Др Зоран Крстић- предавања

[Александрида]

A taman htedoh da pitam šta u stvari znači *tradicionalni vernik*, kad videh link iz Sabornosti. Hvala

[Guest - . . .-]

Да бих вас заинтересовао за читање текста, наравно и братију свештенике који нису имали прилике да овај текст читају, обратите пажњу на уводне напомене. Ретко коме се ово није десило, заправо ја таквог и не познајем

[Лазар Нешић]

У, какве речи...ретко се о овоме пише тако непосредно.

Одлично!

[Guest - . . .-]

Сем код о. Зорана, разговор о овоме има једино код нас, мислим на јавни разговор.

О. Зоран је фантастичан, одличан професор и стручњак у областима Канонског права и црквене социологије.

Мене веома занимају ове теме јер их доживљавам као веома блиске мојој свештеничкој служби.

[Grizzly Adams]

Лепо, лепо... Све више сам уверен да је тачно оно што сам својевремено рекао - да Црква мора да одвоји верни народ од "традиционалиста". Док то не урадимо, ништа не може да се поправи.

[pezza]

Ау, какав добар "тизер"! whackado

[Balthasar]

Док сам био у богословији, из методике верске наставе (онај практични део кад ђаци предају а сви остали се смарају) једном нашем брату сам препоручио баш овај текст за предавање. Занимљиво, већински део овог предавања био је заснован на овом тексту а предавање је носило наслов ,,Вера код Срба"...

Мени је спајање овог текста са насловом одмах на почетку предавања заузело мисли јер нисам очекивао такав спој и мноштво мисли ми је тада дошло.

Једна од тих је црквени реализам у српском народу, наспрам својеврсног идеализовања, који уз дужно поштовање, примећујем код истински великог владике Атанасија.

И сматрам и даље да то стоји на свом месту за владику Атанасија.

Али, временом сам почео да се питам да ли је то баш идеализам или је то ипак онај прелепи хишћански оптимизам ког је владика Атанасије препун.

Просудите сами...

[Guest - . . .-]

@@Balthasar,

мислим да владика Атанасије говори баш о оном хришћанском оптимизму.

Ово што је прота Зоран написао у уводу сам и лично доживео, доживљавам, а сигурно и доживљаваћу. Покренуо сам и тему о томе, која у почетку није баш најбоље схваћена, али се каније, бар мало одвијала у добром смеру:

Разочарани свештеници, теолози, народ... како помоћи?

Констатовање проблема није довољно. Треба ићи даље и кренути са решавањем. А поставља се сада најбитније питање у овој невероватно битној теми:

ДА ЛИ СМО ИСТИНСКИ СПРЕМНИ ДА РЕШАВАМО ПРОБЛЕМЕ? Да ли смо спремни да поднесемо и жртву у тој почетној фази решавања (сигурно ће бити дирнута и финансијска сигурност свештенства а и старе и лоше навике у народу)? Да ли, заправо, волимо и уживамо да константујемо проблеме, да их утврђујемо АЛИ НЕ И ДА ИХ РЕШАВАМО?

Мени је ово суштински битно.

Наравно, ја као појединац не могу ништа чак и на нивоу парохије. Ако немам подршку браће свештеника а најпре Епископа осуђено је на пропаст, ја сам осуђен на пропаст, моја продица ће бити доведена на ивицу егзистенције итд... Све мора да крене од Епископа па преко Намесника свим свештеницима а онда и народ. Ја сам о овоме много, много размишљао. Имам и нацрт модела како неке проблеме превазићи и коначно кренути за везивање верног народа за Литургију. Наравно, почетна фаза вероватно да би наишла на негодовање, али временом ( веома кратко време) све би се брзо искристалисало, народ би се везао за богослужење и Црква би ушла у нову ренесансу постојања. Мислим да наша Црква има потенцијала и снаге за то. Наш народ има богослужбену ипостас АЛИ треба ствари искристализовати, средити...

Ако је неко вољан, рад сам да појасним неке моје претпоставке до којих сам дошао живећи као парохијски свештеник и схвативши трагичне последице традиционалног верника за будућност Цркве (када ће традиција и у самом народу све више губити на важности)

[Balthasar]

@,

Ја сам тај који може само да размишља и констатује јер сам јако млад и нисам свештеник.

Али ето, оно што ја могу је да гледам са стране и да кажем оно што видим па да то вама свештеницима можда буде од неке помоћи јер не види свако све а и верници се другачије понашају између себе, а другачије пред свештеником.

Оно што ја овако млад кроз своје досадашње сиромашно искуство могу да кажем је да не може да постоји шаблон, тако да те идеје које ти имаш оче Иване могу да успевају у твојој парохији јер знаш како дише тај народ, али зато вероватно на многим другим местима неће успевати.

Нешто што се показало као универзално решење а тврдим да није идеализам већ реализам је то да народ не привлачи прича нити Литургија, јер не могу тек тако да почну да живе у њој и да осећају истинско присуство Царства Божијег.

Народ ће на Литургију довести само човек, живи човек христоносац, нико други. Кроз тог човека они треба да пођу за Христом.

Зато свештеник треба да буде истински подвижник данас, истински подвижник, да народ осети да он пролива ,,сузе за свет", и да га сваки човек у парохији осети као христоносца.

Е зато сам ја у богословији говорио браћи да ако нису спремни сутра да буду мученици за Христа, нека не облаче мантију. Нажалост то је дочекано са подсмејавањем али мислим да када сви то схватимо, имаћемо и народа у Цркви и свештеницима ће свако одрицање и труд бити слађи од свега другог.

[Guest - . . .-]

Оно што ја овако млад кроз своје досадашње сиромашно искуство могу да кажем је да не може да постоји шаблон, тако да те идеје које ти имаш оче Иване могу да успевају у твојој парохији јер знаш како дише тај народ, али зато вероватно на многим другим местима неће успевати.

Наравно да не постоји шаблон и оно о чему сам говорио није шаблонски начин рада, па сада идемо да то радимо сви. Не.

Битно је да одредимо приоритете, да тако кажем. Ако је Црква = Литургија онда нема спора да живот парохије треба везивати за Литургију, зар не? Ово о чему говорим је процес, није то нешто што се може средити за годину-две. Дакле, идемо од онога што нам је заједничко свима у Цркви. Локалитете свакако не запоставити али њима не треба давати приоритетни значај јер ћемо се онда и даље вртети у традиционализму.

Дакле, моја је идеја све везивати за Литургију. Литургија да не буде лајтмотив Цркве већ оно што Литургија јесте- сам живот Цркве.

[Balthasar]

@,

Онда ту нема шта да буде спорно, само да се то лепо теолошки искристалише у богословским школама па да будући свештеници то од почетка имају у виду и то је то, све ће доћи на своје место.

У потпуности се слажем са том идејом и то је оно због чега највише ценим владику Игнатија, као што сам већ то нагласио једном приликом.

[Guest - . . .-]

@@Balthasar,

Да, о томе говорим. Нећемо ништа избацивати, ускраћивати... већ давати потпуни смисао у Литургији.

Ми имамо у самој Српској Цркви различите праксе освећења водица. На пример у Србији се водица освештава за славу и за Васкрс. У Републици Српској и Босни у многим крајевима се освештава само за Богојављење.

Зар не би било добро да се овако учини:

За славску водицу доћи у своју парохисјку Цркву у последњу недељу пред славу, доћи на Литургију, причестити се и присуствовати потпуном освећењу водице? Узети водицу из Цркве (замисли како је лепо имати чак и посебну флашицу за славску водицу) и умесити славски колач који ћеш наново донети у Цркву на дан славе, донети имена својих живих и упокојених?

Зар не би било одлично да се освећење за Васкрсшњу водицу обави опет у Цркви на пример на Цвети и опет да верни дођу у Цркву и узму своју васкршњу водицу? Ко не стигне, нека узме и касније до Васкрса.

И на крају, зар не би било предивно да свештеник са већ освећеном водом (пуним освећењем) прође СВЕ куће и СВЕ улице своје парохије у покропи домове, сокаке, улице са богојављенском водом?

Овако, увек висе бриге када ће да "дође поп", па не ваља се суботом, не ваља се после дванаест, не ваља много рано, не ваља много касно... често ми васкршња водица прође у нервирању када ћу да стигнем и сваком удовољим, а никада нисам испуњен молитвом и посним миром. Ваљда и ја као неки поп треба у миру да дочекам Васкрс а не у нервирању и журби ко мува без главе? А зар није одлично да сви који дођу у Цркву добију од свештеника парохијски или епархијски часопис који би био тематски или општег карактера?

Овако, веже се водица за Литургију а свако ко дође и узме водицу нека лепо плати десетак евра и има и свештеник и Црква и сви радосни и причешћени и у пуноти Литургије.

Сада сам ја поставио ствари мало идеалистички АЛИ апсолутно није немогуће. Напротив. Спојити две праксе и дати им смисао у целој нашој Цркви.

[Balthasar]

@,

Па све то је јако изводљиво и кључно је да освећење водице буде део заједнице и да буде у склопу Литургије, а могуће је.

А то да свештеник иде по кућама кроз цело своје место је изузетна идеја, подсети ме на предивног старца Порфирија Кавсокаливита, он је то радио.

Е сад, наравно да не мислим на тебе, али питање је колико имамо свештеника које не мрзи да се труде око тога и којима је лакше да седну у ауто и од куће до куће на по 5 минута, заврше посао и куд који.

[Guest - . . .-]

@@Balthasar,

веруј ми да познајем огроман број братије који би веома радо да се то промени. Никоме није пријатна (ни свештеницима а изгледа ни народу) пракса од 2-3 минута са чувеним "опростите ми, али заиста журим...". Често са браћом свештеницима разговарам о овоме. А тек отежавајуће околности: не може после дванаест (чисто сујеверје), немој попе много рано, немој попе много касно... оставља осећај огромнаог незадовољства. Да не причам о томе да у градовима готово 3/4 уопште не зову свештеника за освећење васкршње водице (у смислу ма то није битно, који Васкрс, довољна је слава)..

Има и те како оних који би да се ово мења, али морамо сви заједно...

Дакле, ништа се не избацује већ доводи на своје место. Самим тим свештенство ће да има више времена које може да посвети парохијској служби, мисији, посећивању болесних, едукацијама и семинарима свештенства итд...

Сви су на добити.

[Balthasar]

@,

Амин!

Моја порука је да се крене на посао, од приче нема леба.

Било шта да треба ту су и младе снаге, да се зна, први се јављам ако нешто треба :0104cheesy: