Моје лично сведочанство вере, призив и пут ка Цркви

[Милан Меденица :)]

вероватно је неко већ прочитаона жру двоугао теми, ал ето  0205_whistling

са 15 сам укапирао да ми фали нешто што ће бити непролазно (што неће нестати са мном) и тражио сам то свугде. знао сам да може и (будућност) жена и деца и кућа и пас и ауто и све да ти се одузме а да останеш то што јеси, а после сам и добио потврду за то у Јову. на крају се испоставило да је религија (не као парадигма и идеологија, већ као принцип, начин живота) једина која ми одговара. пробао сам разно и на крају се формулисало питање током 5 година тражења (и пар промењених религија јер су увек изостајале да одговоре на очигледно или биле тешки фалш) које никад никоме нисам саопштио да не бих могао бити преварен: пошто никад не видимо свој одраз како треба, већ у огледалу, како да знамо шта јесте?

и одговорено ми је било кад сам прочитао синодални превод, први пут узео у руке Свето Писмо, на жалост и на срећу тек на крају мојег боготражитељства:

Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

Коринћанима посланица прва, глава 13, стих 12

и то је било то, пукло ме у лобању - моја најскривенија мисао је препозната још пре пар 'иљада година, написана. а и није нека психолошка и алегорично-метафорична заврзлама ... девет месеци сам постављао питања и редом су поклекла пред љубављу, силом и мудрошћу једне велике жене која ме је примила као најрођенијег. после тога је једино преостало да се крстим и да почнем да проучавам веру и једноставно је живим, а увек ми је остало да могу и да баталим - једина истинска слобода коју сам упознао за моје 33 године, иначе сам већ 11 година крштен.

приде, није мојој срећи краја кад сам се крстио ни мање ни више него на свете мученице Веру, Наду, Љубав и мати им Софију 30. септембра, а први следећи (13.) стих прве посланице Коринћанима је:

А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

и тако ја примих мудрост хришћанства за сва времена Smiley

[pokajnik83]

Jos kao mali sam znao da ima ''Nesto'', to ''Nesto'' sam osecao i molio mu se nekim svojim molitvama. Moje okruzenje (porodica) nije slavilo Krsnu slavu, u crkvu se nije islo, ali ja sam odlazio u crkvu, ne do duse na Liturgiju, ali sam odlazio. Jednostavno lepo mi je bilo, u crkvi sam nalazio mir.

Kada sam usao u pubertet, pocele su i razne gluposti. Stadion, trava, alkohol, nocni zivot, tuce...Ne dugo zatim izgubio sam oca. Upokojio se na Sv. Luku 1998. godine...

Kada su sve moje gluposti upakovane u jednu kutiju bile okicene ocevom smrcu kao da sam poceo da ludim. Para nije bilo, majka i ja sami, ne dugo zatim bombardovanje, fudbalska karijera gotova zbog teske povrede...Nizali su se problemi, stradanja...i onda sam osetio ponovo da mi fali to ''Nesto''.

Posle pola godine ne razgovaranja sa najboljim drugom (u to vreme) Stefanom pomirenje se desilo na neverovatan nacin. Nazvao me je i rekao: ''Imas li 50. maraka'' na sta sam ja odgovorio: ''Imam, kada hoces da ti dam''. On je samo rekao: ''Necu da mi das, hocu da ides sa mnom pod Ostrog-SUTRA!''. To se i desilo, ceo put smo citali knjigu ''Misli o dobru zlu'' i plakali. Iz Crne Gore smo se vratili potpuno drugaciji i mogu reci zdraviji.

Zatim opet pad! Stefan pocinje da se drogira, putevi nam se razilaze i ja se zaljubljujem u jednu devojku koja je  bolovala od Anoreksije. Sa njom sam pre veze komunicirao drugarski i pokusavao da joj pomognem jer su je najblizi zapustili. Rodila se ljubav i ne dugo zatim smo poceli da zivimo zajedno...Njeno stanje se znatno popravilo i to sve zahvaljujuci ''Necemu'', zahvaljujuci Bogu kom je pristupila. Prvi put je sa mnom otsla u crkvu, zatim smo poceli da odlazimo redovno u jedan oliznji manastir...Sve je bilo kao u bajci dok se nisu pojavile cudne osobe u nasem okruzenju. Pocela je da se zanima za bioenergiju, da se zanima za 'new age', pocela je da veruje da je 'Indigo osoba'. Ja sam tada osetio to ''Nesto'', sam Gospod mi se javio u snu. To ''Nesto'' je bio On, Gospod moj. Otvorio mi je oci i uputio me u drugi pravac, odao mi priznanje da sam ucinio sve sto sam mogao za nju i da je svemu dosao kraj.

Ne dugo posle tog sna, mi smo raskinuli. Ostavila me je sa objasnjenjem da sam joj vracao i da sam jo pravio razne probleme u zivotu mojim magijama  0102_laugh-smileys-327.gif' class='bbc_emoticon' alt=':policeman:' />.

Ostavila me je uz reci: ''Nikada nista neces imati'' i to se desilo na moj rodjendan.

Ostao sam smiren i blagodario sam Gospodu na svemu sto me snaslo, istina je da mi je bilo tesko. Tumarao sam po internetu trazeci pomoc, pa sam tako upoznao i Dimitrija Plecevica koji mi je rekao za 4chsmu1. Poceo sam da zivim ponovo, OSETIO SAM PRAVU LJUBAV, ljubav ljudi i pravih prijatelja, ljubav Gospoda moga koji me je spasio tim raskidom...

Koliko je Bog veliki u mom slucaju samo ja znam i pokusacu da Vam svima docaram to sledecim recenicama.

BAS NA MOJ RODJENDAN GODINU DANA KASNIJE SAM SAZNAO DA CU BITI OTAC! Bas na taj datum kada mi je bivsa rekla da necu imati nikada nista jer sam joj vracao i bacao magije. Ne mogu da Vam docaram koliko sam sada, kako divnu zenu imam, koliko ljubavi u meni ima... Sve to zato sto sam se oslonio na ''Nesto'' tacnije NA SVE, jer Gospod je SVE!

[anajrim]

...e,sad cu fino da se raspisem,joj kako vas prije ne nadjoh,sve sam dosad visila po nekim bezveze forumima,doduse na temu religija,al nista pametno,samo sam se svadjala sa nedokazanim ateistima,al' ovdje mi je super,nekako osjecam duh zajednistva,nesto kao jedna mala crkva ......pa,evo........

.......ja mislim da sam se ja priblizila Bogu molitvama svetog Vasilija,inace zivim blizu mjesta njegovog rodjenja,i nekako osjecam pred njim veliku slobodu u molitvi......jos kao djete ja nikako nisam bila srecna,a sve sam imala,i divne roditelje,dobre drugare,svaki moguci komfor,ali radost ne,a opet to drugima nije tako izgledalo,to je bila neka moja skrivena tuga.........i odem ja pod Ostrog da se krstim,i tamo me jedan divan svestenik uzme u krilo,i prica mi svasta nesto,i ja vidim on mene voli,i pitam se kako je moguce da me voli,a da me tek upoznao,i ima jedno divno lice,cisto,blistavo i samo se smjeska,tek onako,nista nije smijesno,a on se smijeska,i ja samo pomislim-hocu i ja ovo....e,da otisla sam tamo pod visokom temperaturom i tjelesno bas slaba-dosta ranije smo zakazali krstenje i nismo htjeli da odgadjamo zbog temperature.......i poslije krstenja moji hoce da me voze kolima,a ja necu,hocu pjeske do donjeg manastira...i podjem ja,al' ne diram zemlju,laka kao perce,majka mi opipava celo i konstatuje da nemam temeraturu,i nikakve slabosti nema,samo radost i lakoca....kao djete sam taman bila o.k,ali u pubertetu ja postajem cudoviste,mislim da sam neka faca,uzimam alkohol,duvan,travu,tablete ...i mislim da je dzoni stulic bog,mislim divan je on meni,al nije Bog...sekiram roditelje,ma deriste jedno........i jedne noci,u polusnu,hocu da se okrenem na drugu stranu kad na mom jastuku jedna crna odvratna glava,crnja od mraka u mojoj sobi,ima dva zuta mala oka,gleda me i ceri mi se,i ja tu pocinjem da vristim iz sve snage,ali tajac u kuci,zapravo me niko ne cuje........i ja poslije toga opet mome svetom Vasiliju,ocitaju mi molitvu za zdravlje,i od tada pocinje moje,kao ispravljanje......sve pocinje da mi se gadi,i alkohol i sve,i pocinjem pomalo da se u molitvi obracam Bogu,ali na neki egoistican nacin,molim se samo za sebe,ne priznajem vaznost crkve ni svetih tajni,razmisljam zasto da idem u crkvu kad je Bog svuda...ali meni nije dobro,a opet vidim neke ljude iz crkve koji imaju tako velike probleme,a imaju onu radost kao onaj moj svestenik iz Ostroga.....ali ja opet necu u crkvu,ali hocu da postim...i pocnem da postim,i odem da se pricestim,ali nista,u crkvi mi dosadno,nista ne kontam,gledam sta je ko obuk'o...ali nastavljam da postim,i opet odem da se pricestim,i tad me pukne takva blagodat-ne mislim da je ona sama po sebi u nekoj velikoj mjeri,ali meni koja inace nemam radosti ona je jedan vulkan radosti kojoj ne treba razlog da postoji,ushicenost neka,kad disem kao da nesto ne mogu da udahnem,problemi ne postoje,ustvari oni su i dalje tu,al' su daleko,nevazni su,nemam nikakvu potrebu da jedem,pijem,sve bi' da zagrlim......i tako......ja zivim od te radosti sto uzimam na jednu malu kasicicu,izmedju toga samo zivotarim.......i hocu gore,evo odma',samo bi mi bilo zao mojih jer bi patili,tek sam pocela da zivim............eto ,toliko o mene........

[kirios1]

ne bih znala da izdvojim 1 konkretnu stvar, npr.jako sam volela da citam kao mala i procitala mnogo puta maminu knjizicu San Majke Bozije, i Biblijske legende Zenona Kosidovskog(slava Bogu bilo mi dosadno ono sto je sitnim slovima, tek mnogo kasnije sam videla da su to njegovi komentari kojima opovrgava i sl.biblijske price, a sve vreme sam citala samo prepricane biblijske price, i to mi je bas bilo zanimljivo);baka-tatina majka koja bi se svako vece pred spavanje prekrstila i poljubila ikonice, osecalo se postovanje kod nje Boga i Majke Bozije;

krstila sam se u 17.god.i isto mnogo puta procitala knjizicu koju sam tad dobila od svestenika-Prvi Boziji zakon od sv.vladike Nikolaja, otada malo pomalo, sve vise upoznajem veru, tu je i par Crkvenih ljudi sa kojima sam isla u obliznje manastire, i cije molitve sigurno imaju udela, prva ispovest tamo u mislim 19.-oj god, crkveni hor, Liturgije i ostalo; molitve; mislim da je najveci znacaj imala 1 monahinja koja je sticajem okolnosti bila u mom gradu pri crkvi oko godinu i po dana

zapravo, mene je relativno rano privlacilo tako nesto o Bogu, ranije mitologije

slava Bogu na svemu, sto me privede ovoj 0409_feel najlepsoj (Nema lepse vere od hriscanske) veri, istini

i tako, mnogo puta kroz razne stvari-molitve, dogadjaje, Sveto Pismo, zivotne situacije..

[emilija]

predivni ste ljudi sa ovim pricama koje diktira vase srce winter

kod mene je postojala klica iz detinjstva koja je prezivela par decenija duhovnog mraka i Gospod me je ponovo pozvao poslavsi teska iskushenja, muku i bol....hvala mu i slava jer sam kroz to videla koliko sam se udaljila i sav zivot moj ima samo jedan cilj, okajati se i vratiti Onom Jedinom koji mi i takvoj nudi radost 

[ВИЛМА]

Овако се то десило код мене :

крстила сам се у 20. години, без неког посебног осећаја осим да "тако треба, јер сам дуго некрштена".

Прошло је затим неколико година, које се нису разликовале од претходних, што ће рећи, никаква промена се није десила у мени.

Годину дана пре бомбардовања, значи 1998., срела сам свог комшију којег дуууууууууууго нисам видела. Срели смо се на аутобуској станици. Ћаскали смо необавезно, чекали аутобус. Упитала сам га чиме се бави, и кад ми је рекао да студира на БФ, праснула сам у смех. Сад кад се сетм тога, срамота ме. Са подсмехом сам га запиткивала шта тамо учи и које предмете има. Он је врло смирено одговарао на моја питања и понудио ми да ми да коју књигу, да видим шта то он учи на БФ. Из чисте зафрканције сам пристала. Донео ми је неке питке књиге, као увод у православље, и успут ме позвао ако хоћу да дођем у парохијску цркву да певам за певницом, треба му помоћ, јер је мала екипа појаца. Пристала сам из чисто нарцисоидних побуда (да певам пред "публиком" ). Кад сам први пут дошла на литургију, ноге су ми се одсекле од страха и тај дан нисам ни отворила уста, плашила сам се да ће ме Бог згромити ако и трепнем.

Полако, временом, уз читање књига које ми је комшија често давао, и уз одласке на литургију, осетила сам да се десила промена, и да је мноооооооооооого добро у томе бити  winter

[DYNABLASTER]

pokajnik svaka cast 0442_feel

ja, sta znam, u srednjoj sam poceo imati vidjenja unapred (bukvalno kao replay na TV kad pustis), ili je to bio glas, itd, tada sam postao svestan toga necega, e i onda posle toga kad sam, izmedju ostalog itd, video makro fotku vilin konjica, shvatio sam koje je to savrsenstvo kreacije i koja je to tehnologija, to je bio dokaz

a stvarno veci dokaz ti ne treba od 10 Bozijih zapovesti ili Biblije, sve je jasno ko dan, nema sta da se misli dalje

[Никола Ђоловић]

У чему је узвишеност богослужења?

Хајде да мало размењујемо искуства!

Ваши доживљаји, утисци, критике...

[w.a.mozart]

:cheesy:

[Mиљан Танић]

Hm... dobro pitanje... ja za sad mogu samo reći sledeće:

Čak i na onim "manje važnim" (na kojima nema Pričešća), i koja mi umeju biti dobrano dosadna... pa još kad traju po tri sata... posle se uvek osećam skroz... kao da lebdim. Ima nešto u bogosluženju kao takvom što čoveka uzdigne, makar ga i ne pratio pažljivo i svesno...

[malaMaia]

Slazem se za osecaj... Posle svakog izlaska iz crkve se prelepo osecam!

Al meni je bio poseban dan bio pre pricesca, pre razgovora sa svestenikom... Usla u crkvu, suze krenule i ne prestaju, ja ih brisem da ne vide ljudi... Bas neki cudan osecaj... al prelep!

I sto se mene tice svaki dan bih isla u crkvu... zbog mira, mirisa, ma svega...

[Guest - . . .-]

  Цитат

Hm... dobro pitanje... ja za sad mogu samo reći sledeće:

Čak i na onim "manje važnim" (na kojima nema Pričešća), i koja mi umeju biti dobrano dosadna... pa još kad traju po tri sata... posle se uvek osećam skroz... kao da lebdim. Ima nešto u bogosluženju kao takvom što čoveka uzdigne, makar ga i ne pratio pažljivo i svesno...

Да, то је невероватна ствар. На пример када служим Свету Тајну јелеосвећења и она траје око 3,5-5 сати, негде на половине ми буде чак и тешко. Међутим, све што више одмиче осећам се лак као перце. На крају се потпуно изгуби осећај заморености.

[Mиљан Танић]

  Цитат

Slazem se za osecaj... Posle svakog izlaska iz crkve se prelepo osecam!

Al meni je bio poseban dan bio pre pricesca, pre razgovora sa svestenikom... Usla u crkvu, suze krenule i ne prestaju, ja ih brisem da ne vide ljudi... Bas neki cudan osecaj... al prelep!

I sto se mene tice svaki dan bih isla u crkvu... zbog mira, mirisa, ma svega...

Nije baš za pisanje javno, ali moram...

Ja sam nešto zgrešio debelo ovih dana, i nisam hteo da se ispovedim.

Odem juče u crkvu gde služi moj duhovnik, na bdenije, i samo što sam ušao u hram shvatio sam da moram da se ispovedim, ili ću danas bukvalno umreti (a juče sam se pričestio i plašio sam se na trenutak da će me spaliti...). Dok sam došao do ispovesti, već sam cmizdrio kao devojčica...

[Malina]

Једном сам била код своје рођаке која је у некој секти. Тамо је била нека жена из те секте и кренула је да ме врбује, ја сам јој одговорила да ме то не занима и да имам своју Цркву. То ју је још више разбеснело и кренула је страшно да вређа свештенике, Цркву, свеце, ма страшно нешто. Не знам то да објасним, али осетила сам неко страшно зло у њој и ја сам се јако лоше осећала. Кад сам кренула кући и даље сам се ужасно осећала, буквално као да је неко јако зло око мене и не да ми да дишем, сама сам себи била тешка. Тада сам практично отрчала у Цркву, једноставно сам осећала да нећу издржати ако одмах не одем. Знам да сам се чим сам ушла у Цркву осећала много боље, као да је сав терет спао са мене, осетила сам се спокојно и сигурно и тако се осећам увек кад сам у Цркви, као да сав терет остављам за собом и не може ми нико ништа.

[Aquilius Cratus]

...so God can see with my eyes and I can see with His.