нема бољих гонитеља хришћана од самих хришћана...

[Дијана.]

Iskljucivost vernika.

Da, to me uvijek iznova zapanji, razocara, zaboli. Zalosno stanje (ne)svijesti da se kod sebe nista lose ne vidi i naravno automatski projektuje drugom. Ko je prav ako stanje nije dobro? Nema iskljucivog krivca u nevolji gdje su dvojica ukljucena. Nebitno kojoj krajnosti u nasoj zalosnoj podjeli bez podjele da pripada, (umisljeni, gordi, prelesceni), za sebe je otjelotvorena pravovjernost, mudrost, bogougodnost, pravednost, a drugi ('artemit, papisto-ekumentist, zmijolog, zurlot') je sve suprotno, naravno, i jos rusitelj Crkve i pravoslavlja. Oni koje to boli do rijeci ne smiju doci. Umjesto da gledamo koji je srednji, zajednicki put, najblizi Istini, Ljubavi, Pravdi, kako da brata prigrlimo a ako je pogrijesio da ga ljubavlju privucemo da se vrati, gledamo kako da oblativsi ga, dokazemo kako smo mi u pravu, i uzivamo u svojoj 'pravednosti'. Samo mehanicki ponavljamo 'blazeni mirotvorci'... Da, bili bismo u pravu, da nije On sve drugo ucio. "Da nisam dosao i govorio im ne bi grijeha imali, sad izgovora nemaju za grijeh svoj"

[Јаков.]

Na temi o pušenju brat Milojkov je dao jedan divan odgovor koji je za novu temu odličan kao početak, pa ću ga prvo citirati.

 

A.Milojkov:

"Та прича "мањи", "већи" грех је утицај схоластике на све нас, нажалост.
"Смртни грех" (како читамо у нашим црквеним календарчићима има их
"седам") је најобичнији плеоназам. Сваки грех је смртан. Шта то значи
схватамо тек онда када се ослободимо схоластике и јуридике. Нажалост,
све чешће међу православним хришћанима чујемо две крајности, када је
грех у питању. Једна крајност је гвоздена фарисејштина, где су принципи
важнији од живог човека. Ту би те за главу скратили ради принципа
(закона, правила и сл.) Друга крајност је тзв. "пинк православље" и
релативизовање греха, теорија "лако ћемо". Грешника не треба осуђивати
(сви смо ми грешници), али се против греха треба борити. Како се ово
двоје мири - е то је онда аутентично Православље. Нажалост, нема их
много који га знају."

 

---------------------------------

 

Veoma interesantno i jedno od suštinskih pitanja života u veri.

Nisam pozvan da dajem odgovore, ali razmišljanje o ovom svakako da imam.

 

Kroz istoriju crkve uvek je bilo "tvrdih" i "mekih". Onih koji su bili "tvrdi" opominjali su na grehe, pogotovo ukazivali na smrt, donosili kanone, pisali jezikom plača.

 

Meki su nam svojim tekstovima i rečima uvek razvlačili lice u osmeh, punili srce ljubavlju i donosili neka lepa osećanja u glavi.

 

Ono što je često slučaj, je upravo da oni koji su tvrdi, takvi su vazda. Nema kod njih mekoće, a i suprotno. Oni blagi i dragi su uvek tako. Sve se kod njih može i na nikog se ne ljute i nikome ne prete.

 

Mislim da je staza najbolja na kojoj se jede tvrd hleb ali premazan medom.

 

Znači imati na umu smrt stalno i greh, a svega se toga rasterećivati uz pomoć Hristovu, sa pokajanjem i osmehom nakon toga i plodovima koje blaga reč donosi.

[RYLAH]

Преовладава једно или друго. Вазда сам нешто био тврд у почетку, а сад сам мало меканији, то ми се више свиђа, ал опет гледам да не будем неки флафичасти који ће да прича о цвећу и дугама да би му то било покриће за нерад на себи и за грехе којих и без тога има колко оћеш.

 

Некако сам сконтао да што више идем на Литургије и обраћам пажњу на оно што се на Литургији дешава, све се боље мире те две крајности и некако цео човек долази у склад, а тако и лакше оздрављује од неких ствари.

 

Опет, можда и прелест или утопија, ко ће га знати, ал тако се некако осећам.

[Александар Милојков]

"Онај који ме љуби заповести моје држи."

 

Исус Христос

[Александар Милојков]

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

март-април/2011

 

 

Стварање и покрет
ка Свеврлини – за једну онтолошку етику

 

„Да
створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по
лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“  (Пост. 1, 26-27)                                                                                 

„Јер
нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће
се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега
века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6)

 

Човек је круна Божијег стварања. Не само што је
једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и
открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“
крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света.

Какве нам истине говори „Савет Божији“ који
претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није
датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном
смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену
философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато
не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу
феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости
у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак,
постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас
постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје
нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас
не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе
који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји
свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све
што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје,
садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку
створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и
смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да
постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се
одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из
небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са
нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који
је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ.
Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света.
Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде
све што је постало“ (Јн 1, 3).

Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не
садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну
смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз
кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас
људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како
то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови,
наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај
Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости,
Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео
да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о
нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у
Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању,
Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина
свога и благодејствовањем Духа Светога.

Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег
стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван
да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека –
„по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало
речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има
заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену
природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек
као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини
иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци
наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци
једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“.
И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте,
осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке
животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример).
Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи
нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку
природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином
постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег.
Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као
личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и
непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима.
Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у
међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син
је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина.
Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и
човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са
ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности.
Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај
дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не
даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам
даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији
призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла
постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам
је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато
је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу.
Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем.
Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи
Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном
речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање
оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не
значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси
о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се
обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што
су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину
Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег,
на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу
возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива
без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта
представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у
Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење
људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како
би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност,
вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска,
сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не
дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и
обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта
људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који
сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та
небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној
Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу
приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо
Источника бесмртности  и да, тако,
пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног
Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна
воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим
Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања
света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао
свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа.

Ово је, дакле, значење возглављења свега
створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на
крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од
почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина
присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви,
на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и
Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости.
Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај
покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на
уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“.
Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у
Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини.
Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем,
освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним
покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем
Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење
са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са
логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да
будемо и заједничари воље Његове.  Да све
и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини
неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни
пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке
норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље
Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу
са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос
хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао
подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У
црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“
значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“,
коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као
покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног
у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек
упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и
заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и
причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају
неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска
онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од
лицемерног утопизма.

 

 

                                                                                  

                                                                    Александар Милојков

[Јаков.]

Mislim da je suština u Isusu.

 

Znate da stalno ponavljamo neke grehe koje ispovedamo iznova i iznova. Zašto? Da li smo mi zaista tako jadni da padamo svaki čas i da nas ni te blage ili tvrde reči ne mogu uspraviti. Stvar je u tome što mi sami se naprežemo i uspevamo, ali da to uglavnom radimo bez Isusa. A bez njega ništa ne možemo. I zbog toga nam se sve vraća.

 

Kaže recimo starac Kleopa "Smrt, Smrt, Smrt" i mi se prenemo i shvatimo koliko smo mali i kako život brzo prođe i da moramo da se ispravimo sada. SADA. Ispravimo se i opet padnemo. Zašto? Zato što nismo Isusa pozvali u pomoć, ili smo svojim snagama uspeli, a to bez Isusa vrlo kratko traje.

 

Ili kaže recimo neki "blagi" otac: "Opraštaj svima, sve voli, budi strpljiv i trpi. Niko nije kriv do satane" I odna se mi raznežimo i volimo ceo svet, dok nas neki bata ne ošamari pa ga onda mrzimo u mislima i kopamo mu jamu. I opet zato što nismo sa Isusom. Nego što smo svojim naporom to činili.

 

Tako da i tvrda i blaga reč ništa su ako nema Isusa. Ako ima Isusa, kojeg stalno treba da prizivamo, onda i tvrda i blaga reč su samo smernice, po kojma je lako ići, jer teret na tom putu nosi sa nama sam Bog, a onda je tu i ljubav naravno.

[feeble]

Znate da stalno ponavljamo neke grehe koje ispovedamo iznova i iznova. Zašto?

 

Само на ово да додам да сам слушао некидан једног попа на Слово Љубве који рече да не би требали исповедати грехе које понављамо, све док се не решимо истих. Шта рећи

[Јаков.]

Da je se popa rešio svih tih grehova, pa priča iz svog iskustva

[Mironosica]

Ili kaže recimo neki "blagi" otac: "Opraštaj svima, sve voli, budi strpljiv i trpi. Niko nije kriv do satane" I odna se mi raznežimo i volimo ceo svet, dok nas neki bata ne ošamari pa ga onda mrzimo u mislima i kopamo mu jamu. I opet zato što nismo sa Isusom. Nego što smo svojim naporom to činili.

 

taj blagi otac će da nas nauči da ne mrzimo i da opraštamo

a ovi koji idu djonom i bez sluha prave od nas mrzoljude  

[DYNABLASTER]

http://youtu.be/Df-W89pQ7cg?t=1h14m2s

[Batman]

Popa je to reko jer ga mrzi da sluša duže ispovesti

[Анастасија]

Pretpostavljam da spadam u onu grupu " pink pravoslavaca", iako se ne držim devize " lako ćemo".Smatram da čovek treba da bude strog prema sebi ali izuzetno blag prema drugima, odmeren i promišljen,da ima jako puno razumevanja za tuđe slabosti,jer je svestan svojih,možda još mnogo gorih i težih.Trudim se toga da se držim iz jednog sasvim jednostavnog razloga, u ovom svetu gde se ljudi sve češće i šešće jedni drugima obraćaju grubo i sa nepoštovanjem, gde su lepa reč i ljubaznost postali toliko retki,da većina i ne zna kako to zvuči,blagost i strpljenje imaju mnogo veći efekat, možda ne odmah ali vremenom uglavnom da.

 

Jedino mi Niši nedostaje, on je pink pravoslavac za primer

[Deki992]

Slusao sam profesora Jerotica koji je pominjao tri tipa licnosti,u ovom kontekstu..Neko ko je strog prema sebi i prema drugima,zatim neko ko je strog prema drugima i blag prema sebi i neko ko je prema drugima blag a prema sebi strog,to je valjda najhriscanskija osobina od ove tri. 
E sad,mene me zanima kakav je stav o onima koji su blagi i prema sebi i prema drugima,oni flegmaticni u narodu cesto nazivani "kul" tipovi,ima i takvih a nisu spomenuti?

[Sara"]

mora biti da sam ja pink zilot  greengrin

 

sve je to lepo,Bog je ljubav,milostiv je i prašta

ali saberi se čoveče! ne možeš služiti suprotnim stranama.

treba opomenuti i drugog i sebe

treba oprostiti i drugom i sebi

nema tu ljubavi ako daješ podršku nekome ko je ogrezao u grehu

kao što je nema i ako se gnušaš od njega

 

ova gvozdena farisejština to su sadomazohisti koji sto posto nalaze neko bolesno zadovoljstvo u ideji da će neko kazniti i njih i druge greengrin

a ovii pink, oni su makar simpatičniji,mada reklo bi se,nezaintresovani,u fazonu,sve će Bog da odradi.

 

kad ti je Isus u srcu greh beži odatle,i malo po malo,život se ispravlja i ide pravim tokom

 

slažem se s Vladom,Isus je odgovor na sve

 

 

[Sara"]

Slusao sam profesora Jerotica koji je pominjao tri tipa licnosti,u ovom kontekstu..Neko ko je strog prema sebi i prema drugima,zatim neko ko je strog prema drugima i blag prema sebi i neko ko je prema drugima blag a prema sebi strog,to je valjda najhriscanskija osobina od ove tri. 

E sad,mene me zanima kakav je stav o onima koji su blagi i prema sebi i prema drugima,oni flegmaticni u narodu cesto nazivani "kul" tipovi,ima i takvih a nisu spomenuti?

he,he, to su ti oni što imaju spore reflekse,pa dok odreaguju ispadne da su kul