Сличице из живота хришћанке Зорице Дабановић

[JESSY]

Боже, волим Те!

 

„Слава Богу нашем Који се противи поноснима,

а благодат даје понизнима!“

(Свештеник Александар Елчанинов)

Моја мајка је родила петоро дјеце. Још једно, нерођено, звало je „мајко“, како је једном рекла, „као из дубине, из далека“, и то би је будило из сна. Али, муж јој је рекао да морају проћи бар четири године између два порођаја… Али се Бог „умјешао“ у планове о формирању наше породице, па је моја мајка у задњој трудноћи носила близанце. То нијесу знали до самог порођаја!

Док сам била у дому својих родитеља, сметало ми је што су обоје били код куће (мајка је била домаћица, а отац занатлија). Мојим другарицама родитељи су радили државне послове и били одсутни по пола дана. Често сам приговарала мајци што и она није завршила неке школе и радила као директор, или већ неки службеник, већ се удала млада, са непуних осамнаест година, родила петоро ђеце.

Данас, када ме неко пита колико ђеце имам, обично кажем: Имам Милицу. Не желим да кажем да имам једно дијете.

Моје дијете жели свеприсутност мајке. Ето, моја Милица има школовану мајку, која ради државни посао, али нема брата и сестру, барем не оне које јој је мајка родила.

Битно је шта помислимо и пожелимо, па чак и кад смо мали. Свака мисао има своју путању.

Једном приликом питала сам Оца: „Је ли моје дијете добро“? Хтјела сам да ме похвали као добру мајку. А он је одговорио да је Милица већ сада, од 10 година, боља од мене.

Ипак, није таква због мене?! Бог се најприје, и најбоље, брине о свима нама. А родитељ је ту да само прихвати Божију промисао.

Жалила сам се Оцу, на исповијести, а он ме упитао: „Зашто се жалиш, па имаш све, дозволи да и други имају дио тога што ти имаш!“.

„То ми је мало“, помислих, али не рекох Оцу.

„Зашто Ви мене не волите?“ – ето, то га упитах!

Наравно, Отац је само ћутао.

И на безброј мојих ранијих исповијести, Отац би углавном ћутао.

Рекао би ми само, отприлике, да се мало смирим, помолим, и да ће све доћи на своје мјесто.

Искрено сам се чудила зашто Отац ћути на моје исповијести. А испоставило се да сам се ја бунила на Божија створења, ради којих се Син Божији родио, жртвовао и васкрсао, па и на родитеље, који су под заштитом Божије заповијести. Хтјела сам да ме Отац учи духовним стварима, као мало дијете, али Отац је желио да осјећајем градим своју вјеру, да срцем напредујем, а не да умом философирам. У таквој вјери, срчаној, нема много мјеста за ријечи. Једноставно је то: пјеваш, јер осјећаш радост; волиш, јер осјећаш љубав; вјерујеш, јер осјећаш да си у наручју Онога који се безусловно родио и поднио жртву за тебе. „Благо онима који не видјеше, а повјероваше“. Наше духовне очи су наша срца. Тјелесне очи само рефлектују стање срца.

А опет, мени је та прича изгледала хладна…

Ти „хладни Очеви тушеви“ су изазвали код мене упалу, која је усљед непридржaвањa лијечења проузроковала страшне бољке: сујету, понос, егоизам.. Мислим ја да сам ушла у неке духовне висине, па могу безбрижно да брчкам по духовној низини, и да сортирам добро од лошега. И, наравно, услиједио је закључак: „Ма, довољан ми је само Бог мој!“ Ове „финесе“ наших очева, свештеника, превазишла сам. Сад би требало да сам задовољна, али немам мира. Најприје морам наћи саговорника који ће ме подржати и побједа је на видику, и мир сигурно са њом.

Изабрах саговорника – моје кумче. Откривала сам му, као „искусни вјерник“, духовне тајне. Саслушавши ме, даде ми један текст свештеника Александра Елчаникова.

Ех, какав текст! Па, ту сам управо ја описана на најбољи могући начин! Заиста, била сам у шоку! Мој Отац је све то знао, али је хтио да до тог сазнања дођем сама, претпостављам. Љубав наших очева, духовника, исповједника, баћушки, превазилази овај грдни свијет.

„Оче, како да се осјећам?“

„Кад ме видиш да се радујем и ти се радуј, кад ме видиш да се молим и ти се моли…“ Нека би сви у радости свог Оца, увезани и дријешени љубављу, дочекали и прославили рођење Христово!

***

Једна дивна жена, која је радила у фирми у којој радим, трагично је изгубила живот. Када се то догодило, имала је двогодишњег сина.

Након неколико година, сасвим случајно пронашла сам њен роковник. У њему је на неколико страница описала „пут“ своје трудноће, порођаја, првих и најрадоснијих тренутака са својим сином. На почетку је писало: „Свом сину Милану, када буде знао да чита и да разумије“.

Бог је уредио да Милан на свој 12. (или 13.) рођендан добије на поклон роковник своје мајке. Био је мали када је пострадала и засигурно се не сјећа њених очију, њене љепоте… Али, осјетиће љубав своје мајке.

Почео је пост. Уз сва размишљања о грешкама и исправкама, у моме пустом и хладном срцу хтједох да упалим жар. И опоменух се Библије, и те дивне жене.

И моја мајка је изненада умрла. Али, је сам је упамтила. Живот мој испуњен је њом, иако није ту, са мном.

Недостаје ми још нешто, што би ме узнијело на небо, да на тренутак осјетим загрљај Створитеља, да и ја чујем Његове ријечи: „Брзо, изнесите најбољу хаљину и обуците је! Ставите јoj прстен на руку и обујте јoj сандале. Доведите угојеног јунца и закољите га, па да једемо и веселимо се, јер ми је ова кћи би мртва и оживје, би изгубљена и нађе се!“ И узех Библију да читам. Више пута сам покушавала да је прочитам и никада нијесам успјела, Али, сада хоћу, хоћу да тражим ријечи које нам је Бог Син Исус Христос оставио, преko пророка, само за мене, да Га се увијек сјетим, да Га не заборавим, јер и Он мене није заборавио у часу cтpaдaњa Свогa. Као што је она дивна жена оставила спомен своме сину, да је памти по њеној љубави. Сада ми Библија не представља „тешко и неразумљиво штиво“, већ највећу љубав срца мога. То ће бити Извор на којем ћу спирати своје сузе и гријати своје срце, у дивном Врту Љубави.

„Боже, волим Те!“ – то је вез који мој разум приноси на олтар мога срца. Помози, Господе, мојем срцу да узнесе тај вез ка Teби и препозна Tебе Боже у сваком створењу Твоме и осјети Дах Твој у сваком откуцају своме!

[emilija]

Jessy, hvala sto si ovo odnekud "iskopala",  predivni tekstovi iz srca, obojeni humorom i ljubavlju:)

[Милан Ракић]

Сиротица  моја

Док сам стицала ова земаљска знања, само онолико колико ми је било потребно за будући слијед догађаја, размишљала сам о многим звањима који би могли да величају моју личност. Када је то за мене представљало велику жртву, онда сам ипак одлучила да мој животни избор буде неко ко има титулу, да „уз вука и лисица фука“. И Бог дозволи да се деси по жељи мојој, а можда не по вољи Његовој!

И тако ја се увијек молим “... да буде воља Твоја, да дође царство Твоје...“, али Зорка ипак сама креира свој  живот, и онда обавезно слиједи: “Оче, помагај, крпи овај живот мој!“

Кад већ осигурах материјалну страну живота свог, била сам задовољна јер добих и лијепо гробно мјесто, уколико мој брак се оконча смрћу у дому у који уђох. Кад год пођох у родно село свог супруга прођем поред сеоског гробља и погледам на вјечно будуће станиште трошног тијела мог.

Гробље има и своју цркву, или је исправније да цркву опколише гробовима. И увјек помислих како је та црква покрадена, прокишњава, тужна, сељани је користе само у случају смрти да положе мртваца док родбина прима саучешће...

Једног дана шћућурих се уз зидине цркве ове и уздахнух: „Сиротице моја!“

А црква је одзвањала: „Завиђела си попадијама, за сваку би помислила да би ти била способнија, хтјела би у манастир али обавезно да будеш игуманија! Појала би на богослужењима, а поред мене си презрено прошла много пута. Ја нисам „ни моја ни твоја црква“ , ја сам Невјеста небеског Женика – Христа. Док си ме ти сажаљевала о мени је вјековима написано: Сва си лепа драга моја, и нема недостатка на теби (Песм. 4,7).

Па како нисам схватила прије! Ево ми прилике да будем и попадија и игуманија и појац!!! Како слијепе бјеху моје очи, како мрачан бијаше мој ум!Љепотице моја са два олтара, сиротице моја, остављена од људи. Љубави једина истинитог Христа! Рањено тијело Исусово, презрена и издана.

А онда ми парох црмнички јави да ће се на задушнице служити Литургија у село! Како сам била срећна! Удаје се моја сиротица, удаје се за женика свога Христа! Средићу је као што у скромном дому мајка спрема своју ћерку за удају и пјеваћу јој!

Упалисмо кандила, припремише оци олтар, окадише цркву! Зазвонише звона!

„Благословено Царство Оца и Сина и Свјатаго Духа!...“ Отпочеше оци свету литургију!

Низале су се молитве, мали вход, велики вход и све по поретку свете литургије. Оци у својим сјајним одеждама достојно служаху Богу. За причастен пјевах духовну пјесму: „Знаш ли ко те љуби силно“, и сјетих се старих појаца из Старога Бара: Даре, Данице, Зорке, Миленка, Пера...То је била њихова омиљена пјесма. И сви они бијаху, сваки на свој начин украс и понос пјевнице. Помислих и на своје ближње, на живе и упокојене. Опростих свом духовнику што на моје питање гдjе ће служити, одговори да смо у молитви заједно ма гдjе год био он или ја. Неизмјерно захваљивах Богу што ме, кроз вјеру свету православну, уброји у слушкињу Царства свога.

У цркви нас је било свега десет, убрајајућу и оце који служише службу.  Обзиром да су биле задушнице, одржа се и помен заупокојених.

Од тог дана стално мислим на „Сиротицу моју“, моју цркву лијепу, окићену са два олтара...

Можеш ли ми опростити што обилазих цркве по крају, у другим мјестима и градовима, а занемарих тебе Невјесто Христова?

Зорица ДАБАНОВИЋ

[Нифада]

Мени је ово најинтересантније...." не знам да ли је гледао нас или је читао помисли наше…" Ко?  Отац? Отац који чита помисли умјесто литературе,мора да је то заморно.Понекад ни особама које се зову Отац није лако (осим ако не воле више да читају помисли од добре литературе нпр)

Сећам се једног колеге који је ишао да пита Оца да ли да иде на апсолвентску екскурзију.Па је Отац рекао-не знам,ако имаш новац и неће ти то пореметити испите,иди,ако немаш немој ићи,у ствари рекао му је,па ти одлучи,твој је живот,а и новац,као и испити.Понекад људи живе кроз Оца  уместо да само живе,онако обично,без лажне скромности али и превеликих жеља,можда би било лакше и њима,и Оцу,а и Богу.

[Милан Ракић]

Звездан

 

Диван је Бог у светима Својима,

Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме,

Благословен Бог (Псалм 67,36)

Сјећам се  спомињања о. Лазара, игумана острошког манастира, мада никад нисам била код њега. Била сам увелико студент када се говорило о њему. Чула сам и за о. Луку, игумана цетињског. Taдa сам увелико „пливала по плићаку“ црквеног живота. И није било ту за мене никакве непознанице, мистике. Црква је била мој откривени свијет, Христос Њен проповједник. Био ми је довољан мој парох. Није ми било јасно зашто требам да одем на исповјест и покајање код неког духовника. Имала сам свој однос са Богом, преко свештеника који је служио у цркви, у коју сам ишла недељно. Имала сам и пар књига које сам радо читала. Радовала сам се што међу својом  породицом и пријатељима носим “крст“ Христов и од тога замишљала своје херојство у исповједању вјере у Бога. Тек сам после схватила да то није била љубав. То су биле дјетињарије... Сјећам се: из социологије сам имала јединицу и на контролној вежби о хришћанству исписала сам Симбол вјере и добила четири плус! Догодине, код истог професора нијесам морала да учим филозофију, имала сам четворку..., а онда кажем Богу ако ми „одложи“ испит , поћићу на исповјест, тада моју прву. Би тако. Бог ме трпио, а ја сам „испитивала“ границу Његовог трпљења. Од живота сам тада очекивала да дан дуже траје, да их има више са црвеним словом у календару, да се не стари, да ствари углавном остану непромјењене. Али дани у свом низу стварали су мјесеце и године... Вријеме је неумољиво пролазило, није дало дану да се исти такав понови и у њему понешто исправим. Бог је био и остао Љубав и образoвањe, а ја љубавна “нуспојава” и дужник образoвању!

...

Док сам била млађа развијала сам идеју о својим изборима у животу по питању било кога и било чега. Наравно то су тада најидеалније слике, али ако се дух не снађе, не реагује у времену и простору довољно мудро и хитро, понестане и времена и простора, улијени се, а нагомилају се године и уплови се у колотечину живота, а ток живота не враћа уназад.

...

И тако навике из младости понех са сабом у зрелости...  Ушушкана у једноличност живота, по мојем допуштењу, а не судбини, насташе права искушења, а онда више ништа није једноставно. И дође ми мисао да  се радо вратим у онај фоликул мајчине материце и почнем живот из почетка. Црква није неки чаробни свијет, него обавеза. Одједном се створи толико разних питања, која само „заговарају“ мој живот, али и узводе га ка вишем. Да ли се моли наглас или у себи или тихо, са отвореним или затвореним дверима, је ли овај свештеник превише снисходљив, мали поклон, велики поклон... Шта је форма, а шта је суштина?! И све је добро знати, али није све на корист. А шта ћу са мојим, сопственим питањима, које нико не чује?! Кад год се говорило о одласку код неког прозорљивог старца, одмах сам знала што бих га све питала. Радознала, не бих знала изабрати једно  - најважније... И мој дух почиње у немоћи својој и незнању своме тражити неку душу сродну, чија срца би се разумјела, па би срце срцу вијест преносило... Јарам једни другима да носимо. Али ја бих рађе пренела сав свој јарам на другога... Као дијете којему је тешко да чита већ моли родитеље да му читају, а он ће као лакше и брже запамтити, ако у међувремену не заспи.

У Љубавној борби за освајање Царства се ипак не може у „пару“. То је јединствена љубав и самостални однос Бога и човјека. У једном од „последњих поздрава“ са мојим Оцем, услиједила је реченица: „Не играј се са туђим животима!“ 

„Пустите ме да уживам“ – рекох му.

„Јеси ли ти читала некад бајку о рибару и златној рибици?“ - упита ме Отац.

Уствари увјек ми се допадао тај њежан, очински одговор на моја стална запиткивања и тражења, а увјек бих га осуђивала зашто његови одговори нијесу директни и јасни! И ћутао би кад бих га запиткивала, зашто ми је нешто рекао. „Пусти срце, да ти оно каже“. Све сам мислила како у свакој његовој реченици постоји нека мистика коју само он зна, а мени тек треба да се деси. А све је тако једноставно, ја га зовем „оцем“, а он се моли за чеда своја и док ја то желим његова молитва ме чува. Кад престанем да га зовем „оцем“ и конекција престаје. Слобода избора, као што је код Бога.

Некад сам размишљала да је немогуће да ми се  мајка упокоји, а кад се то ипак десило, закључих да је Бог уредио да је отац тај који мора остати дуже са својом дјецом овдје у овом животу. А нису сви очеви исти и ни дјеца не буду иста; свак духовно одјевен на својствен себи начин. Али потребно је да постоји неко кога ћемо звати “Оче мој“, исповједимо се и предамо наду у Бога. И зашто он мора бити прозорљив?! Ако вјерујем само да је он „проводник“ љубави Божије, у свом чинодејству, примаћићемо се Небу.

...

И даље се дивим свему, цвијету, Сунцу, небу, људима, породицама... И на крају се највише дивим себи јер ме је Бог створио по љубави Својој и све остало је створио због човјека, због мене.

Као што небо краси многе звијезде али неке су посебне, тако и овај живот нуди многе дивне људе, а опет су поједини посебни, Звездани! Недокочуви, високи, саткани од знања и умјећа. Некад покушам да украдем мало од тог њиховог знања, да се примакнем њима, али тек што помислим да су ми на дохват руке, некако нестану у даљину... Али остављају за собом диван осјећај за проведене тренутке. Хвала Звездани, и браво за сачуване таленте!!!

...

Сада, када помислим, знала бих шта бих једино упитала неког прозорљивог старца: „Оче, колико сам лоша?“

...

“Оче, недостаје ми разговор са Вама..”

(нема одговора)

“Али и ћутање са Вама је добро”

“Благослов”

Зорица ДАБАНОВИЋ

[Милан Ракић]

Господе, знам да си поред мене, помози ми!

„Ранише ме људи у срце,

и мјесто крви потекоше сузе...“

Ава Јустин Ћелијски

 

 

У мојем првом, у низу,“ повратку“ духовнику, бијаше отворена књига код њега, Свето Писмо – Нови Завјет и мјесто на којем би написано: “ако ме не може ова чаша мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја.”(Матеј 26:42).

„Зар Пилатово суђење још траје?! Или се оно стално понавља над онима које нам остави Господ да буду као Он, којима они гријехе опросте да ће им и Он на небесима опростити..“- помислих.

И ја сваког дана по један „камен“ бацим на својег Оца!

...

Моје студирање је било у Подгорици.  Подгорица нема море. Сметала ми је та неограничена површина, неограничена слобода кретања... Навикла сам на мој Бар, плаво море са којим се граничила моја могућност  кретања.

И моје размишљање о Богу тражи границу. Кад мисао одлута у бесконачно далеко губи смисао и доводи до очаја. Али кад видим и опипам биће по обличју и лику Божијем и осјетим неописиву радост, онда се мисао ту на том лику зауставља и буде спокојна. И срце осјети ту неухватљиву присутност Божију. Тада сам и ја свемоћна, све ми је лако. Није чак тако лоше ни оно што заиста јесте лоше. Стављам то „под тепих“, лијепо ми је и још се чудим како то да је тешко бити хришћанин?! Али дође вријеме поста, нема више мјеста „испод тепиха“... Узбурка се се све у мени, притиска ме мисао , ријеч, дjела. Опомињем се гријеха свога, а можда то није гријех... Ко ме опомиње?!

...

Мој Отац се и не види од силног „камења“ којег бацих на њега, осим два ока његова...

Ипак се одлучих исповједити свештенику у цркви... Боже, после толико пута исповједаних гријеха, нешто ми се овог пута учини много тежак епитрахиљ, којег ми преко главе стави свештеник, да једва држах главу погнуту. Тек су се очи моје бориле да буду уздигнете. А  поглед се зауставио и фиксирао на икону Исуса Христа, и нијесу очи могле да скину поглед са ње. То као да бјеху она два Очева ока која су се „само виђела“ од силног „камења“ које бацах на њега. А сво то моје „камење“, моје замјерке, подозрења, примио је и Господ за мојег Оца! Хтјела сам заћутати и заплакати, али због гордости нисам хтјела ставити до знања свештенику да сам свјесна своје грешке, али и нисам могла да се оправдавам, не дадоше два ока са иконе!  Хтјела сам се сјетити и свих неких других сабијених гријехова у мојој глави, али два ока са иконе су „испијали чашу мојих гријеха“, а опет су ме мило гледала и једва сам чекала да скинем са себе тешки епитрахиљ. Ја, велики вјерник! Па против својег Оца, па самим тим и против Исуса Христа. „Крив си!“, кажем за својег Оца. Ето, „Пилатовог суђења“ опет, ето опет невино страдање... О, како ме је била срамота! И да ми је глава отпала са рамена од тешког епитрахиља, потрчала бих да је вратим опет на моја рамена, да не би ова луда глава моја допала неком другом за штету.

Е, а што је било после...

Постала сам „блудни син“, шетајући од једног Оца до другог тражећи признање да сам у праву, да превазилазим границе Очеве вјере... А и не знам шта ми је фалило код њега, али то исто као кад имате све у складу са Божијим „стандардом“, а онда пођете на пластичну операцију! У свему овоме је добро било што Бог води рачуна о својој „великој ђеци“, али више не знам да л' сам се добро примакла оном броју за опроштај: „седам пута седамдесет“. Колико ће ме трпјети мој добри Бог?! И тако као што бива код ђеце, осмјелих се и вратих се својем Оцу, рекавши му врло озбиљно: “Ви сте ми скривили као Отац, али Бог ме је ипак вратио Вама! Сигурно ћете урадити све што је у Вашој моћи да се Божија воља и спроведе!“ Отац на те моје ријечи отрча до келије и вративши се даде ми једну бројаницу – напрстак и озбиљно рече: „Моли се за мене!“ Моја гордост је цвјетала као никад до тада и прихватих дар и обавезу наравно! И сада имам ту бројаницу – напрстак, која је увјек уз мене. То ми је материјална „спона“ између мојег Бога, мојег духовника и мене. Кад ми је тешко молим се за свог духовника да њему Бог чува снагу, па ће и мени бити боље. Док радим или одмарам бројаница је на мојем прсту и као да ме мој добри Бог држи за руку. А гријешим и гријеси су моји небројени, али..  Опет сам спремна за животне битке!

Овај пут уз поклич: “Господе, знам да си поред мене, помози ми!“

Зорица ДАБАНОВИЋ