Одговара јеромонах Јов (Гумеров)...

[JESSY]

                                           

 

Питање је прилично једноставно: да ли човек с тачке гледишта Православља има
подсвест? Ја засад сматрам да је подсвест оно што је несвесно стечено у току живота,
а душу даје Бог. У том случају психолози и психоаналитичари имају право на постојање,
јер они не лече душу, већ неправилне животне поставке, некакво тапкање у месту.
Александар

 

Хришћанској антропологији не противречи мисао о постојању посебне области у
човеку која укључује несвесне представе, скривене мисли и осећања и заборављене слике.
Као једноставна потврда за ово служи активност за време сна. «Снови представљају
кретање ума при непокретности тела,» пише преподобни Јован Лествичник (Лествица .
3:25). Још је Аристотел уметницима и философима саветовао да се руководе сновима. Још

конкретније је то формулисао Г.В.Лајбниц, који је тврдио да човек у сну проналази много
онога што би на јави захтевало много размишљања. Постоји велики број примера који
потврђују ов у мисао. Довољно је сетити се неких открића: закона индукције Карла Гауса,
периодичног система Д.И.Мендељејева и планетарног модела атома Нилса Бора.
За православно богословско учење није неприхватљива идеја подсвести, већ њена
разрада у различитим психоаналитичким концепцијама. Концепције конструкција
С.Фројда су веома примитивне. Личност има трочлану структуру: Свесно – Подсвесно –
Несвесно (1905.г.). Он је касније, 20-их година, променио схему: Ја – Оно – Над Ја. С коро
сви психички процеси се схватају као испољавање основне психичке енергије либида (лат.
libido – привлачност, жеља, страст, тежња), која је за њега синоним сексуалне
привлачности. Човекова психика се тумачи као сфера владавине несвесних тежњи ка
сексуалном задовољству. Ове тежње, маскирајући се, продиру у свест, стално претећи
јединству «Ја». Он је социјалну делатност и културно стваралаштво сматрао
сублимацијом, односно преобразовањем и преусмерењем енергије сексуалних жеља.
Свест се сматра за цензуру. Све забрањено се потискује у област подсвести. С.Л.Франк
прилично тачно конструкције С.Фројда назива сексуалним материјализмом, слично као
што је учење К.Маркса економски материјализам. «Многи ―образовани‖ људи овај назив
схватају као увреду; они су се осветили за њу, бацивши психоанализи прекор за
―пансексуализам‖. Ко сексуалност сматра нечим срамним и понижавајућим за људску
природу има слободу да користи милозвучније изразе ерос и еротика. И ја сам бих могао
да поступим на исти начин и тако бих се избавио од многих приговора; али то нисам
учинио зато што нисам желео да попустим пред малодушношћу. Не зна се до чега би то
довело; људи прво попуштају на речима, а затим мало-помало и у делима. Не видим неку

заслугу у томе да се стидим сексуалности; грчка реч ерос која треба да ублажи срамоту, на
крају крајева није ништа друго до превод речи ―љубав ‖ , и на крају, ко може да причека
нема потребе да чини уст упке. Дакле, покушаћемо да претпоставимо да љубавни односи
(говорећи без емоционалне обојености: емоционалне везаности) чине суштину масовне
душе» (С.Фројд. «Масовна психологија и анализа људског «Ја»). Може ли бити речи о
неком озбиљном лечењу психе методом у чијој основи лежи тако примитивно поимање
човека?
К.Јунг у свом учењу о подсвесном превладава грубо свођење људске природе на
физиолошки принцип. Централни концептуални појам код њега је колективно несвесно.
«Несвесно као скуп архетипова јесте талог свега што је човечанство доживело,
укључујући и његове мрачне почетке. Али то није мртав талог, није напуштено поље
рушевина, већ жив систем реакција и диспозиција, које на невидљив, затим и још
делатнији начин одређују индивидуални живот» (К.Јунг. Структура душе). К.Јунг је био
човек који је у потпуности отпао од велике хришћанске традиције. Он не говори ни о
трансцендентности Бога, ни о истинском духовном свету, ни о реалном религио зном
искуству. За њега су у религији објективне биле само слике дубина несвесног. Уз овакво
свођење религије на архетипске симболе и слике делотворна терапија није могућа. Ако је
човек учинио озбиљан грех и он га подсвесно притиска (није га свестан због ду ховног
неискуства), задатак свештеника је да му помогне да увиди узрок свог унутрашњег
болесног стања да би могао да принесе покајање у тајни исповести и да излечи душу.
Униније и болесно душевно стање многи х људи изазвани су кон фликтом између
неверја на нивоу свести и несвесне потребе за духовним животом, која је неискорењива у
човеку који носи образ Божји. Никакав рад са сликама и симболима неће помоћи. Само
превладавање конфликта између незадовољене фундаменталне потребе душе и реалног
начина живота може да помогне човеку да се избави од извора болести.Хришћанска

антропологија не само да не негира подсвесно, већ изричито говори о
мрачним дубинама пале људске природе. «О истино, светлости мог срца, нека са мном не
говори тама моја! Пао сам у њу и обузет сам тамом, али сам Те и тамо толико волео.
Лутао сам и сетио сам Те се» (блажени Августин. Исповест. Књ. 12. Х). Сав духовни
живот хришћанина није усмерен само на то да се просвети свест, већ и да се очисти и
преобрази срце.

[JESSY]

Шта је епитимија? У чему је њена суштина?
Денис

 

Епитимија (грч. epitimion, од epi – над, timi – казна) је средство за духовно
поправљање, које се одређује за тешко сагрешење: врачање, одступништво од вере, блуд,
убиство (укључујући абортус), ископавање покојника итд. Духовну основу за овај начин
лечења озбиљних порока човека свети оци су видели у Речи Божијој, кој а говори о
кажњавању као о поузданом доброчинству за онога ко греши : «Сине мој, не одбацуј
наставе Господње, и немој да ти досади карање Његово» (Прич. 3, 11); «Јер свако карање,
док траје, не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности
онима који су кроз њега извјежбани (Јевр. 12, 11).
Правила за примену епитимије налазе се у општецрквеним канонским зборницима.
Познат је Покајнички Номоканон (ептимијник) светог Јована IV Посника, патријарха
Константинопољског (582-595.). У њему се садрже поуке духовницима, који примају
исповест. Сачинитељ Покајног Номоканона одређујући различите мере за лечење
духовно-моралних болести (строги пост, метаније, давање милостиње и др.) саветује да се
не руководе само тежином греха, већ и дубином жаљења покајника због свог поступ ка,
његовим унутрашњим стањем.
У наше време, кад је духовна немоћ људи тако велика, пастир врло опрезно, с
мудрошћу и љубављу треба да користи право да одреди епитимију.

[JESSY]

Оче, молим Вас, реците ми како да објасним муслиману где су се налазили свети
старозаветни пророци и праведници пре Христовог Васкрсења – у рају или у паклу?
Димитрије

 

Сви старозаветни људи, и праведни и грешни , су се пре жртве искупљења
Спаситеља и Његовог силаска у пакао (за време Крсне смрти) налазили у шеолу
(преисподњи). Подвиг Исуса Христа Који је узео на Себе све грехове људи, уништио је
власт ђавола над људским родом. Сишавши у пакао Господ је извео старозаветне
праведнике и оне који су се одазвали на Његову проповед: «Зато и Христос једанп ут за
гријехе наше пострада, праведник за неправедне, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а
оживјевши духом; Којим и си ђе и проповиједа духовима у тамници. Ови некада бијаху
непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење» (1 Петр. 3, 18-20). Свети
старозаветни пророци и праведници се сад налазе у Царств у Небеском.

[JESSY]

Добар дан! Веома бих хтела да чујем Ваше мишљење у вези са следећим питањем.
Ради се о томе што не знам како да се борим против сујеверја. Раније се то није
дешавало. Недавно сам се удала (венчање) и као да ме је неко заменио. Пре удај е се ничега
нисам плашила, ни за кога се нисам секирала. Сад још очекујемо првенца. Много се
секирам: да ли ће код нас све бити у реду. Одмах после венчања сам почела да примећујем
црне мачке, које претрчавају пут, још се једна на непознати начин попела на наш балкон
и мјаукала је тамо, мува улети у кућу и зуји изнад уха, на мом радном столу стоје мале
разгледнице-иконе. Неколико пута се догодило да их одува промаја или су саме падале.
Почела сам да се нервирам због тога, а још ме ноћу муче кошмарни снови. Како да се
смирим и да започнем нормалан живот без сујеверја? Велико хвала.
Јелена

 

Драга Јелена! Ово што детаљно описујете у духовној литератури се назива
страховањем. То потиче од демона. Није увек лако одредити узрок. Најчешће ове појаве
настају приликом слабљења духовних снага или приликом великог душевно-нервног
замора. У Вашој ситуацији ово се појачава због секирације за здравље будућег детета.
Човек се од овога избавља на путевима вере. У потпуности је слободан од страховања онај
ко се потпуно препустио сведоброј и премудрој вољи Божијој.
У својству првих корака потрудите се да појачате молитву код куће. У јутарње и
вечерње правило укључите 90. псалам. Треба освештати кућу и очистити је од свега
духовно туђег, редовно се исповедати и причешћивати. Можда ће све проћи с рођењем
детета.

[JESSY]

Хтела бих да сазнам како опростити ономе ко нас је увредио кад је то тешко. Да
ли све треба опраштати? И шта значи «опростити»? Хвала унапред!
Настја

 

Опраштање човеку његових сагрешења није просто морална норма, в ећ Богом
одређени духовни закон. Јер ако опростите људима сагрјешења њихова, опростиће и
вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрјешења њихова, ни Отац ваш
неће опростити вама сагрјешења ваша (Мт. 6, 14-15). У овим јеванђељским речима
садржи се одговор на постављено питање. Ако желимо да Господ опрости све наше
грехове, ми морамо све да опростимо човеку. Објашњење овог духовног закона налазимо
у причи о милостивом цару и немилосрдном дужнику (Мт. 18, 23-35). Цар је свом слузи
опростио 10 хиљада таланата. Овом слузи је један од његових пријатеља био дужан 100
динара, али му он није опростио, већ га је бацио у дужничку тамницу. Један таланат је за
време земаљског живота Исуса Христа вредео 600 динара. Значи, цар је опростио 600.000
пута више од онога што слуга није могао да опрости. Ова прича се може применити на
сваког од нас. Бог нам опрашта мноштво грехова, који по броју подсећају на морски
песак, а ми често нисмо у стању да опростимо ближњем једну увреду. Зато свети Исак
Сирин каже да милосрђе Божије превазилази Његово правосуђе. Може се рећи : «Кад би
Бог с нама поступао по правичности, а не по љубави одавно бисмо били у паклу.»
Како опростити ономе ко нас је увредио кад је то тешко? Да бисмо то постигли не
треба да видимо пред собом само увреду, већ треба да се сетимо и своји х немоћи. «Себи
све лако опрашташ, ако згрешиш против Бога или против људи, лако извињавај и друге.»
(свети праведни Јован Кронштатски). А опростити значи заборавити кривицу или увреду,
вратити се оном благонаклоном односу који је постојао раније.

[JESSY]

Молим Вас да објасните да ли душа припада телу или тело припада души?
Сергеј Дубровин

 

У човеку постоје два начела – духовно и телесно. Не треба да говоримо: «Да ли
душа припада телу или тело припада души »? Тело и душа припадају човеку. Можемо да
говоримо само о томе шта влада у човеку. Свети апостол Павле пише: Јер који су по
тијелу тјелесно мисле, а који су по Духу духовно. Јер је тјелесно мудровање смрт, а
духовно мудровање живот и мир, јер је тјелесно мудровање непријатељство Богу, пошто
се не покорава закону Божијем, нити пак може. А који су по тијелу не могу угодити Богу.
А ви нисте по тијелу него по Духу, пошто Дух Божији живи у вама. Ако пак неко нема
Духа Христова, он није Његов. А ако је Христос у вама, онда је тијело мртво за гријех, а
Дух је живот за праведност (Рим. 8, 5-10). Циљ хришћанског живота се и састоји у томе
да стекне Светог Духа и да поставши духовни човек уђе у Царство Небеско.

 

Добар дан, оче! После обреда крштења носим крстић, који су носили мој прадеда,
деда и отац. На једном од сајтова сам причитао да се не сме носити туђи крстић, јер се
на тај начин «проба на себи» судбина умрлих људи. Молим Вас да разјасните шта да се
ради у том случају. Можда овај крстић треба освештати или измолити? Хвала.
Николај

 

Може се носити крстић који се преноси с колена на колено. То је потпуно у складу
с православном традицијом. Треба се одлучно клонити различитих сујеверја која су у
наше време распрострањена.

[JESSY]

У последње време ме мучи питање – почела
сам да примећујем да након што моја мама наручи четрдесет молитава за здравље
одмах почињу да ми се дешавају ситне непријатности: час ме зуби заболе, час настају
конфликти на послу са шефом, час ме одједном спопада очајање. Чак сам хтела да
замолим маму да не заказује четрдесет молитава за здравље, али сам се предомислила.
Шта је то – да ли су то подударности или је ђавоље искушење да се уплашим и да
престанем да се уздам у Бога?
Наталија

 

Драга Наталија! Потпуно је објашњиво то што након што почне молитва у Цркви за
Вас често настају искушења. Не треба да се секирате. Ако будемо малодушни непријатељ
нашег спасења неће нам дати да учинимо ниједно добро дело. Бог искушења допушта
ради јачања вере и да бисмо стекли духовну чврстину. Господ н е оставља Своју децу без
бриге. Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12, 32).

[JESSY]

Молим Вас да објасните шта је моја воља и воља Божија?
Игор

 

Мисао о томе да је испуњење воље Божије не само директан, већ и једини пут за
спасење је основно. Господ је свемогућ, воли нас и свакога жели да приведе ка спасењу. И
свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек (1 Јн. 2,
17). Свети оци користе богословски појам синергија (грч. synergos – онај који заједно
делује). Ми не можемо да се спасимо без Божије благодати (она се даје само ономе ко
поступа по вољи Божијој). А Бог нас је удостојио слободне воље и не спасава нас насилно.
Кад би сви и у свему испуњавали вољу Божију наступило би идеално стање мира: не би
било оних који греше и духовно гину. Зато се у светоотачким делима тако много говори о
испуњењу воље Божије. Ово није могуће учинити ако човек не одсеца сопствену вољу.
Управо овде почиње оно најтеже. Човек (посебно савремени), који има палу природу,
најчешће своју вољу усмерава на задовољење похоти и страсти (од најгрубљих до
префињених и замагљених – код други х). Колико је софизама смишљено и лажних теорија
створено да би се заштитила и сачувала сопствена воља коју је грех изопачио! Ми смо
ступили у зону моралне оскудице која тишти човека. Нема порока и греха, за чије
оправдање се не би злоупотребљавали појмови као што су људска права и слобода.
Савремени човек је толико раслабљен и толико је скренуо од нормалног духовног стања
да је за њега болан чак и благ покушај да му се помогне да се поправи.
А шта је потребно да би се живело по благодатној Божанској вољи? Духовно
искуство хришћанства сведочи да се ова навика као добар плод појављује и зри сразмерно
човековом духовном усавршавању. Ако у нама расте вера, расте и поверење у Бога у
свему. Тада јача у нама одлучност и проналази се умеће да Му у свему угађамо. Кад би у
нама нестало самољубље и умножила се љубав, очистило би се и наше духовно око да
угледамо шта је угодно Богу. Тако је са свим добродетељима. Преподобни Макарије
Велики на добродетељи примењује образ златног ланца: све кари ке су повезане и једна за
собом вуче другу. И обрн уто, «ако природне силе душе не буду очишћене од прљавштине
и срамота, којима су затрпане због грехова, и ако не добију затим дужно лечење,
преобразовање и јачање, нема никакве могућности да се с њима испуњава воља Божија»
(преподобни Симеон Нови Богослов). У богатој ризници 17-вековног монашког искуства
има много доказа за то да су висине брже од други х достизали они који су од самог
почетка монашког живота за главни циљ поставили потпуно одсецање своје воље и
стицање смирења. Најистакн утији пример је преподобни Доситеј, који се за пет година
удостојио светости и стао је у збор оних који су деценије провели у пустињи,
подвизавајући се суровим аскетским подвизима. «Није он пребивао у видљивим
пустињама и горама и није сматрао да је велико да има власт над дивљим животињама,
већ је заволео душевну пустињу и желео је да се приближи вечним горама, које дивно
просветљују и да гази по душу погубне главе мислених змија и шкорпија. Брзо се
удостојио да достигне ове вечне горе уз помоћ Христову, страдалничким одсецањем своје
воље; а одсецање своје воље открило му је непогрешиви пут светих отаца који му је
показао да је оно блажено бреме лако и спасоносно и да је његов јарам заиста лак. А
одсецањем своје воље научи се бољем и дивном начину узвишавања – смирењу и заповест
коју је примио од стараца: «буди милостив и кротак» испунио је на делу и тако се украсио
свим добродетељима. Блажени је увек носио у устима изреку стараца: «онај ко је достигао
одсецање своје воље достигао је место спокоја». Јер је он темељно испитавши нашао да је
корен свих страсти самољ убље» (ава Доротеј, Душекорисне поуке).

[JESSY]

Зашто за време службе свештеник кади људе?
Рима

 

У религијској обредној симболици тамјан означава молитву. На ово се указује у
Светом Писму: «И кад узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старјешине
падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше п уне тамјана, а то су молитве
светих» (Откр. 5, 8). Као што се миомирисни дим лако подиже увис, тако и искрена
молитва, која излази из очишћеног срца треба да се узноси ка Богу. Као што тамјан има
пријатан мирис тако је и мољење које се обавља с љубављу и смирењем угодно Господу.
Свети апостол Павле каже: «Угледајте се, дакле, на Бога као дјеца вољена. И живите у
љубави као што је и Христос нас љубио и предао Себе за нас као принос и жртву Богу на
пријатни мирис» (Еф. 5, 1-2). У наведеним речима налазимо мисао да је старозаветно
кађење било праобраз миомириса подвига Спаситеља света. Кад је због једног у низу
роптања Бог почео да кажњава Израиљце првосвештеник Арон је ушавши међу народ
почео да кади и престао је гнев Божји (4 Мојс. 16, 41-48). Грех је опроштен. Свети пророк
Захарија је за време кађења у храму добио вест од Анђела Господњег о рођењу сина –
Претече Господа – великог Јована (Лк. 1, 11).
Треба рећи да кађење нема само симболичан значај, в ећ представља и реално
дејство које има дејство очишћења. То је познато из праксе. Лично сам имао прилике да се
у то уверим за време освештавања стана. У кући у коју сам био позван налазила се старија
жена која је дуго година патила од демона који се у њу уселио. Могла је да се моли, да
приступа Светим Тајнама, али није имала могућности да се избави демонског
заробљеништва. Нисам био упозорен, али сам се у то уверио од првог тренутка. Она је
покушала да се захвали свештенику за то што је дошао у њихов у кућу, али није стигла да
заврши реченицу. Други глас у њој ју је грубо прекинуо и рекао очигледно се обраћајући
свештенику: «Зашто си дошао? Одлази...» Свештеник у оваквим ситуацијама не треба да
ступа у општење с демоном, да спори с њим или да га разобличава. Он треба да се ослони
на помоћ Божију и да обави оно ради чега је дошао, не обраћајући никакв у пажњу на
демона. За све време мог борав ка постојала је могућност посматрања његовог понашања.
Ако свештеник није изговарао молитву, већ је ћутке обављао потребн у радњу демон је
ћутао. Чим се молитва обнављала он је почињао нешто да виче да би га прекин уо и сметао
му. Кад сам почео да кропим стан светом водицом демон је почео гласно да виче: «Гони
ме, гони. Сам ћу отићи, сам ћу оти ћи. Отићи ћу за два и по сата.» Н ећу све детаљно
описивати. Рећи ћу само да су његови крици и незадовољство достигли нарочиту силу кад
је почело кађење целог стана. Могуће је било уверити се у тачност пословице: «Тамјан је
за ђаволе, а затвор за лопове» (В.И.Даљ Пословице руског народа). Истичем да су кри ке
демона чули сви присутни. У то сам се уверио по завршетку молебана.
Демони такође не воле кад гори кандило или се пали свећа. Обављајући обредна
дејства која је прописала Црква хришћанин треба да запамти да он а имају значај и силу
само онда кад из нашег срца излази чист тамјан смирења, љубави и захвалности Богу.
Господ каже: «Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име Моје међу народима,
и на сваком ће се мјесту приносити кад имену Мојему и чист дар; јер ће име Моје бити
велико међу народима, вели Господ над војскама » (Мал. 1, 11).

[JESSY]

Која правила постоје за правилно (или пожељно) распоређивање икона у обичном
стану. Колико је важна оријентација по странама света?
Олег

 

У стара времена хришћани су се молили према истоку. О томе пише светитељ
Василије Вели ки. Богословско објашњење за то даје преподобни Јован Дамаскин: «Ми се
према истоку не клањамо просто тако и случајно, већ пошто се састојимо од видљивог и
невидљивог, тј. духовне и чулне природе, приносимо Творцу и двојако поклоњење,
слично као што (на пример) певамо и умом, и телесним устима, крштавамо се водом и
Духом и на двојаки начин се сједињујемо с Господом постајући заједничари тајне и
благодати Духа. Дакле, пошто је Бог духовна светлост (1 Јн. 1, 5) и Христос се у Писму
назива Сунцем правде (Мал. 4, 2) и Истоком (Зах. 3, 8), и ради поклоњења Њему треба
посветити исток.» Због овога је уобичајено да се свети угао намешта и иконе распоређују
на источној страни куће. Ако распоред собе или други разлози не дозвољавају да се ово
испуни у потпуности, треба изабрати зид или угао који је најближи истоку. Поштујући ову
благочестиву традицију не смемо да је апсолутизујемо. Део икона се може наместити и на
другим странама куће, да би изглед свети х икона подржавао у нама стално молитв ено
расположење.

[JESSY]

Зар требе као што је освештавање аутомобила, станова, канцеларија итд. нису
чисто магијски ритуали. И ако нису, каква је разлика?
Свјатослав

 

Магија (грч. mageia; од перс. mogh – поклоник ватре) је утицај на људе или околни
видљиви свет демонских сила уз помоћ одређених радњи заклинања. Освештавање куће
или предмета који су важни у човековом животу (брода, кочија, аутомобила) представља
кратак молебан. Свештеник се у молитви обраћа Богу с молбом да благослови кућу оних
који живе и раде у њој. Приликом освештавања возила он се моли Господу: «ниспосли
благословеније Твоје на колесницу сију и ангела Твојего пристави к неј, да шествујушчији
в неј им храними и настављајеми, в мирје и благополучији п ут свој совершивше, Тебје
славу и благодареније возсилајут, хваљашчеје Оца и Сина и Свјатаго Духа. Амин.»
Кађење и кропљење светом водом има духовно дејство и дејство очишћења. Из искуства
је познато да се на тај начин истерују демонске силе.

[JESSY]

Недељу дана пред Васкрс Христов славе се Цвети. Какав је симбол врба и због чега
се ове гранчице освештавају и чувају у току године? Како касније поступити с врбом,
чула сам да гранчице треба спалити?
Наталија

 

Богослужење последње недеље пред свети Васкрс посвећено је успомени на
изузетно важан новозаветни догађај – свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим. Овај
један од дванаест највећи х празника утемељен је у давна времена. Народ је Спаситеља
света поздрављао гранчицама урме или палестинске палме (ваји) као Цара. Зато се овај
празник у Триоду назива недеља Ваиј, Цветоносна или Цветна. Гранчице палме која рађа
урме код нас у Руси ји се замењују врбом, јер се на врби пре другог дрвећа појављују
пупољци. Стојећи с гранчицама врбе и запаљеним свећама ми симболично дочекујемо
нашег Спаситеља као Цара Славе Који добровољно иде на страдања ради нашег
искупљења.
Пре празника старе гранчице врбе се спаљују, а нове се стављају у свети угао поред
икона.

[JESSY]

Мојсију су биле дате таблице са записаним заповестима. Молим Вас, кажите
каква је била њихова даља судбина: да ли су оне данас живе или су уништене без трага?
Nata
Таблице Завета стављене су у ковчег Завета: «У ковчегу н е бјеше ништа осим двије
плоче камене, које метну у њ Мојсије на Хориву, кад Господ учини завјет са синовима
Израиљевијем пошто изидоше из земље Мисирске» (3 Цар. 8, 9). Кад је Навуходоносорова
војска 586. године срушила Храм ковчег је нестао. С њим су нестале и камене таблице.
Свети апостол Павле каже да су Христов закон и Његове заповести попут слова
написане Светим Духом на таблицама срца људи који вером живе (2 Кор. 3, 3).

[JESSY]

Добар дан! Ето како се каже «није човек ради пост него је пост ради човека». Али
истовремено се не поздравља кад човек самовољно допушта себи ова или она одступања,
односно, од правила у погледу хране за време поста. Шта ми је чинити ако радим и
студирам и мало спавам? Односно, ја себи за време Великог поста дозвољавам употребу
уља, пржим храну, пијем витамине, па ипак често осећам такву немоћ и слабост уз коју
ми је тешко да радим физички и умно, прерано ме обузима сан, не могу чак ни правило да
прочитам. Засад немам духовника да се с њим посаветујем... А сви свештеници су
различитог мишљења поводом овога. Молим Вас да посаветујете шта да се ради у
оваквом овоземаљском метежу. Наравно, не трудим се да држим само пост у погледу
хране, али за читање имам времена само од 23.00 до 02.00 и то ако кућни послови или
учење могу да причекају. Ако је питање превише уопштено биће ми драго да прочитам
ако ми укажете на место где се говори о овој теми. Унапред се захваљујем.
Ана
Драга Ана! Пре свега да кажем да је похвална Ваша жеља да испуните свете уставе
Цркве. Господ прима сваку искрен у жртв у. Желео бих да Вам посаветујем да телесни пост
и молитвено правило испуњавате колико имате снаге. Истина, није увек лако одредити
ову меру. Одређено сведочанство тога да свој живот градимо правилно јесте унутрашње
задовољство, радосно расположење, душевни мир.
У телесној немоћи о којој пишете може да се једе било која посна храна, без
одрицања од уља. Количину хране такође одредите разумно. Кад има мало снаге страдају
наша дела која смо дужни да извршимо. Ово је наш хришћански дуг. Главно је духовни
пост: осећање захвалности Богу за све, уједначен и добронамеран однос према људима,
чистота помисли и осећања, разумно чување уста. О молитвеном правилу такође
размислите да вам остане времена за одмор. Иначе ће се испољити умор који ће се
накупити. Средиште нашег живота треба да буде испуњење јеванђељских заповести.

[JESSY]

Једна моја познаница иде у цркву и истовремено се бави нехришћанским стварима
– или трансмедитацијом или некаквом магијом, или ни сам не знам чиме, како се то
тачно зове. Кад сам јој рекао: «Како можеш, то је лицемерје, то је велики грех!» она ми
је одговорила да наводно нигде у Библији нема забране за те ствари, такође нема
заповести које их забрањују. И ја чак не знам шта да јој одговорим. Молим Вас,
помозите. Хвала.
Димитрије
Свето Писмо све облике гатања, чаробњаштва, магије и др. назива мрскошћу и
најстроже их забрањује: «Не обраћајте се к врачарима и гатарима, нити их питајте, да се
не скврните о њих. Ја сам Господ.» (3 Мојс. 19, 31). У Књизи поновљених закона ова
забрана се понавља: «Кад уђеш у земљу коју ти Господ Бог твој даје, не учи се чинити
гадна дјела онијех народа. Нека се не нађе у тебе који би водио сина својега или кћер своју
кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звијездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни
бајач, ни који се договара са злијем духовима, ни опсјенар, ни који пита мртве. Јер је гад
пред Господом ко год тако чини, и за таке гадове тјера те народе Господ Бог твој испред
тебе. Држи се сасвијем Господа Бога својега.» (5 Мојс. 18, 9-13). Они који се баве
чаробњаштвом по закону подлежу смртној казни (3 Мојс. 20, 6, 27). О Јосији (4 Цар. 23,
24) се у Библији говори похвално да је очистио земљу од разних гатара. Новозаветна
Црква је из Светог Писма прихватила забрану свих облика чаробњаштва као сатанског
дела и на VI Васељенском и другим Саборима донела је специјална правила: «Они који се
предају чаробњацима или такозваним стоначалницима или другима сличним као би од
њих сазнали оно што желе да им открију у складу с ранијим одлукама отаца о њима, нека
подлежу правилу шестогодишње епитимије. Истој епитимији треба подврћи и оне који
воде медведице или друге животиње на ругло и на штету најпростијих и спајајући превару
с безумљем изговарају гатања о срећи, о судбини, о родослов у и многа друга слична
тумачења; исто тако и оне који се називају истеривачи облака, гатари, они који праве
заштитне талисмане и чаробњаке. А за оне који су у овоме окорели и не обраћају се и не
клоне се оваквих погубних пагански х измишљотина, одређујемо да се потпуно изопште из
Цркве као што и света правила заповеђују. Јер какв у сагласност има Христос с
велијаром?» (2 Кор. 6, 14-16). (61. правило VI Васељенског Сабора).
И у наше време ђаво саблажњава љ уде овим погубним делом. Овакви људи постају
заробљеници демонских сила. Постепено се у њима гаси духовно начело. Они постају
непријемчиви за Божанску истину. Ови људи немају ни вољ е, ни могућности да се
ослободе власти ђавола. Често код ових људи почињу душевна растројства. Настаје стање
које се у духовној литератури назива опседнутошћу. Избављање од демонских окова
захтева од човека одлучно одрицање од сатане и искрено покајање. Пастири треба да
покажу саучешће и пажњу према њима да би им помогли да се врате спасоносном животу
у Цркви. Искуство показује да се лечење одвија тешко, али уз добру вољу и одлучност уз
помоћ Божију човек може да постане духовно пуновредан.