Епископ нишки Г. Јован - Духовни живот

[Дејан]

.

[Дејан]

“ПРОБЛЕМ СМРТИ И ЗЛА У СВЕТУ“

13. новембра ове године, Владика нишки Господин др Јован у сали светосавског дома при Саборном Храму у Нишу, одржао је још једно у низу својих предавања и тако поучио своје верне епархиоте, како се суочити са проблемима смрти и зла света у коме живимо. Смрт као биолошки крај свега створеног представља највећу катастрофу и највећи страх у животу човека.

Владика је на основу свог богатог архипастирског и богословског искуства, појаснио слушаоцима појам смрти са Хришћанске тачке гледишта, појимање смрти у контексту победе Христа Господа над смрћу васкрсењем из мртвих.

Зло као демонска подвала острашћеном и раслабљеном човеку, такође се јавља као егзистенцијални проблем свих времена, али Црква Христова свакако и на ово питање даје одговор, који је наш Епископ као прави пастир, отац и учитељ тематиком овог предавања образложио и приближио својој пастви, која судећи по великом броју присутних на свим досадашњим предавањима заиста потребују поуку свога архипастира.

Предавање можете послушати на страници епархије нишке

[Anette]

[Anette]

И Васкрс код нас .smesko.

[Скопљанац]

Мишљења сам да је владика Јован један од најбољих Епископа у нашој Светој Цркви. Зашто? Па, просто је, свој пастирски рад је апсолутно доказао. Богословску мисао је такође доказао. Аскетско - подвижнички карактер долази до изражаја. Живи Светолитургијски, Литургија му је дисање. Ето, за мене је ово доказ да наша Црква зна шта јој треба и ко јој у ком времену треба, да би на најбољи начин својим служењем послужио на спасење свих и свега. Дакле, они који критикују да би критиковали, и они који по свом ограниченом разумевању и схватању Цркве (сводећи је на баналне - вулгарне границе политичке партије и томе слично) дају себи за право да кажу шта Црква сме, а шта не сме, шта Црква мора, а шта не мора, како Црква треба да изгледа, а како не, они који пљују Епископе, они који цепају хаљину Господњу, они који лажу и они који лажно сведоче на ближње своје, они који мисле да су они мерило истине, они који траже разбојника да им се пусти, они који говере "Крв Његова на нас и на децу нашу" (Мт. 27,25), е баш они нека мало боље промшљају и увидеће Истину. А ако неће да слушају оно што им наша братска љубав говори, нека слушају речи Господње записане у Јовановом Јеванђељу: Спознајте истину и истина ће вас ослободити - јер у тим речима љубав није као наша - љубав људска, већ је то она Љубав ослобађајућа, Љубав Животворна која, нека би дао Бог, треба да се усели у све нас.

Са свом благодарношћу, и ја недостојни стајем у ред и иштем Ваш благослов целивајући Вашу свету десницу, владико! Дивим се народу Нишке Епархије...

[Dragan Radomirovic]

Hvala Voljenom Episkopu Jovanu , malp bih prosiriro temu vrednosti ako ne gresim

VREDNOSTI SU NEODVOJIVO VECNE I VREMENSKE CIME I VREMENSKE MATERIJALNE POSTAJU TRAJNE. U sistemu vrednosti VECNE Vrednosti identifikuju ili oslicnjavaju Bice ili sustinu zivota i mogu se meriti merama JESI - NISI, biti ne biti tj postojis ili ne postojis a ostvaruju se iskljucivo BOGOCOVEKOM ISUSOM HRISTOM i odgovaraju na pitanje KO je Istina, dok materijalne odgovarajuci na pitanje sta je istina ostvaruju se kao tacne i netacne i mere merama kolicine MALO MNOGO . Vasresenje Hristovo je Novo=Novozavetno naucno kretanje materije atoma tj cestice i talasa, protona i elektrona koji/ /dacu sebi slobodu/ / se vezuju DUHOM BOZIJIM koji stalno izvire nad vodom koja se nalazi u tami nad bezdanom a ostvaruje se iskljucivo u materiji rodjenoj ne stvorenoj i olicenje su radjanja Odozgo Duhom koji od Oca ishodi i Rodjenim Sinom sa kojim se zajedno i Krstavamo vodom .....?

[Дејан]

Емисија НТВ Разговор на Нишкој телевизији поводом прве годишњице Архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. др Јована.

[Guest]

Христологија, Епископ нишки др Јован (Пурић)

26. Септембар 2012 - 11:00

У издању Епархије нишке објављен је приручник за Догматику – Христологија, аутора Епископа нишког др Јована (Пурића), као наставно учило, које ће бити од користи за боље разумевање и могућу мултидисциплинарност у оквиру часова доматике на свим образовним нивоима у нашој помесној Цркви, али и помоћно средство за учење догмата Православне Цркве свих заинтересованих клирика, верника и оних који желе да боље упознају Тајну Христову. Вишегодишње педагошко искуство Владика Јован је преточио у приручник који завређује пажњу, како својом садржином и помоћним апаратом (за успешније савлађивање градива), а оно и техничком опремом, при чему су му помогли ђакон Ненад Илић, као технички уредник, и Милан Атанасијевић који је преломио текст и графички припремио књигу за штампу.

Приручник је подељен у 15 поглавља. На крају је дата напомена предавачима уз нека богословска појашњења. Први део се бави смислом и сврхом Богооваплоћења, уз неколико поднаслова - Христово Оваплоћење у теологији ране Цркве, Христово оваплоћење у апологетској теологији: икономијска перспектива, сотириолошки разлог Христовог оваплоћења, Христово оваплоћење: циљ стварања света. Друга област је Христос нови Адам - уз подобласти о новом односу између Бога и човека, о Оваплоћењу као другом стварању, о Адаму и Христу, као представницима људског рода, о благодати која је дата преко Христа. Треће поглавље говори о оваплоћењу од Духа Светога и Марије Дјеве, уз појашњења дата у засебним подпоглављима на теме: начин Христовог оваплоћења, Христово оваплоћење: предвечни Божји план, удео Светог Духа и Богородице у Христовом оваплоћењу. Четрвти одељак говори о историчности лика Христовог, са тематским подобластима: историчност вере у Христа, занчење имена Исус и Христос, значај Исусовог месијанског послања, христолошка важност имена Син. Пета и шеста област говоре о божанској и човечанској природи Христовој, уз посебан осврт на: божанство и човештво, библијски опис Христа као Бога и као човека, исповедање Христа као Господа, затим Христова људска осећања, Христове непорочне страсти, страдање и смрт, човечанска природа после Васкрсења, значење имена Син Човечји. Седмо поглавље говори о богочовечанској личности Христовој уз објашњењ христологије Трећег васељенског сабора, а у подпоглављима је описана једна и целовита, недељива испостас Христа, однос божанске и човечанске природе у Христу, обличје Божје и образ слуге: теологија кенозе, унижење и прослављање Христа. Осми одељак се бави темом сједињења природа у Христу, уз посебан осврт на христологију Четвртог васељенског сабора и објашњење начина сједињења природе у Христу, те прожимања својстава божанске и човечанске природе у Христу. Аутор се у следећем поглављу бави последицама ипостасног сједињења, а истиче обожење човечанске природе у Христу и безгрешност Христову као модел за аскетску теорију сатрудништва. Цело поглавље је Епископ др Јован (Пурић) одвојио како би се бавио богословским појмом “уипостасирано” уз посебно објашњење односа природе и личности у Христу, објашњење и анализа појма “уипостасирано”. Христологијом Шестог васељенског сабора бави се једанаесто поглавље које носи назив Слагање воља у Христу, а аутор анализира разликовање божанске и човечанске енергије у Христу, и природне и избирајуће воље. Епископ Јован у одељку Изобразивост лика Христовог објашњава христологију Седмог васељенског сабора, уз богословско поимање појма иконе и иконопоштовања као победе Православља. Претпоследње поглавље бави се божанском енергијом у Христу, а аутор анализира утицаје латинске теологије и разликовање исихастичке и варлаамитске теологије, како би објаснио христологију паламитских сабора. Последњи одељак овог приручника за богослове говори о христологији у савременој православној мисли. На крају приручника аутор доноси химнографију Рођења Христовог, са напоменама наставницима, који би требало да овај приручник користе као учило, и нека богословска појашњења.

Велики допринос осавремењивању уџбеника у црквеној просвети Епископ нишки др Јован је дао посебним потпоглављима: Из упоредног богословља и Реч Отаца Цркве и савремених теолога (западних и источних), који отварају видике ученицима са аспекта мултидисциплинарности. Аутор приручника после сваког поглавља поставља питања и то из Светог Писма Старог и Новог Завета, Литургике, Патрологије и Омилитике, како би читалац сам повезао своја стечена знања из тих предмета, односно богословских дисциплина, са христологијом. Питања мотивишу читаоце да даље истражују и да своја знања уобличе у шири богословски контекст, како би били на корист Цркви. Са друге стране, језик и стил – ипак – одређују виши ниво публике, тако да можемо да кажемо да приручник могу да користе и они који су на вишем ступњу образовања од средњошколског, овде посебно мислимо на свештенике.

Својим богословским анализама и промишљањима, Епископ Јован (Пурић) надахњује млађе генерације да активно учествују у проучавању богословским појмова како би унапредили свештеничку службу и мисију, коју је Господ Исус Христос дао апостолима као залог Будућег Царства. Поред новина у садржини и добро одабраним текстовима Светих Отаца који су обрадили теме из поглавља о којима је већ било речи, овај приручник доноси и велике новине у техничком смислу. За разлику од световног школства које користи књиге сличне техничке опреме, технички изглед у случају приручник Христологија, не одваја садржину текста од опште теме поглавља и не издваја неке детаље и чињенице као врло важне науштрб целине.

Док је у световном школству важно да се ученик усредсреди на неку чињеницу коју ће памтити као флоскулу, у приручнику о коме говоримо је дата целина, која је још утврђена мислима Светих Отаца и савремених теолога и заокружена мултидисциплинарним питањима, што доноси нов приступ богословским дисциплинама у савременој црквеној просвети у Српској Православној Цркви. Ако се ученик од средње богословске школе научи да сагледава богословље као целину и као свевремени дијалог између човека и Бога, он ће као свршени богослов, односно као клирик, успети да на прави начин разуме Свето Писмо, химнографију и – уопште – Свето Предање и да приступи егзегези на прави начин, како би верницима објаснио догмате Православне Цркве.

[Дејан]

 

[Срђан Ранђеловић]

У оквиру обележавања јубилеја 1700-тогодишњице од објаве Миланског едикта (313-2013) Православна Епархија нишка и Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду заједнички су – са  благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја – објавили зборник радова на тему Храм и уметност.

 

 

Зборник почиње својеврсним уводом Епископа нишког др Јована на тему Православни храм – синтеза уметности, где Владика указује на богослужбени циљ православног храма кроз синтезу уметности храма Свете Софије у Константинопољу, који је саграђен на месту где је Свети цар Константин саградио велику базилику. Следећа студија је рад Томаса Метјуза са Института за уметност Њујоршког универзитета на тему Преображајни символизам византијске архитектуре и значење Пантократора у куполи. Овај текст се комплементарно наставља на увод Владике Јована и говори о символици куполе у контексту живописања Пантократора у њој. После овог рада следи студија Раскол и византијско украшавање храмова, аутора А. М. Лидова која има особит допринос приликом разматрања литургијске редакције приликом украшавања храмова у 11. и 12. веку са посебним освртом на ново литургијско уређење у епохи у којој сама Литургија дуже време текстуално остаје непромењена уз објашњење примера сцене Причешће апостола (у олтарским апсидама Софије Кијевске и Софије Охридске).

 

Тематски след – који је уредио Епископ Јован – сада кулминира у студији Иконе у Литургији, ауторке Ненси Патерсон-Шевченко са Кембриџ Универзитета која истиче сликане изворе као сведочанства догађаја и објашњења догмата у датом временском периоду, уз коришћење писаних историјских извора. Врло је интересантна и тема о улози жена у иконопоштовању Ране Цркве, коју у овом зборнику разрађује Џудит Херин. Рад разматра учествовање жена у иконопоштовању првенствено на Истоку, у контексту  само светитељских икона. Уз објашњења неколико примера из историје Цркве, ауторка научном методологијом уверава савремену јавност да је култ икона имао велику снагу у Раној Цркви. Следећа студија носи назив Traditio legis и иконографија олтарске преграде Свете Софије Цариградске, ауторке Т. М. Васиљеве говори о иконографском програму олтарске преграде у Светој Софији у Константинопољу. Наводећи досадашња истраживања и анализирајући најприхватљивије концепте, ауторка сматра да би требало допунити основне теорије и као хипотезу – коју је доста добро разложила и утврдила у датом научном контексту – истиче разматрање могућности присуства иконографије traditio legis. Уз закључак где се наглашава вероватноћа поменуте хипотезе, ауторка је дала и прилог – Екфраза посвећена Светој Софији Павла Силенцијарија (одломак који описује украшавање олтарског простора). Студија на тему Силе небеске: иконографија и литургијски текстови, ауторке Л. А. Шченикове има функцију увода у закључак, а обрађује тему која се говори о односу икона и литургијских химни, текстова и осталих богослужбених писаних форми; али у контексту небеских сила – херувима, серафима и престола. Рад се бави и прегледом основних изображења Небеских сила, али и појавом њихових могућих односа са одговарајућим историјским писаним изворима. Пример на коме се и заснива истраживање о Небеским силама јесте фреска у куполи цркве Преображења Господњег у Новгороду, коју је осликао Теофан Грк 1378. године.

 

Закључну студију на тему Химнографско стваралаштво у Византији написао је уредник овог зборника Епископ нишки Јован, ванредни професор на Високој школи – Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију у Београду. У закључној студији Епископ Јован се бави одговорима на питања каква је била поезија у Византији, питањем језика у Византији и питањем разликовања црквене и религиозне поезије у Византији, као иницијалног питања за даља разматрања. Кроз примере као што су свети Андреј Критски и Дамаскин Јован и уз кратко објашњење византијских натписа, аутор наводи изворе за византијску химнографију (а да то нису библијски текстови), да би на крају истакао став Византинаца према Христу као Творцу, наводећи примере из византијске химнографије.

 

Зборник Храм и уметност – иако уређен за конкретну прилику – превазилази циљ и намеће се као врло озбиљно штиво за истраживаче на пољу разних богословских дисциплина, историје, историје уметности и естетике, те може да буде покретач нових стремљења у истраживању у оквиру методологија поменутих наука. Свој јавности, а посебно академској, препоручујемо овај зборник и због сагледавања богословско-историјских прилика оног времена у савременом контексту.

 

Ђакон мр Ивица Чаировић

 

 

извор:http://www.spc.rs/sr/hram_umetnost_preveo_priredio_episkop_nishki_dr_jovan_puritsh

[Guest јер. Агапије]

Данас сам управо добио ову књигу.

 

Одличан садржај,

[Срђан Ранђеловић]

Ја бих желео да искористим прилику и кажем да, не знам тачно када, али очекујемо ускоро, у Новом Саду биће отворена нова књижара Беседа, са разним душекорисним издањима.

 

Она ће се налазити у Знам Јовиној 4, у самом центру града. Сви који желе да узму неку књигу, а не могу да је нађу у свом месту или да поруче преко интернета, могу се јавити мени, па бих ја отишао до књижаре и, уколико је имају, узео бих је и послао на вашу кућну адресу.

[Срђан Ранђеловић]

 

Нови изадавачки подухват Православне епархија нишке, у сарадњи са Академијом Српске Православне Цркве за уметности и консервацију – катедра за иконологију, јесте публикација Епископа др Јована (Пурића) – Празничне иконе.

 

 

 

Пратећи богослужбени ритам Владика Јован на нов и пријемчив начин тумачи иконографију свих Великих празника са више аспеката, што даје могућност верницима свих узраста и нивоа знања да схвате празник, како би на тај начин потврдили своју веру у Васкрслог Христа. Књига је сажетак једног ширег – професорског – рада, уз модификовани стил како би била разумљива за ширу читалачку јавност.

 

Метод примењен приликом писања ове књиге инициран је уочавањем детаља на икони датог празника, па је постављањем различитих општих хипотези, добијен коначни закључак. Без оптерећујућих фраза, јасним стилом описани су празници, али не на  самодовољан – научни – начин, већ тако да је врло лако схватити решења – чак и историјских недоумица – преко објашњених детаља са иконе празника. Дакле, Владика Јован није имао намеру да истражује на дату тему, већ да на нов начин изложи већ познате чињенице које би требало да пронађу свој пут до срца како верника, тако и оних који ту веру проповедају (свештеницима, вероучитељима, иконописцима, итд). То значи да је аутор из обимне литературе извука нектар и понудио га читаоцима да веру засладе и окусе Преображај да би препознали икону у себи и заблагодарили на томе Творцу. Управо је зато приступ тумачењу (егзегези) – предањски: почиње тропаром и кондаком, а затим се детаљи са икона објашњавају уз егзегетске дискурсе у оквиру библијског и светоотачког текста. Закључци не доносе ново, али имају ново рухо; дакле, нису устаљени закључци преписани из старих хеортолошких књига, већ на нов начин исказују Истину.

 

Књига почиње описом празника Рођење Пресвете Богородице, на првом месту тропаром и кондаком, а затим и описом иконографије и амбијента тог празник са описом детаља и личности који су кључни за егзегезу овог празника: купање, дете, жене Ана, Јоаким. Посебно је дат хеортолошки и предањски извештај празнику (да је апокрифни спис Рођење Марије извор овог празника, које је потврдило и потоње светоотачко предање). На крају је објашњено име Марија.

 

Други протумачени празник јесте Воздвижење Часног Крста, а Владика после тропара, кондака и поимања Крста говори о гесту и публици (верни), односно тумачи симфонију покрета и статичности, уз издвајање само једне личности из историје Христове Цркве: Константин Велики. Хеортолошки осврт је дат суптилно како читалац не би изгубио аналитички ток који одликује тумачење детаља.

 

Ваведење у Храм Пресвете Богородице – после тропара, кондака и казивања о празнику – објашњено је аналогијом као и Сретење (Христово уношење у Храм). Аутор тумачи и архитектонске облике на икони: грчки и словенски тип, а затим и објашњава позадину на икони која дајући илузију перспективе жели да покаже само место догађаја празника. Иако поновљене личности: Јоаким,Ана, дете Марија, описане су у контексту датог празника; а затим и свештеник. Закључак је хеортолошки екстрат из Предања.

 

Тумачење Рођења Христовог – уз тропар, кондак и општу иконографију – доноси описану спецификацију детаља са иконе: брда и пећина (опет простор) и анђели, пастири, во, магаре, овца, коза, Дјева, Дете, Јосиф (личности) и – на крају – звезда, са истицањем двеју радњи: поклоњење (Света три мудраца) и купање (Детета). Хеортолошки приказ добија још један одељак: Смисао (празника у и на икони).

 

У празнику Богојављења аутор уводи нов појам – веома важан за иконографе – светлост, када одељак о овом догађају именује једностано: Празник светлости. Затим следи тумачење сцене и природе (уз истицање Јордана и мора), а онда личности: Јована Крститеља и Христа, уз тумачење анђела и голубице. Закључак чине три одељка: Извор, Празник и Име, са иконографском аналогијом овог празника и иконе Силаска у Ад. А последња реч јесте – опет – светлост.

 

Повест о празнику Сретења Господњег – поред тропара и кондака – аутор започиње истицањем Маријиног очишњећа. Затим следе опис простора (архитектура и олтар) и личности (Симеон, Ана, Јосиф, Христос, Марија). Егзегетски приступ истакнут је у закључним одељцима Име и Празник. Благовести израњају из тропара и кондака, док је иконографија објашњена са свим аспеката. Наглашени су светлост (Зрак), простор (Студенац) и личности (Дјева и анђео). У закључку аутор, поред објашњења имена празника и хеортолошког приказа, уводи и време – говори о датум – како би се тек од Благовести време освештало!

 

И за следећи празник – Цвети – аутор даје тропаре, кондак и иконографијуда би сада простор (Јерусалим и гору) освештао сам Христос – на магарету: истим оним из иконографије Божића – са Ученицима и Децом који држе Палме усред Народа. На крају се говори о историјату празника.

 

Повест о Васкрсењу почиње уз тропар, ипакој и кондак; и са описом иконографије са свих аспеката уз опис простора (Ад и Брда) и личности (Христос, Адам, Праведници), са посебним истицањем Менице – задужнице – грехова (у Христовим рукама). Тријумф је наглашен у закључном експозеу иконографије, који се врхуни у одељку Литургија и икона.

 

Вазнесење Господње аутор тумачи почев од Символа вере, уз тропар и кондак: Исус Христос се вазнео пре Маријом и Апостолима уз анђеле, и усред природе (стене које означавају да сви актери догађаја чврсто – као стене – стоје на земљи сем Христа који је на небесима). Закључни трослов: Иконографија – Празник – Извори објашњавају историјску потку празника.

 

Тропар и кондак празника Педесетнице уводе читаоце у прво поглавље Празник изливања Светог Духа у виду Пламених језика на Дванаесторицу апостола. После описа главних личности (који у иконографији пасивно седе) у Празнику и активног деловања Светотројичног Бога  описани и тумачени су горњи део иконе: Горница (Сиона) – две грађевине налик кулама; и доњи део: Стари краљ (цар) у мраку који символише многе – старозаветне пророке праведнике.

 

Преображење Господње – празник који може да се узме за правило иконографије код Православних јер свака икона извире из овог празника, из ове иконе: светлост која долази после Узлажења. Аутор тумачи личности (Христос, Мојсије, Илија, Апостоли) и анђеле. Епископ Јован истиче смисао празника и даје свима разумљиво и разумно созерцање (посматрање) иконе празника.

 

Тумачећи Успење Богородице, аутор полази од библијског исказа шта се збило после Вазнесења са Богородицом и доноси нови приступ истичући Апостоле на небесима, Облаке (који носе прекштене линије) и Покушај понижења уз опис Сиона и Гетсиманије; и личности Дјеве и Христа.

 

Закључак књиге је Орос вере Седмог васељенског сабора у Никеји праћен иконом Пантократора. Реч и Слика – Логос и Икона! У две речи сва Истина...

 

Дакле, књига Празничне иконе је једна велика икона прецизно заоденута у хеортолошко-историјски оквир са певничким појем тропара и кондака у Празницима који иконизују Царство освештавајући простор, време и личности (историју) – што све заједно хита ка Господу Творцу и Спаситељу!

 

Епископ нишки др Јован (Пурић), Празничне иконе, Ниш – Београд, 2013. стр. 82, ИСБН 978-86-89293-09-8

 

ђакон мр Ивица Чаировић

 

 

 

СПЦ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]