Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[dragisa]

ovo je tako dobra beseda

pozdrav: "Hristos Vaskrse / Vaistinu Vaskrse" je toliko jedinstven da ne lici niti na jedan drugi pozdrav. obicno se naslovi neko dobro ili pozeli zdravlje....medjutim ne hriscani imaju drugi pozdrav koji totalno odudara od svih tih uobicajenih.

cesto pomislim kako je ovaj pozdrav mogao da bude nesto poput pitanja, znaka raspoznavanja prvih hriscana: "Hristos Vaskrse?" "da Vaistinu Vaskrse"... tako da je mogao da bude i kao mali znak brzog raspoznavanja bez mnogo "dubokih" diskusija...

[19горан80]

Христос воскресе,може ли неко од теолога да ми појасни следеће:зашто се у тропару помиње "и свима у гробовима живот дарова",при општем васкрсењу знамо да ће сви мртви васкрснути,а шта ће бити са онима који у том тренутку буду живи,како ће они васкрснути,да би дошло до васкрсења треба прво да се умре (бар мислим)

[obi-wan]

Христос воскресе,може ли неко од теолога да ми појасни следеће:зашто се у тропару помиње "и свима у гробовима живот дарова",при општем васкрсењу знамо да ће сви мртви васкрснути,а шта ће бити са онима који у том тренутку буду живи,како ће они васкрснути,да би дошло до васкрсења треба прво да се умре (бар мислим)

https://www.pouke.org...&book=52&chap=4

"Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити."

1. Sol. (4, 13-17)

...

Naravno, Pavle nije mogao da zna vreme Drugog dolaska, pa je pretpostavljao da ce i on da ga doceka. Zato i govori ovako u prvom licu, ali je vazno da ovde lepo daje odgovor na tvoje pitanje - nece morati svi da umru, jer oni koji bas poslednji ostanu preobrazice se silom Bozijom u svoje novo nepropadljivo oblicje, isto ono koje ce da dobiju i svi ostali opstim Vaskrsenjem.

[dragisa]

Христос воскресе,може ли неко од теолога да ми појасни следеће:зашто се у тропару помиње "и свима у гробовима живот дарова",...

ne ulazim u temu "drugog dolaska"..... mislim da se ovo "i svima u grobovima zivot darova" odnosi na sve zive ljude.

"grobovi" kao rec je samo upotrebljena ne bi li se naglasio stepen obamrlosti palog coveka (za pravi i puni Zivot) koji se izjednacava sa "grobom punih kostiju"

[19горан80]

https://www.pouke.org...&book=52&chap=4

"Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити."

1. Sol. (4, 13-17)

...

Naravno, Pavle nije mogao da zna vreme Drugog dolaska, pa je pretpostavljao da ce i on da ga doceka. Zato i govori ovako u prvom licu, ali je vazno da ovde lepo daje odgovor na tvoje pitanje - nece morati svi da umru, jer oni koji bas poslednji ostanu preobrazice se silom Bozijom u svoje novo nepropadljivo oblicje, isto ono koje ce da dobiju i svi ostali opstim Vaskrsenjem.

да,да,то је оно што сам тражио,мало ме је збуњивао онај део "свима који су у гробовима живот дарова,хвала пуно

[Guest]

Жене мироносице

29 недеља апр 2012

Posted by

radiosvetigora in Духовност

≈

Оставите коментар

Када у Страсној седмици слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти, сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи у ствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“, пише јеванђелиста Матеј, „сви ученици оставише и побегоше…“.

Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађачудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

„А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тијело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса“(Јн. 19, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав „Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио, остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући“.

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.

Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људ-ске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

„Немају вина…“. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све…

Протојереј Александар Шмеман

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Небољуб]

Дивно. Хвала, Мартирије. Права ствар. :cheesy2:

[Guest]

Bogu hvala !

[Guest]

Прича o раслабљеном

06 недеља мај 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ 1 коментар

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.

Јеванђелист Јован пише:

„Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус. Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јн. 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причу кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: „Немам човека“. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизам, он и даље изнутра остаје заробљеник себе и својега. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако то није породица, онда је то свој народ. Ако то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља „туђем“ које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог порочног круга егоизма. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, беспомоћни и сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема никога! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. „Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и „религиозност“, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је пробој кроз страшне бедеме егоизма, пробој ка љубави коју је – по речима апостола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље. сва наша хришћанска вера…

Протојереј Александар Шмеман

[Guest]

Разговор Христа са Самарјанком

13 недеља мај 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ 1 коментар

Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из Јеванђеља по Јовану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са женом Самарјанком. Христос је – како каже Јеванђеље – застао да се одмори на бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто хране. И, гле, на бунар долази жена Самарјанка да захвати воде. Христосјој каже: „Дај ми да пијем“. Почиње разговор током кога жена пита Христа: „Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу“(Јн.4,20).

То питање се односило на вишевековни спор између Јевреја и Самарјана који су отпали од правоверног јеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје био град Јерусалим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим очигледно, тицао спољашњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара жени:„Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају.“.

Нема сумње да су ови стихови из Јеванђеља по Јовану заиста од одлучујућег значаја за схватање Хришћанства. Они садрже, изражавају и заувек објављују праву истину о хришћанском преокрету у самом поимању религије, јер њима заиста почиње Хришћанство. УДуху и Истини! Религија је вековима до тог времена била првенствено скуп прописа, закона и правила, при чему се сав религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчињавање тим прописима и правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него овако… Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа – за које је сматрао да су од Бога – човек је покушавао да се заштити од унутарњег неспокоја, страха и жеља које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим тачног испуњавања онога што је претходно јасно дефинисао. И, гле, Христос све то једном својом реченицом одбацује и поништава. Богу се не треба клањати нити на тој гори, нити у Јерусалиму, већ Му се треба клањатиу Духу и Исшини.А то значи – не у страху и слепилу, не од бојазни и патње, већ у знању и слободи, у слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе, већ Истину.„Познајте Истину - говори Христос – и Истина ће вас ослободити“.

Христос у средиште вере, у само њено срце поставља искање:„Иштите и наћи ћете“. Не спокој, већ жеђ:„Блажени гладни и жедни истине…“. Не ропство, већ слободу:„Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради госиодар његов“. Не испуњавање прописа, већ љубав:„Милости хоћу, а не жртве” и – “заповест нову дајем вам, да љубите једни друге“.

Наравно, Хришћани су – током историје Хришћанства – често заборављали Христове речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја, споровима о томе да ли Богу треба молити „на гори Самарјанској или у Јерусалиму“. И, споља гледано, Хришћанство је – у својој историји – веома често изгледало као религија закона или религијских правила. Но, ни о чему се никада не сме судити по његовој спољашњости, никада по његовим падовима и изопачењенима, већ увек по његовој унутарњој истини. Хришћанство морамо судити по онима који су најозбиљније и до краја прихватили Христове речи о Ду-ху и Истини и који су – истином тих речи – читав свој живот претворили у непрекидни подвиг љубави и слободе, радости и духовног узрастања. И без обзира на све падове који су се збили у његовој историји, Хришћанство не само да никада није заборавило те речи Христове, већ је тим речима непрестано судило и суди само себи.

Безбожничка анти-религиозна пропаганда је, у својој слепој мржњи према Хришћанству, увек намерно прећуткивала ове Христове речи, никада их и нигде није ни споменула, јер јој је ради обрачуна са Хришћанством било потребно да Хришћанство сведе на нешто спољашње, на сујеверје и страх. Међутим, истински говорити о Хришћанству значи управо супротно – говорити увек и пре свега о Христу, о Његовом учењу, о Јеванђељу. Јеванђеље говори о томе како су људи у Христово време претпоставили своје – своја убеђења, своју идеологију, своје законе – „Духу и Истини“ Божијој, како су одбацили Божији позив на ослобођење. Јеванђеље нам говори о томе како су људи одбацили Онога Који их је позивао да живе у Духу и Истини. Јеванђеље објашњава суштину људске мржње према Христу, мржње која од тих дана траје до данас и која присиљава људе да прећуткују, лажу и клевећу. Јер Хришћанство представља опасност за сваку људску идеологију управо због тог свог позива човеку да живи „Духом и Истином“. Те Христове речи представљају вечни изазов свакоме идолу, био он религијски или идеолошки. И све док су – макар и у најдубљим дубинама човековог памћења – живе те речи о „Духу и Истини“, човек не може у потпуности да прихвати учење које га претвара у роба материје, у шрафчић безличнога процеса, у радника-роба безличнога колектива. То је прави разлог због кога сви следбеници тих и таквих безбожничких идеологија само причају причу када кажу да се боре против „религије“, тј. Хришћанства као сујеверја. Напротив, њима је Хришћанство као сујеверје, као закон и као ропство штавише неопходна, јер им такво служи као доказ њиховог безбожничког учења. Они Хришћанство представљају као сујеверје да би спречили људе да открију прави смисао Хришћанства, да би спречили људе да открију смисао тих потресних речи Христових о „Духу и Истини“ које ослобађају човека, јер је управо то оно чега се они највише боје.

Сила је тренутно на страни милитантних безбожника. Хришћанству су у Русији, већ готово шездесет година, запушена уста. Но, управо то и јесте оно што доказује његову снагу. Безбожници су се својски потрудили да Хришћанству затворе уста управо због тога што знају да оно у својој дубини чува учење о Духу и Истини, о томе да без Духа и Истине човек не може да живи, да су Дух и Истина јачи од свега на овом свету. Разговор Христа са Самарјанком, који је започео у то давно и врело подне крај једног бунара у ондашњој Самарији траје до данас, јер човек никада не престаје да пита, да иште, да жедни, да увек изнова сазнаје да се та духовна глад, то искање и та жеђ не могу утолити ничим другим осим Богом Који јесте Дух и Слобода, Љубав и Слобода. Живот вечни и Пунота свега.

Протојереј Александар Шмеман

[Александрида]

Ovaj prota kad kaže - kaže. Objasnio !

[marko_13]

Генијалац!

[Apis]

Sjajno!

[Guest о. Агапије]

[Sherlock H.]

Uh, pa kad ja da gledam sva ova dobra predavanja