Шекспир

[Снежана]

XCIV

 

Они који могу, али зло не врше,

И који владају изразом свог лика,

Што покрећу друге, а ко гранит стрше

Постојани и без страсти, као слика;

Они чврсто држе благодети неба,

Земља им приноси дарове судбине

Којим господаре како им кад треба,

Док су други слуге њине величине.

Летњи цвет је мио лету које јужи,

Мада сам због себе живи и мре тиме,

Ал ако се тај цвет некад окужи

И најгори коров горди се над њиме.

       Слатко бива горко кад неделом дише,

       Труо љиљан смрди од корова више.

[Снежана]

LCV

 

Ти чиниш дивним свој срам, чија сена -

Баш као и црв у мирисној ружи -

Каља лепоту твог дичног имена!

О, каквим миљем ти свој грех окружи!

Језик, што прича твојих дела приче

И сладострашћем твој провод назива -

Хвали и кад би хтео да пориче,

Јер твоје име и порок покрива.

Какав су дворац пороци добили

Кад су за дом свој тебе изабрали

Где зар лепоте све љаге наткрили,

Те око, све то, ко најлепше хвали!

     Ал знај да порок лепоту не штеди,

     рђа отупи и мач који вреди.

[Снежана]

 

[Снежана]

XCVII

Баш као зимско време било ми је

Када те нисам виђао овуда.

Мрзло се све у дану што се крије.

Голи децембар владао је свуда.

Ипак то време наше раздвојено -

Беше у лето што се обло пружа

И трудно носи семе посађено,

Ко жена чедо после смрти мужа.

Ал сав обилни род тај био ми је

Ко нерођени плод у јаловице,

Јер без тебе ми жетвени сјај није;

Кад тебе нема - неме су и птице.

      А певају ли - оне туже тиме,

      Те лишће бледи у страху од зиме.

[Снежана]

XCVIII

 

Без тебе ја сам био сво пролеће

Кад је гиздаво - блистав април шарен

Све надахнуо младим духом среће

Да је и Сатурн скакао озарен.

Ни песме птица, ни мириси благи

Шареног цвећа нису ме навели

Да ведро причам, нити берем драги

Цвет из пролећног крила неки бели.

Нисам се белом љиљану дивио

Нити хвалио руже руменило;

Цвет кад на тебе личи тек је мио,

Јер си ти узор свега што је мило.

      Без тебе ми је и пролеће - зима,

      А сјај му - твоју тамну сенку има.

[Снежана]

[Снежана]

С

 

Да ли заборави да свој певаш пој

О оном, музо, што ти снагу даје?

Траћиш ли вештину, а и занос свој,

Да о ништавном певаш, што не траје?

О, врати се, музо, и накнаду дај

За прошле дане - песму која блиста;

Певај о ономе који цени сјај

И перу даје надахнућа чиста.

Устани да видиш лице драгог мог;

Па ако ли га лице браздом шара -

Подсмевај се, музо, времену због тог,

Нек га сви презру што лепоту хара. 

          О, музо, бржа од времена буди -

          Нек чар мог драгог у вечности одблуди.

 

[Снежана]

CI

 

O, немарна музо, што те неха хвата -

Спрам истине која уз лепоту ступа?

Зар од мог друга не зависе сва та

Савршенства, па и - ти са њима скупа?

Можда ћеш ти рећи: "Истина не тражи

Боју од лепоте, јер је сама има,

А ни чар не тражи перо да је снажи -

И без украса је савршено њима."

Али зато што другу мом хвала не треба

Немој да си нема, јер си ти у моћи

Да он гроб надживи свој и испод неба

Буде слављен кроз све дане и све ноћи.

       Хајде, музо, да те ја научим да му

       Сачуваш лик овај и кроз вечност саму.

[Снежана]

[Снежана]

CIII

 

О, како бедно моја муза пише,

Јер код прилике такве где би сјала -

Пушта да гола тема вреди више

Него кад јој се дода моја хвала!

Не окривљуј ме што не пишем сада!

Огледало ти твоје показује

Лик што надмаша моћ песничког рада;

Пред њим се стих мој - брука, затамњује.

Зар није грешно кад украсима

Кваримо оно савршно што је?

А песма моја други смер неима

Него да слави само чари твоје.

       Више но што се у мом стиху збива

       Огледало ти твоје сад открива.

[Снежана]

CIV

 

Стар за мене, друже, никад нећеш бити

Јер си леп и сада, ко првогсусрета.

Три су хладне зиме, које памтиш ти -

Отресле са шума украсе три лета;

Три пролећа лепа - постадоше свеле

Три јесени, а три мирисна априла -

Спржиле су до три јунске жеге вреле -

Откад те угледах, ко и сада, чила.

Ал се моје око можда варком мази -

Сказаљка се миче, иако се чини -

Да стоји, а твоја лепота пролази -

Иако изгледа вечна, мој једини.

         Још незнано доба, чуј - лето лепота

         Умрло је тако пре рођења твога!

[Снежана]

[Снежана]

CVI

 

Кад у хроници доба минулога

Описе видим неких лепих бића

И старе песме, препуне лепога,

У славу  мртвих госпи и младића,

Ја видим да су ти песници - пређи

Дајући свему лепом хвалу своју -

Рукама, нози, усни, оку, веђи -

Хтели лепоту да опишу твоју.

Све су им хвале пророчанство биле -

Твојој лепоти и за доба наше,

Али ти нису опевали миле

Све чари, јер их само слутњом знаше.

       Ми их сада знамо, очи нам се сјаје,

       Али нам перо невешто застаје.

[Снежана]

CVII

 

Ни пророчанска душа света, која

Будућност слути, ни мој страх - не знају

Докле ће љубав да потраје моја

Чији век беше скоро већ при крају.

Преживео је месец помрачење,

А с пророштвом се пророк исмејава,

Нова се нада на свој трон већ пење,

Маслина родна дуг мир обећава.

Сад моју љубав бодре капи нове

Срећнога доба куд ми дани стреме.

Живећу вечно кроз стихове ове

Докле смрт коси тупаве и неме.

      И твој споменик остаће у њима

      И кад се хумке збришу тиранима.

 

 

 

[Снежана]

CVIII

 

Шта може ум мој пером да напише

Да душа реч већ није рекла своју?

Шта дасе рекне и ново и више

Да ми изрази љубав и чар твоју?

Ништа, мој друже. Ал изјаве ране:

Даси мој, а ја - твој да сам, говорим

Као молитву, реч по реч, кроз дане.

Јер кад вечна љубав, којом горим -

Она је нова, иако стара;

Ко пре - дубока; бора јој не шкоди,

Ни зуб времена - јер она претвара

Старост у слугу и на то је своди.

         Она је као наново рођена

         Кад остарелост мисли да је - сена.