močvaru griže savesti. Zato nam kažu: "Ne sudi, biće ti suđeno".To "sudi" ima široko značenje. Ne procenjuj druge ljude, jer i to je neki vid suđenja. Ne kritikuj tuđe slabosti, bez obzira koliko bile istaknute, jer tvoja kritika ima motivaciju agresivnosti. Ne ide za tim da nekome pomogne, već da neko bude kažnjen. Nemoj kvalifikovati i nemoj diskavlifikovati druge osobe. Sve to razvija osećaj krivice, koji se slaže sloj po sloj, dok se ne pretvori u tvrđavu. Možda ćete pomisliti da ćemo se pretvoriti u zombije, ako ne radimo ovo, i ono, ako stalno živimo u strahu od osećaja krivice. Evo formule: u  ljudima pronalazite samo ono što je dobro i plemenito, a ostalo prepustite Bogu.To vas čudastveno  rasterećuje od tereta  zadataka da prepravljate svet.To je ono što vi možete činiti u sadašnjosti. Za ono što ste proživeli u prošlosti morate naći drugačije rešenje. Morate poveriti svoje osećaje krivice da bi ste doživeli rasterećenje od straha. Jer u korenu osećaja  krivice uvek leži strah da ćemo doživeti, prvo osudu, a  zatim kaznu. Strah od kazne je u biti uvek strah od smrti. Strah na početku, strah na kraju. Nemate šta da izgubite. A dobiti možete mnogo: slobodu  uma i lepotu življenja.

https://sites.google.com/site/sreckolazic/psihologija/osecaj-krivice

[emilija]

izvanredni tekstovi, hvala!

[pahulja]

Odlična tema i veoma dobri tekstovi

[Никола Ђоловић]

Одличан одабир Срђане.

Требало ми је овако нешто.

Копао сам по неким својим старим радовима и нашао ово, ако би се могло узети као коментар на ову тему:

 

Кривица као стваралачки изазов

[звончица]

Заиста је напорно живети са осећајем кривице, нарочито са оним осећајем који вам околина намеће, јер вас не прихвата. Шта радити у таквим ситуацијама?

[Дијана.]

Krivica koju okolina namece nije (toliko) teska, kao krivica koja dolazi kao nepresusni izvor iznutra. Sa krivicom koju drugi namecu se lakse izlazi na kraj - tu ce pomoci i razum, razgovor sa svojom savjescu, jacanje karaktera za nepristajanje na (emocionalne) ucjene. Ako oni kazu da sam kriv, pitam se, koliko sam kriv, i koliko zavisim od njih.. izmedju toga dvoga izbalansiram.

Krivica, ona koja dolazi iznutra, 'Zub koji me glodje zove se Nepopravljivo' je vrlo stvarno osjecanje, vrlo zilavo, ne da se racionalizovati i zatomiti lako.. nema veze i ako razumoom znas da je iracionalno i da nije osnovano.. ako iz srca iz utrobe kulja i dalje taj crni plamen.. vrlo opasno i samodestruktivno stanje... duhovno takodje stetno (tu je upozorenje da dolazi od onog, kao i sve sto ima za cilj da muci covjeka)... ne pomaze psihologija, dobronamjerne rijeci prijatelja, duhovnika itd... 'samo ti u cijelom svemiru mislis da si ti kriv'... Sledeci korak je da je Bog kriv (iako je to daleko od napretka i rjesenja, naprotiv).

Vrlo mucno stanje.  Ubija snagu, ukida smisao, rastace vjeru.

Potebna je pomoc... strucna podrska i podrska okoline.... dobrota kroz dobre od Dobroga... 

i, ko ima dar vjere, ima pristup Ljekaru i Izvoru zivota.. moze da obnavlja snagu koliko god da ga, bilo sta, unistava...

[Снежана]

Заиста је напорно живети са осећајем кривице, нарочито са оним осећајем који вам околина намеће, јер вас не прихвата. Шта радити у таквим ситуацијама?

Прихвати је и не оправдавај се

[JESSY]

@@Срђан Ранђеловић,

 

ako se slazes ja bih temu spojila sa... https://www.pouke.org/forum/topic/9037-%D0%BF%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%BC%D0%BF%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81-%D0%BA%D1%80%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%81/ 

[Blaža Željko]

Odličan tekst. Od pomoći je!

[JESSY]

Реците, да ли православни човек треба (да ли је дужан) да се осећа кривим?

Покајање је основни елемент хришћанства, ми смо дужни старати се да видимо своје грехове и да се покајемо за њих. Мени се чинило тако – крив си, значи старај се да се исправиш.

Но, осећај кривице се психолозима сматра као нездраво.

Мој психолог ме је питао – шта тебе заправо мотивише да се исправиш?

Дали је то осећај кривице или просто савест? Ја не знам…
У аудио лекцији игумана Петра Мешчеринова (а можда је то био и Кураев, извините не сећам се) је говорио да сазнање својих грехова не треба да заслања то да свако од нас припада Цркви, и  да је за нас Христос принео страшну жртву која искупљује наше грехе. Значи, нисмо дужни да се вечно осећамо кривим? Грех је исповеђен, опроштен – и то је све, потпуно заворавити и идемо даље?

[JESSY]

Осећај кривице може да буде неуротичко стање, никако не повезано с духовним нивоом личности.

Покушајмо да разјаснимо, како да га разликујемо од реалне кривице. Ту је важно размислити над тим што је то – стање покајања? По својој суштини, покајање – је унутарњи стваралачки (творчески) акт.

За нас, обичне људе, појам покајања је везано са жаљењем за своје грехе, са осећањем кривице и туге, а понекад и ужаса од тог што смо у прошлости учинили потпуно конкретан лош поступак. А, тим самим, смо причињавали бол, наносили ране другима и самом себи.

Но у чему ту може да буде стваралачки акт?

Осећање кривице може да прерасте у неурозу. Жалост и ужас због поступака из прошлости могу да приведу к унунију па чак и к очајању. Стање туге може да постане хронично, да се продужује годинама. Говорећи језиком клиничког психолога, пред собом имамо потпун аспект неуротичког поремећаја.

Очигледно је да је таква представа о пакајању с тачке гледишта православне аскетике непотпуна. Туга и ужас, заиста представљају суштински елемент покајања, но они га не исцрпљују, и ма како нама то изгледало чудно, чак нису ни његов најважнији суштински дио. Ми ћемо далеко ближе да приђемо суштини питања, ако размотримо буквални смисао грчке речи које означава покајање: метаноја (metanoia). Она значи «промена ума». То није само жаљење за прошлим, него фундаментална трансформација наше способности гледања на ствари, нови начин гледања на саме себе, на друге и, што је још и најважније – на Бога.

[JESSY]

Покајање – то није приступ гриже савести и жалости према себи, него обраћање, преношење центра нашег живота на Свету Тројицу.

И, то није једномоментни (тренутни) акт. То је пут на цео живот. У томе је суштина православне аскетике. Исцелити се, значи вратити некада нарушену целосност. Тај процес се остварује (совершаетсја) у крилу Цркве Духом Светим.

Тако испада да покајање није само стваралаштво (творчество). То је акт са-творчества (синергија) човека с Богом. То је таинство. По речима преподобног Јована Лествичника: «покајање је ћерка наде и одбацивање (отвержение) очајања» (Лествица, с. 5). Процес покајања оствариван у акту личног максимално часног одговора на питање о себи (требало би ићи до тог степени часности пред самим собом до којег смо у том моменту способни). Стајање (хођење) пред Богом не може да буде праћено само падом духа. То је свагда енергично очекивање. То није мржња према себи (мржња према себи може да буде изоштрена форма гордиње), него утврђивање свог истинског «ја» као сазданог по образу Божијем.

Кајати се – не значи само гледати на доле, на своје сопствене недостатке, погрешке (грехе), заблуде, него обавезно и на горе – на љубав Божију. То није само поглед назад, пун бола и укоравања себе, него истовремено и поглед напред пун вере и наде. Ту антиномију нам је тешко схватити када разговору о покајању прилазимо чисто интелектуално. Свети оци су нам својим опитом показали да је могуће имати плач због својих грехова и истовремено следовати призиву апостола: «свагда се радујте!». То стање, као и много шта другог у хришћанству се познаје (може познати) само личним опитом. И оно ни у којој мери не одговара шизофреничном расцепу личности или емоционалним скоковима по типу манија-депресија. То стање приводи човека к целости. И већ само по себи се јавља као исцелитљски акт. Као и свагда, о таквим стварима, који се могу познати само опитним путем, поприлично је тешко писати. Тај процес уопште није прост.

[JESSY]

Друго питање, често бива да после исповести остаје осећање кривице. И тога се не треба плашити. Да, греси су отпуштени, но још неко време, а понекад и довољно дуго, у човеку ће тећи процес који га приводи ка исцељењу. Враћаће се сећања, образи (слике), неке речи и поступци који су урађену у прошлости, који ће да узрокују појаву осећања кривице. И управо у тим моментим не треба их одбацивати, загулушивати, подављивати у свом сазнању. Ти нам моменти заправо и говоре да је покајање – пут. Унутар човека се тај процес продужује. Ми не треба да му се супротстављамо вештачки (усиљено) и не треба да га специјално изазивамо (распирујемо). Као да иде процес изгарања наших грехова у души, смирава се наша гордиња, полако нас напушта самомнение (високо мишљење о себи) и самопреузношење. Умире у нама стари човек и рађа се нови. Процес духовне трансформације је болан. И издржати га могуће је само с вером у Бога, молитвом, понекад и плачем.

Неуротичка кривица нас тера да мрзимо себе, у крајњем случају може да доведе до суицида. У том стању је присутна гордиња, или тачније, њена обратна страна. А суштина је у том да човек, сматрајући себе беспрекорним и савршеним, не може да се сагласи са својим падовима, грешкама, заблудама. Но, ми смо сви несавршени. Више од тога, ми смо веома далеко од тог стања. И тек када смо у стању да смирено прихватимо наше несавршенство, наше сиромаштво духа, тек тада може да почне заокрет ка истинском покајању за које је  несумњиво потребно више храбрости него плакати од жалости за собом, чиме у ствари, култивишемо у себи неурозу. Надам се да сам одговорила на Ваше питање или да сам у крајњој мери помогла да се бар мало померите унапред у тражењу одговора на њега.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/03/27/pravoslavlje-i-osecaj-krivice/