Писмо о чудесној помоћи свештеномученика Илариона, архиепископа верејског

[JESSY]

ево још неких чуда....

 

 

Сведочанства о благодатној помоћи свештеномученика Илариона

„2. јуна 1998. године ја, Кључникова Г.Н. и мој кумић Орлов Алексеј дошли смо у храм Казанске иконе Мајке Божије Новодевичјег манастира. Дочекао нас је отац Евгеније, испричали смо свештенику о нашој невољи. Дечак Алексеј се родио 1982. године у нашем граду. Мајка га је гајила сама. Сама је после рата одрасла у дечјем дому, била је врло марљива и стидљива, никад на послу није молила ништа за себе. Четрдесет година је радила на градилишту као молер, а умрла је у комуналном стану, у соби од 11 м2, 1995. године. Бог да прости душу Љубови, Аљошине мајке. Свих тринаест година није добијала помоћ за сина, стидела се, и дечак чак није имао пријављен боравак, иако је ишао у јаслице и у школу. Пред смрт је Љуба замолила да крстимо Аљошу. Господ је учинио чудо и дечаку је пријављен боравак три дана пред њену смрт 1995. године, с великим тешкоћама. Обратили смо се милицији како бисмо добили личну карту. Одбијени смо, јер није било држављанства. Кренули смо у организацију која вади држављанство на молбу тутора (ја сам Аљошин тутор). Објаснили су нам да је Руска Федерација створена 1992. године и онај ко није имао пријаву боравка у том тренутку није држављанин Русије. Донели смо потврде из школе и из јаслица и била је потребна још његова, Аљошина молба за руско држављанство, оверена код јавног бележника. Ту је почео наш ход по мукама. Обишли смо све бележнике, али смо свуда били одбијени, јер без личне карте Аљошина молба није могла бити оверена. А молба нам је потребна како бисмо добили личну карту. Обоје смо заплакали и отац Евгеније нам је посаветовао да одемо код Божијег угодника, владике Илариона. Добри људи су нам показали гроб архиепископа Илариона. Аљоша се веома секирао, јер се сећао тешкоћа с његовом пријавом боравка. После топле молитве са сузама на гробу Божијег угодника кренули смо у храм и замолили послушање (да радимо мало у славу Божију). Опрали смо подове на хору. Аљоша је стругао цемент на поду. Сестре су нас позвале у трпезарију. Кући смо се враћали уморни од ходања, али су нас сестре умириле и с великом надом на милост Господа по молитвама владике Илариона. Ујутру рано отишла сам у ОВИР да кажем да немамо молбу. И какво је било наше чуђење кад су нам рекли да нас чека један бележник, који ће нам помоћи. Нашој радости није било краја, предали смо сва документа и отишли код архиепископа Илариона на гроб да бисмо заблагодарили владики. Диван је Бог у светима Својим.“

„У зиму 1996/97. године са својим дететом од годину и по дана молио сам се на гробу архиепископа Илариона,“ каже Михаил М. „Молитва се састојала од Трисветог до Оче наш, тропара Новомученицима Руским и Достојно јест. После молитве дете се преобразило. Почело је као да сија и почело је да иде око гроба и да целива надгробни крст. То је заиста било дивно и неочекивано.“

Слушкиња Божија је испричала: „Уочи Васкрса, на Велики петак 9. априла 1999. године позвана сам у пореску инспекцију и обавестили о чињеници да треба да платим држави („ћесару“) огроман износ 8.300 рубаља за собу коју је у славу Божију мојој деци и унучићима-сирочади поклонио слуга Божји Владимир. Инспектори су саосећали с нама, али су рекли да нам нико неће помоћи… Сваки дар је одозго. Господ веома воли децу и све нам даје ради деце, зато сам све уздање положила у Господа. Успут сам свратила у храм Казанске иконе Мајке Божије Новодевичјег манастира код владике Илариона, све сам му испричала и замолила за његове свете молитве Господу. Сестре су на мошти владике ставиле моја документа. У то време сам обамрла и не рекавши деци за то искушење побегла сам од куће где је била само туга. Светло Христово Васкрсење сам дочекала далеко од куће, у храму светитеља Николаја. У жалости сам провела сву Велику суботу и кад сам зачула речи „Радујте се!“ надала сам се да ће ме васкрсли Господ спасити, али ме је вера напустила. Непријатељ човечанства је ушао у моје срце и ја проклета, обузета страстима, помрачила сам Светло Христово Васкрсење и због своје безосећајности гневила сам се на своје ближње. Опрости, опрости ми, Господе. На дан празника „Живоносни источник“ исповедила сам се код старца и отишла сам кући (недељу дана после обавештења). И каква је радост била од сусрета с децом и унуцима, који су лепо дочекали Васкрслог Господа: као прво, били су заједно и били су сити, нису знали да је новац потребан за порез; као друго, продали су гаражу, коју две године нису могли да продају. По молитвама владике Илариона Господ је послао човека и за један дан смо све средили и примили новац, који је био довољан да се врати дуг људима и да би се платио данак „ћесару“.“.

Слушкињу Божију Фаину престала је да мучи болест желуца након што се болесница намазала уљем из кандила код моштију свештеноученика Илариона у марту 1999. године.

„Ја, слушкиња Божија Људмила помогла сам жени у метроу да носи тешке торбе и зачудила ме је неочекивано тешка бол. Дошавши кући осетила сам јаке болове у леђима, а следећег дана и целе следеће недеље сам ходала као на прстима, било ми је чак тешко да се окренем у току сна. Веома сам се узнемирила јер сам се спремила да на лето одем с децом на послушање у славу Божију у манастир. По Промислу Божијем назвала је једна верница и испричала о светим моштима свештеномученика Илариона и о томе да их у недељу 9. маја 1999. године свечано одвозе у Москву.У петак, оставивши послове с децом сам дошла у Новодевичји манастир на поклоњење и целивала сам мошти. За своје исцелење нисам молила, напротив некако сам се збунила кад сам пришла моштима. Биле смо вечерњој служби после које сам једва дошла до куће при чему су ме деца држала под руку. Бол је био веома јак, али сам имала чудан осећај лакоће.

У недељу сам с децом дошла на свечану службу. Стајале смо на литургији, била је литија. У души ми је била необична радост. Много душевних узбуђења смо доживели тог дивног дана. Купила сам књижицу с ликом светог Илариона. Радосног срца враћали смо се кући. Само што смо се удаљили од манастира одједном сам осетила потпуно исцелење леђа. Обузела ме је таква радост да сам почела да љубим лик свеца, да се крстим и клањам. Заједно са мном била су срећна и моја деца – кћерка и синчић. Благодарим Господу за исцелење мене грешне и недостојне, по молитвама свештеномученика Илариона (Тројицког). Шарлан Љ.Р.“

„Желим да испричам о чудесној помоћи светог свештеномученика Илариона (Тројицког) мени, недостојној слушкињи Божијој Надежди. Дуго времена (око десет година) била сам под контролом лекара окулисте (поликлиника ВЦСПС, лекар Рудик Л.Д.). Све ове године спадала сам у ризичну групу, више пута ме је прегледао професор офталмологије из института МОНИКИ. И гле, 1998. године у априлу месецу на редовној консултацији професор офталмологије Карецка Ј.М. рекла ми је да хитно треба да се оперишем због глаукоме, али сам одбила због страха. И у свему сам се ослонила на вољу Божију и почела сам усрдно да се молим Господу, Мајци Божијој, праведном Симеону Верхотурском за исцелење моје душе и очију. Обећала сам Господу да никад нећу роптати и молити за помоћ, ма какве да ми буду послате болести у будућности због мојих грехова, само да ми Господ сачува вид. Време је протицало, мој вид се нагло погоршавао. Нисам могла да разликујем бројеве на возилима градског превоза, цене у продавници, нокте на рукама сам секла по пипању. У храму на удаљености од три-пет метара нисам препознавала познате свештенослужитеље. Од лета 1999. године с напором сам читала Псалтир одштампан крупним словима, тешко сам читала с наочарима (плус 3) при електричном осветљењу од 100 W. Мало сам туговала због своје тврдоглавости и мислено сам говорила: „Господе, Твоја воља.“ Светим моштима светитеља Илариона сам прилазила с маловерјем, хладно и ретко. Али ево једном, у јулу 1999. године после Свете литургије, пришавши моштима помислила сам да ће ми ако је он заиста светац и прослављен од стране Свете Цркве, сигурно помоћи. Замолила сам га да замоли Господа за опроштај мојих грехова и исцели мој вид. Помолила сам се и заборавила. Увече, дошавши у викендицу узела сам у руке православни календар – испоставило се да ми наочари нису под руком. И, о чуда! Одједном сам јасно угледала редове и слова текста који сам почела лако да читам. Нисам веровала себи. Почела сам да узимам друге књиге са словима различите величине. Све сам читала слободно и лако, без наочара, уз обично електрично осветљење. Благодарим Господу и сад читам све што ми је потребно без наочара. У таштини дана, ја грешна, нисам придала значај чуду које ми се десило. И тек после недељу или две дана почела сам да анализирам и да тражим узрок исцелења. И сетила сам се како сам се пре тога с надом целивала мошти светитеља Илариона. Господе, милост је Твоја заувек! И ево прошла је скоро година и ја сам дошла код очног лекара (Љ.Д.), она је извршила преглед, била је зачуђена због резултата и ја сам питала: „А шта је с операцијом?“ На то је она с осмехом одговорила да ни о каквој операцији не може бити ни речи. И упитала ме је чиме сам се лечила. Испричала сам јој истину, али јој је засад тешко да то схвати. Благодарим Ти, Господе, што си ми послао преславног исцелитеља – свештеномученика Илариона. Многогрешна слушкиња Божија Надежда. Октобар 2000. година, Москва.“

„У септембру 2001. године,“ сведочи Татјана Павловна Иљина, „свратила сам у цркву у част Казанске иконе Пресвете Богородице да бих се поклонила обитељи у којој сам се родила (1947. године је овде било породилиште). Од свег срца сам се помолила и пришла да целивам ковчежић с моштима светог владике Илариона. Свом душом сам га замолила за помоћ и молитву за мене грешну и за моје рођаке. Стајала сам затворених очију прислонивши чело на ковчежић. Одједном сам кроз капке угледала јарки блесак светлости, отворила сам очи и видела да је на ковчежић однекуд одозго пао зрак сунца, као одговор на моје молитве. Купила сам иконицу с ликом свештеномученика Илариона.

Изашавши из храма села сам у трамвај. У трамвају сам заузела место поред прозора, али ме је нека сила све време терала одатле. Устала сам и преместила се. И одједном је у онај прозор поред којег сам седела на почетку с улице неко пуцао и стакло се разлетело на ситне комадиће, засувши све и свакога унаоколо. Заблагодарила сам владици Илариону за избављење од могуће несреће и сад увек носим његову иконицу са собом и молим за благослов на изласку из куће. Све што се десило сматрам једним од чуда која се дешавају по молитвама светаца пред Господом за нас грешне.“

 

http://www.mitropolija.com/zivotopis-svestenomucenika-ilariona-arhiepiskopa-verejskog/