Православље и психологија: небески брак или поделе у кући?

[JESSY]

Један човек ме је замолио да га примим и као свештеник и као психотерапеут. ”Најсрећнији дан” у његовом животу био је дан када се оженио једином женом са којом је био у вези, а да није била проститутка. Веома је патио јер се његова жена заинтересовала за млађег човека кога је упознала у кафани. Дубоки неисказани бол и сумња у самог себе вукли су га назад у понор осећања да није вољен. Био је то изузетан човек који који је ретко показивао осећања. Брачно саветовање није дало резултате.

 

Док смо у тишини седели у мом кабинету, изгледао је обамрло, повучен у себе крио је своју болну муку дубоко у себи, тамо где је целог живота, још од детињства, чувао своја најдрагоценија емоционална искуства. Осетио сам да не могу да нађем речи утехе за њега. Било му је потребно нешто више од способног лекара или чак емпатије и доброте коју му може пружити свештеник. Он је то схватио. Био је сасвим одређен када је заказивао разговор: Желим да се видим са вама и као свештеником и као психотерапеутом. После неколико минута предложио сам му да наглас прочита 51. псалм.

 

Није далеко одмакао када су древне речи изазвале излив осећања који се манифестовао кроз лавину тешких јецаја. Касније ми је описао како се идући кући изгубио, опијен јаким осећањима. После тога му се изменио читав живот. Редовно је долазио у Цркву (што никада раније није чинио!) и пошто се одселио из државе одржавао је контакте са мном још неколико година.

[JESSY]

Током година сам се често сећао тог сусрета, кад год се помене тема “интеграција теологије и психотерапије”. То је био један од одлучујућих тренутака који ме је додатно уверио у истинитост онога што је пре много година приметио Св. Василије Велики, а то је да је Црква болница а свештеници психотерапеути. А како стоје ствари са интеграцијом теологије и психологије? Она се десила јошшпре настанка живота. По речима Св. Јована, све је потекло из срца “јединог рођеног Сина Божијег” кроз кога су створене све ствари; Он је “светлост и живот”људског рода. Што се у Христу споји, нека нико не растави!

 

Све више сам уверен да, шта год друго нам се повремено чинило да се подразмева под тим термином, пастирска психотерапија укључује јасно усредсређивање на фундаментално осећање да смо вољени које потиче од нашег односа са Богом. Бог је исцелитељ. Вера је водич. Ако нису у служби овог контекста, инсистирање на патолошкој дијагнози и покушаји да се пацијент ”излечи”, који потом следе, исувише лако и вешто померају тежиште са Извора назад ка нашим сопственим беспомоћним покушајима, које сматрамо обавезно исправним, да поправимо оно што мислимо да је покварено. Пошто је управо недостатак осећања да смо вољени главни узрок патње, психотерапија која не проистиче из контекста аутентичне вере у Бога лако постаје фактор, узрокован лекарским приступом, који доприноси проблему који покушава да реши.

[JESSY]

Када то кажем мислим да је вера у Бога наша главна психотерапија, а да је ординација сам живот. Нема краткотрајне терапије. Постоји само терапија која траје читавог живота која се завршава мистеријом коначног свођења рачуна душе у тренутку смрти. Ништа шшто је мање од тога не заслужује да се назове терапијом. Ми доживљавамо промену у загрљају љубави коју осећамо током житавог живота, а не, као што је тако често другде случај, тако шшто целог живота тражимо начин да се променимо да би смо доспели у загрљај љубави. Веома често смо сведоци чуда која се дешавају.

 

 

др Џ. Стивен Мјуз

http://www.pastirskicentar.com

[Млађони]

Jos jedna super tema od dzesi