"Blaženi su oni koji ne videše, a poverovaše"

[Дејан]

Vrlo često sam nailazio na ovaj citat i to najviše kod onih koji prave vrlinu od neznanja (recimo kod Ljiljane Čolić) i do nedavno sam mislio da se ovde slepačko verovanje smatra vrlinom.

Nedavno sam naišao na neko tumačenje koje kaže da je apostol Petar bio blažen zato što je verom spoznao da je Isus sin Božiji, iako mu niko to nije rekao rečima.

 

Šta je zapravo vera? Da li je to prihvatanje nečijeg iskaza za istinu, bez ispitivanja, ili je to neko natprirodno "čulo" koje čoveku otkriva nešto što drugačije ne bi mogao da sazna?

 

Ponovo se vraćam na polazni citat. Ako je vera prihvatanje nečijeg iskaza, nekog misionara koji širi veru, zašto onda nisu blaženi oni koji poveruju u neku nebulozu, recimo u sajentologiju. Zašto bi uopšte neko bio osuđen zato što nije verovao nekome nekome na reč, iako je opšte poznato da je ljudska vrsta sklona laganju i manipulacijama?

 

Ako je vera neko nadčulo, kako onda ono funkcioniše? Odakle onda jeresi i raskoli, ako je svima dostupno da na taj vančulni način dođu do istine, kao apostol Petar?

 

Како сам читао нека тумачења, Апостоли су на прави начин схватили ко је Христос након силаска Светог Духа .

Читаво Хришћанство је обележено тим празником, и Библија и светоотачко предање и сва знања о Христу су последица богопознања, односно, откривања Бога у срцу човековом.

[Дејан]

Е сад, зашто људи праве расколе, па праве из неких себичних разлога, то је у људској природи.

Црква је велика, нарочито кад је на слободној територији и постоје људи који су у њој али суштински је не разумеју.

Неко је ту да се уда за свештеника, да околина мисли да је добар човек, зато што је то сад модерно, неко дође да се спасе а неко да се напасе, неко да моралише и кроји свет по својим мерилима, неко је душевно и психички оболео, неко се боји пакла, други се надају награди, трећи мисле да ће им кренути у животу итд.

Колико људи толико разлога, ја углавном побројах неке негативне

[Volim_Sina_Bozjeg]

откривања Бога у срцу човековом

 

То је то, браво.

 

Иначе,човечанство има проблем јер још увек човек тежи ка томе да буде Бог. 

[horatio]

Мислим да је питање одлично и логично! Уколико неко поверује у постојање Бога, поставља се питање критеријума на темељу кога треба изабрати пре једну деноминацију од друге. Врло подстицајно за све нас који себе сматрамо вјерујућим...

[dragisa]

Nisam siguran da se moze na sve odgovoriti tako odjednom ali aj da krenemo od osnovnog:

 

 

Šta je zapravo vera? Da li je to prihvatanje nečijeg iskaza za istinu, bez ispitivanja, ili je to neko natprirodno "čulo" koje čoveku otkriva nešto što drugačije ne bi mogao da sazna?

 

ja cu pokusati vise da objasnim kako do vere dolazis i to na osnovu sopstvenog iskustva (ne znaci da je i pravilo) nego li reci samo sta je to vera. mislim da je tako slikovitije jer pitanje sta je vera je dosta prosto: vera je odnos. i ako se na tome zadrim nece biti bas preterano opisno.

 

sta znaci odnos mozda najbolje opisuje taj "dolazak do vere". dakle zamisli klasicnu situaciju zivis zivot nekih 20-30-40 godina i savrseno si ubedjen da imas razumno postupanje, logicne zakljucke, jednom recju smatras sebe za nekakav reper normalnog coveka. pri tome svestan si nekih svojim mana ali boze moj niko nije savrsen. i savrseno si ubedjen da si upravo najlogicnija osoba koja reprezentuje malte ne sveukupnost covecanstva jer manje vise svako bi na tvom mestu postupio ili razmisljao manje ili vise istovetno.

 

onda u jednom trenutku zahvaljujuci ovim ili onim okolnostima slobodno resis da dignes ruke od "svoje pameti" jer te je ta pamet i dovela do recimo "ovih ili onih okolnosti" i duboko poverujes da ti ustvari u svemu sto cinis gresis. dakle jednom recju, sve ono sto te je do tada definisalo precrtas. sta mislis sta se tada desava? mislis da gubis sebe? prestajes da postojis i pretvaras se u retarda? e upravo tu nastaje vera, i novi covek, dakle kada tvoje unutrasnje oko koje je do tad videlo samo i samo sebe i ispoljavalo sebe na ove i one nacine, sad to oko od jedanput vidi jednog novog coveka, koji je toliko lep, toliko rasterecen, toliko prirodan, toliko ne prirodan, ustvari toliko nebeski da ti je potpuno jasno da te jedino on moze spasiti. e to ti je vera u "nesto izvan" tebe, vera u boga koji se otkriva coveku sa puno ljubavi i koji zeli da ti pridje od prvog dana tvog zivota.

 

dakle vera nije slepa, naravno moze biti, ali pricam o veri koja je radikalna jer jako se tesko osloboditi svog ega, veliki je to cak bi rekao primalni strah. retki su ljudi koji su u stanju da to izvedu sopstvenom odlukom. ako ih i ima onda su to ljudi ne ustrasivog gotovo suicidnog karaktera. za nas ostale mrave obicno vazi da nas je blagotvorna nesreca saterala u cosak poznanja istine.

[Џуманџи]

[VaSa110]

To je vera! Ta istrajnost ka najvisem i najboljem cilju a ne prihvatanje bilo kakvih iskaza.

 

Mislim da tu leži i jedan prilično veliki problem. Za svakog od nas "najviši i najbolji" cilj je različit, a i često suprostavljen.

 Hitlerovi "najviši i najbolji ciljevi" su bili vrlo pogubni za crnce, Jevreje.......

[Џуманџи]

Upravo je to samovolja i, da, pogubna je.

[ИгорМ]

Nisam siguran da se moze na sve odgovoriti tako odjednom ali aj da krenemo od osnovnog:

 

 

ja cu pokusati vise da objasnim kako do vere dolazis i to na osnovu sopstvenog iskustva (ne znaci da je i pravilo) nego li reci samo sta je to vera. mislim da je tako slikovitije jer pitanje sta je vera je dosta prosto: vera je odnos. i ako se na tome zadrim nece biti bas preterano opisno.

 

sta znaci odnos mozda najbolje opisuje taj "dolazak do vere". dakle zamisli klasicnu situaciju zivis zivot nekih 20-30-40 godina i savrseno si ubedjen da imas razumno postupanje, logicne zakljucke, jednom recju smatras sebe za nekakav reper normalnog coveka. pri tome svestan si nekih svojim mana ali boze moj niko nije savrsen. i savrseno si ubedjen da si upravo najlogicnija osoba koja reprezentuje malte ne sveukupnost covecanstva jer manje vise svako bi na tvom mestu postupio ili razmisljao manje ili vise istovetno.

 

onda u jednom trenutku zahvaljujuci ovim ili onim okolnostima slobodno resis da dignes ruke od "svoje pameti" jer te je ta pamet i dovela do recimo "ovih ili onih okolnosti" i duboko poverujes da ti ustvari u svemu sto cinis gresis. dakle jednom recju, sve ono sto te je do tada definisalo precrtas. sta mislis sta se tada desava? mislis da gubis sebe? prestajes da postojis i pretvaras se u retarda? e upravo tu nastaje vera, i novi covek, dakle kada tvoje unutrasnje oko koje je do tad videlo samo i samo sebe i ispoljavalo sebe na ove i one nacine, sad to oko od jedanput vidi jednog novog coveka, koji je toliko lep, toliko rasterecen, toliko prirodan, toliko ne prirodan, ustvari toliko nebeski da ti je potpuno jasno da te jedino on moze spasiti. e to ti je vera u "nesto izvan" tebe, vera u boga koji se otkriva coveku sa puno ljubavi i koji zeli da ti pridje od prvog dana tvog zivota.

 

dakle vera nije slepa, naravno moze biti, ali pricam o veri koja je radikalna jer jako se tesko osloboditi svog ega, veliki je to cak bi rekao primalni strah. retki su ljudi koji su u stanju da to izvedu sopstvenom odlukom. ako ih i ima onda su to ljudi ne ustrasivog gotovo suicidnog karaktera. za nas ostale mrave obicno vazi da nas je blagotvorna nesreca saterala u cosak poznanja istine.

 

Muramasa, ово би могао схватити као преумљење, термин који често користимо, што би био дослован превод грчког оригинала "покајање". Покајање у смисли дубинског преумљења или промене ума је уско везано или истоветно са вером. Вера претпоставља познање свога несавршенства и немоћи.

[Deja Vu]

Mislim da tu leži i jedan prilično veliki problem. Za svakog od nas "najviši i najbolji" cilj je različit, a i često suprostavljen.

 Hitlerovi "najviši i najbolji ciljevi" su bili vrlo pogubni za crnce, Jevreje.......

 

Sumnjam da je Akvilije mislio na takvo relitivizovanje kad je ovo objasnio Muramasi. Zato se kaze prava volja ili Volja, kako bi se naglasilo da se razlikuje od drugacijih volja. Cilj je zapravo potpuna licnost, kao i pravi nacin postojanja. 

 

Hitlerova volja i ciljevi nisu nista drugo do iluzija, jer takva volja i takav cilj nisu pravi i ne omogucavaju potpunu licnost. Zato je uvek naglasak na tom jednom, bilo to istina, volja, sloboda, postojanje itd. Dakle hriscanstvo nudi jedan metod i model za sopstveno postojanje zasnovan na tom jednom, pravom i stvarnom, sto je razlog da mnogi kritikuju tipa: A zasto vi pravoslavci mislite da ste bas vi u pravu, da jedino vasa religija ima to sto treba, da jedino ona zna sta je istina, zasto to ne bi imao budizam, islam itd.

 

Mada nisam ni ja u tom postu razumeo sta je hteo da kaze sa onim ''Rajovic Industries imperija''. 

[Tumaralo.]

Mislim da tu leži i jedan prilično veliki problem. Za svakog od nas "najviši i najbolji" cilj je različit, a i često suprostavljen.

 Hitlerovi "najviši i najbolji ciljevi" su bili vrlo pogubni za crnce, Jevreje.......

 

 

 

[VaSa110]

Зато постоји Црква, у једном телу удови су многи, свако открије своје биће, свој "највиши и најбољи циљ" и удене га у заједницу (тело) чије је везивно ткиво љубав. Спустиш ум у срце...

 

Misliš Crkve. U jednom telu udova je mnogo ali moraju da rade složno. Ako ne rade složno telo izumre. Tu naravno nema ni govora o svojim "najvišim i najboljim ciljevima"  već su to ciljevi crkve.

Ko se ne uklopi traži drugu Crkvu ili formira novu.

Postoje naravno i oni kojima ne treba nikakva Crkva. Oni misle svojom glavom i svojim srcem odlučuju.

[Дејан]

Postoje naravno i oni kojima ne treba nikakva Crkva. Oni misle svojom glavom i svojim srcem odlučuju.

Zašto mislite da ljudi u Crkvi ne misle svojom glavom?

[VaSa110]

Imam jedno pitanje pa ako ko može da mi odgovori.

Šta se misli pod ono "blaženi su"?

[VaSa110]

Zašto mislite da ljudi u Crkvi ne misle svojom glavom?

 

Uopšte to ne mislim. To je bio odgovor na komentar. Ako je komentar koji sam citirao tačan onda sledi ono što sam napisao.

Hteo sam da ukažem da Crkva ne postoji za ono što u citiranom komentaru piše.