Попадија - узданица свештеника

[Guest - . . .-]

Много сам о овоме размишљао. Шта ово значи? Сигурно сте већ чули да је попадија пола попа? Рекао бих да је много више, али добро...

Но, шта заиста ово значи? Да ли се овде мисли само на то да свештеник буде уредан, чист, да има када се врати са парохије спреман ручак, да га не узнемиравају када нешто чита итд...? Лично мислим да није (само) у томе ствар. Мислим да је много важније да попадија буде са свештеником у цркви на службама, на светој Литургији. Ово причам из личног искуства. Ја не могу да замислим да недељом моја породица није са мном на Литургији. Да, десе се изузеци јер је дете мало, или се нешто разболи када је много хладно итд... но, џаба је да све попадија чини ако није у Литургији јер онда се све своди на посао као и сваки други. Онда ни свештеник не може са пуним правом да позива народ да дођу у Цркву. И не само то: ако попадија није недељом ипразником са својим мужем, свешетником у Литургији онда је све само празна прича- Онда је литургијска обнова и ревнитељство за литургију само обична причица за децу. Свако моће да каже: Чек попе, ти нама то причаш да се причешћујемо, али где је твоја жена и твоје дете?


Познајем много свештеника којима су супруге заиста узданица управо на овај начин, Богу хвала. Но, познајем и оне којима супруга долази у Литургију као и сви остали три-четири пута годишње. наравно, не причешћује се тек понекад.


Дакле, литургијска обнова НЕЋЕ дати плода ако се према Литургији понашамо лицемерно- Неће дати плода ако то "причамо народу" а сами је не примењујемо. Још, долазак попадије па макар био и сваке недеље никако не треба да буде "да народ види" већ из искрене вере да је ту спасење.

Како се обрадујем када одем код неког брата свештеника и видим да попадија пева за певницом заједно са дечицом. Многе попадије су једини појци у црквама. То је показатељ живота у Цркви. Дај Боже више таквих свештеника и њихових супруга.

[Boba]

prstgore :) ekstra prstgore prstgore

svaka  casta oce.

[Zayron]

Hm, šta ja tu mogu reći osim da sam zaista velikim zagovornikom toga da se i katoličkim bogoslovima koji ne žele biti redovnici, dakle budućem nemonaškom episkopalnom kleru vrati pravo na sakrament ženidbe koji medjutim mora biti prema starim kršćanskim pravilima udijeljen prije svećenićkog sakramenta ili prezbiterijata.

prstgore.gif' class='bbc_emoticon' alt=':drugarstvo:' />

[Зорица екс Милева]

Oče - nema se šta dodati na ovo tvoje pisanije 

[Иван Недић]

попадија = попа + дија = дија + попа = кроз + попа (грч. "дија" - "кроз")

[Таша]

Много сам о овоме размишљао. Шта ово значи? Сигурно сте већ чули да је попадија пола попа? Рекао бих да је много више, али добро...

.please.

Ja sam se raznezila ... kamo srece da je vise ovakvih svestenika i popadija, mirjana i mirjanki koji su jedni drugima uzdanica u bracnom zivotu. Svet bi bio bolji i lepsi !

[Guest - . . .-]

Обнова литургијског живота по мом скромном и никаквом мишљењу ће најбољи плод дати у малим (неко би рекао и безначајним) срединама. Најбољи ће плод дати тамо где свештеник и попадија заједно раде на духовној обнови поверене пастве. Зато је попадији место у цркви она је та која треба да пева за певницом, чита Апостол, меси просфоре, држи убрус да се народ причести и на крају сама да се причести. Наравно то исто и свештеничка деца. Тако показујемо да је свештеничка породица пример и углед како треба да се живи црквеним животом. Све остало су тричарије.

Зао није чудо што Руси супругу свештеника називају "матушка". Заиста, ако је свештеник духовни отац парохије, онда је попадија духовна мајка. Ако је, пак, духовна мајка онда такође људи приводи спасењу читавим својим бићем.

[Иван Недић]

Оче, скидам шешир (овај са аватара). То је кључ! Кренути од своје парохије, а претходно од сопствене породице.

[о.Небојша]

Потписујем!

Било ми је без везе кад су неки у богословији причали како им отац служи Литургију, а они седе у кући или спавају.

[Andre Williams]

... .please.

[Guest - . . .-]

Оче, скидам шешир (овај са аватара). То је кључ! Кренути од своје парохије, а претходно од сопствене породице.

Како бих ја некоме могао да причам о заједници, љубави, Евхаристији, причешћу... а моја породица то не показује? Замисли, ја се тако занесем и све у шеснаест причам људима како је битно да се причешћујемо сваке недеље јер је то смисао служења Литургије, да постимо постове које је Црква прописала итд... а то у кући моја породица не живи? То је лицемерје које се веома брзо прозре и онда такав свештеник служи за спрдачину.

Свештеникова супруга све ово што сам навео не треба да ради из морања. То је нешто најгоре. Боље је и да не долази онда у Цркву. Не из морања него из љубави према Богу који јој је дао све: мужа, децу (ако има) скроман али пристојан живот... и све то на Крви Христовој. Зар би могли да једемо хлеб од парохије а да га нисмо заслужили сви заједно? Зар се свештенику плаћа 5 минута посла за водицу или пола сата појањана опелу? Не, то нема цену и то се не плаћа. Награђује се целокупни труд свештеника и његове породице за привођење парохијана спасењу.

Убеђен сам да попадија може учинити да свештеник има поштовање народа и више него што га заслужује. Ако живе на парохији мислим да сваког парохијана треба да дочека као најдражег госта, да покаже љубав и поштовање. Код свештеника се,углавном, долази када парохијани имају неки проблем. Тада и свештееник и попадија могу много да учине за тог човека, ако ништа више, а оно бар да му подаре утехе. А то ће моћи ако су и сами пронашли утеху у Христу. Моја супруга и ја јесмо...

Да наведем још један пример, овога пута мој лични:

Када сам дошао на парохију живео сам четири месеца удаљен 2,5 километра од села до Цркве. Нигде живе душе, није имао ни људски пут до Цркве. Поред нас је једино било црквено двориште и сеоско гробље. Около су поља и шуме. Нема никаквог светла, једино код саме цркве је имала струја. Кућица скромна, две просторије физички одвојене, танки зидови ко папир. Но, и ако нисамо имали ништа имали смо љубави и вере да ће све кад-тад доћи на своје. Просто, видеће и ти људи да ми нисмо ту дошли да их глобимо и изнуђујемо паре. Када се сетим тог периода, просто не могу да се не дивим мојој жени која је тада имала само двадесет година и била трудна. Не знам како би се нека друга понашала да је неко одведе да живи у чуки где нема нигде никога него само гробље и пуста поља. Но, она је то поднела са љубављу и народ је то увидео. Касније смо прешли у село у стару кућу коју смо успели да обновимо изнутра (ако Бог да и пронађемо добре људе, обновићемо је и споља), али се радо сећамо тог периода. То нас је баш везало једно за друго и везало нас за богослужење. Такође, видећи њему љубав према богослужењу, и сам сам добио вољу да радим на обновилитургијског живота на сваки могући начин: предавања у кући, разговори, акције у селу, портал Поуке.орг...

Да не причам како је било када сам "искочио у новине"...

Дакле, све ово сам написао за будуће младе свештенике и њихове супруге а и за оне који мисле да се попадије ваљају у свили и кадифи. Будуће попадије, немојте се удавати за младе богослове због пара, јер је веома могуће да их никада нећете имати, можда нећете успети ни кућу да направите, ни да се поштено хлеба наједете. Али ако имате љубави према Богу и свештеничкој служби којом се бави ваш муж, биће вам част да будете супруга свештеника. Бићете његова десна рука у цркви, бићете и његов појац и просфорник, и чтец, и звонар и ђакон... а благо таквим попадијама јер је велика њихова плата на небесима.

[Милан Меденица :)]

smej.gif

[Иван Недић]

Оче, а колико сте Ви имали кад сте дошли на парохију?

[Guest - . . .-]

Оче, а колико сте Ви имали кад сте дошли на парохију?

Ако мислиш на године, имао сам 25.

[Zayron]

Оче, а колико сте Ви имали кад сте дошли на парохију?

Ако мислиш на године, имао сам 25.

Hahaha, nije jasno pitanje, moglo je značit i to: "Oče, koliko ste vi imali (djece) kad ste došli na parohiju."

U svakom slučaju 25 godina se da nekako preživjeti, oko 25

djece je imao J.S. Bach a izgleda da je jedini on takvo nešto preživio!

greengrin