Важност проповеди - треба ли другачији приступ? Слушате ли пажљиво беседе свештеника?

[Никола Ђоловић]

      Проповед представља саставни део Литургије али, да тако кажемо, не чини централни део саме Литургије. Централни део је Евхаристија. Због оних који више воле знамење интелекта примат добија проповед на уштрб Евхаристије. Као да је причешће речима веће од причешћа Христом (то је оно фамозно гурање пред слушање проповеди и опет нагло повлачење када наступи моменат Евхаристије). Опет, етика и знање на рачун онтологије уместо да извиру из Евхаристије пред којом многи врше самосаботажу услед страшне недостојности.

      Оно што годинама примећујем у неким (а не свим) Црквама и на неким (а не свим) проповедима, јесте занемареност поруке Јеванђеља. Формално, Јеванђеље се проповеда али некако сувопарно, по шаблону, и као по иронији увек на неки супер-етичан начин "колико човек треба да се усавршава у врлинама јер никада није (довољно) добар". Проповед, заправо, постаје порука изван Јеванђељског контекста и почиње са се базира на стриктном морализму. Задатак Јеванђеља (тиме и проповеди) јесте предавање Христа људима (богословље), да човек осети да је вољен такав какав јесте и да због тога слободно жели да буде бољи као личност.

      Дакле, уместо критике, која понекад задобија готово омаловажавајућу конотацију, у смислу деградације личности, проповед треба да еманира Христа, односно, да припрема за причешће а не да постане сурогат Причешћа. Човек је жељан да чује поруку љубави а не поруку осуде. Он долази уморан и претоварен послом, бригама, можда неком кривицом, а уместо нежне речи набасава на додатни укор како он као личност "не ваља, није добар, нема дела", итд. а о Христу некад не чује ништа. Уместо да отпочине, бива скрушен. Уместо да добије утеху, бива скрхан.

      Шта је то? Као да се клир таквим јуридичким понашањем плаши непослушности народа, те уместо да народ приведу Богу, они га приводе својим калупима. А они који проповедају Бога на Литургији (не сви) заборављају да је задатак проповеди Причешће а не проповед као елоквентна манифестација сама по себи и разумљива само за онога који говори.

      И дефинитивно, не Евхаристија по заслугама...

     

[antoneta]

  Да ли постоји неко одређено време за проповед – одмах по читању Јеванђеља, непосредно пре причешћивања, после причешћа? Код нас је углавном после причешћивања, претпостављам због деце (да не би чекала... још пре Символа вере поређају се један иза другог као у возићу или седну на солеу погледа гладних упртих ка олтару... златни су  klapklap)

  Мислим да би проповеди требало да трају умерено дуго, пошто већ после десетак минута народ изгуби концентрацију (што је и осетно – врпољење, жамор..).. и, као што кажеш, да се у беседи акценат баци на Живот, тако да се у времену које је свештенику на располагању, да људима подстицај за орније хрљење ка Христу, при том не из моралистичких побуда већ из љубави. Другим речима, тако да резултат беседе не буде додатно накалемљени осећај недостојности који паралише и кочи, већ жеља за Христом у себи, разгоревање сопственог срца за Дар који нам се даје кроз Евхаристију, упркос увек присутној свести о недостојности, која у том случају бива и позитивна. Делује ми да би свештеници ту, на Литургији, требало да укажу на саму величину реалности у којој сабрани учествујемо и на којој смо сви позвани у најприсније сједињење са Богом, где је Он и Онај коме се приноси и Онај који се приноси... Да на неки начин приближе Бога човеку, да осветле личност Творца кога синовљевом љубављу љубимо, и који јесте Љубав, тако да се поучењем раније превазиђе робовски и најамнички јаз између Бога и човека. Чини ми се да код нас, мирјана, треба разбити то религијско и философско поимање Бога и открити Га онаквим какав јесте - као Личност која љуби и чија љубав превазилази категорије етике и васпоставља онтолошку димензију уместо ње..

  Код нас часови веронауке у оквирима црквених порти не постоје, а духовни разговори су у минималној мери заступљени у постлитургијском заједничарењу, тако да живу реч мирјанин има прилике да чује скоро једино на беседи за време Литургије... све остало јесте самообликовање у сопственој режији (духовна литература...) где ми сами често умемо да омашимо у интерпретацији поука које извлачимо из кориштених извора, па одатле и разна застрањивања... и сходно томе ту, на Литургији, где наша вера бива делатна и у пуној мери пројављена, показујемо се сасвим неупућеним... Зато и управо ту, треба да до нас и дође својеврсно просветљење од стране клира, просветљење у погледу наше литургичности... акцентовање моралности и врлинослова врло лако можемо пронаћи и ван Литургије, али мало где може нам се указати на чињеницу да нас све то не приводи Богу уколико сами не приђемо Њему...

  Мада приступ беседи зависи углавном од самог свештеника.... Неки често само објасне причу из Јеванђеља или приповедају о житију светитеља, а неки призову целокупно своје богословље у речи како би нам приближили Бога, поенту Литургије, нашег бивствовања... допало ми се када је о.Борко (у недељи са причом о свадби на коју Господар позива сватове) говорио о томе како је свака Литургија свадба. Свадба на коју смо сви позвани, и где се у свадбено рухо облачимо причешћивањем, где самим примањем Христа у себе и ми постајемо као Христос, и нас Бог види као свог сина... и онда је на крају рекао – а ево погледајте колико је нас данас обукло на себе свадбено рухо (имала сам утисак да се цела црква најежила за време беседе... )... Код нас великих проблема носи и гунгула око Двери, до те мере да се део народа „преселио“ у другу цркву јер се на ову „не спушта Свети Дух“, тако да ми се допада и кад о.Раша повремено шаљиво добаци како је питање отворених/затворених Двери попут питања да ли када се молимо отварамо уста или не, указујући да је то све само ствар технике, а не неког промашаја у служењу...

    А приметила сам и да, када је беседа некако живоносна и расветљујућа по мирјане, да се уопште и не примети њено трајање... hellooooooooo

[Дража]

А приметила сам и да, када је беседа некако живоносна и расветљујућа по мирјане, да се уопште и не примети њено трајање... group111:

Беседе владике захумско-херцеговачког Григорија су управо такве.  mense0198626478946378946

[Никола Ђоловић]

evo male asistencije za one koji su ovde pasivnog duha na http://forum.verujem.rs/index.php?topic=17198.msg302924#msg302924

@antoneta  ekstra

[Никола Ђоловић]

Данас сам се сморио за медаљу. Свештеник ниједног трена није држао континуитет мисли, а покушао је да у чак 20 мин проповеди обухвати све шта се (не) може. Не знам како свештенство не расуђује да има деце, трудница, старих и да не може свако да поднесе на ногама дуге беседе. Свестан сам да Црква има и тај катихетски моменат али није време да проповед добије дужину трајања од 45 минута. Наравно, не генерализујем јер није свуда исто.

[Милан Меденица :)]

треба објаснити људима да треба да дођу на агапе после Литургије на почетку и крају проповеди, првенствено.

наравно, треба и направити те агапе, а не покрити се ушима сваки пут кад се прича о томе. још је глупље што се не зову СВИ људи који дођу у цркву на агапе, већ само познати.

е ТАМО треба држати беседу пола сата ако се има штогод паметно/поучно рећи.

а на самој проповеди мало приземљити причу о животу хришћанина, обратити се човеку садашњице, некако искомуницирати са људима да се осете не као балвани који слушају, већ који могу да се поистовете и учествују.

[antoneta]

треба објаснити људима да треба да дођу на агапе после Литургије на почетку и крају проповеди, првенствено.

наравно, треба и направити те агапе, а не покрити се ушима сваки пут кад се прича о томе. још је глупље што се не зову СВИ људи који дођу у цркву на агапе, већ само познати.

е ТАМО треба држати беседу пола сата ако се има штогод паметно/поучно рећи.

а на самој проповеди мало приземљити причу о животу хришћанина, обратити се човеку садашњице, некако искомуницирати са људима да се осете не као балвани који слушају, већ који могу да се поистовете и учествују.

Агапе су сјајне... ако ништа друго, толико приближе свештеника обичном човеку, да овај прилично интензивно може да осети оца као неког свог, као неког са којим заједно учествује у савршавању Пасхе, као неког коме може да се обрати и поводом разних шкакљивих проблема који га море, пред којим може до најдубљих танчина да буде искрен и отворен, и у ког може да се поузда... а и ето прилике да се целокупна заједница присније међусобно упозна, да се заједно промишља и богословствује... а и да се у топлином изобилујућем амбијенту новопридошли фино прихвате и опусте, хехех...

У последње време слабо успевам да испратим беседе јер не успевам ни да их чујем... звучне амплитуде се до галерије, где стоји хор, толико испреплету да од проповеди, којој би микрофон требало да додаје децибеле, на висину од десетак метара стигне само "...бом, бом, бом..."... Предложила сам данас старешини Цркве да додамо један звучник горе и отклонимо ове техничке проблеме, а заузврат добих савет -да посетимо ОРЛ... 0409_feel наравно, шалио се... решиће се ускоро...

[Милан Меденица :)]

то ти причам, очовечи се човек, постане опипљив и раван а не тамо неки лик у мантији а људи се међу собом споје, овако или онако.

[antoneta]

Агапе... и тада је свештеник постао мееееееен... prstgore  greengrin

[Никола Ђоловић]

Mislite na odlazak u parohijski dom nakon Liturgije na kaficu ili na agape u pravom smislu reci?

[antoneta]

Мислила сам и на постлитургијско заједничарење уз окрепљујућу кафицу, чај и евентуално неку питу или тортицу коју вредне домаћице спреме и донесу, али и на праве агапе – уз молитву пре и после оброка и са више или мање богатом трпезом, које се код нас одржавају у истом парохијском дому и то некад после литургије (уколико је служио владика нпр. па како би га угостили), или у поподневним часовима у дане већих празника или пред пост у смислу поклада... за сваки сто седне по неки свештеник и тада се поведу јако пријатни разговори, умирујући, изобилни у поукама и међусобној размени мишљења, љубави... било би лепо кад би агапе биле чешће... последњи пут, током учествовања у припремању такве једне заједничке вечере, научих како се прави кувана ракија/грејана ракија/кувано вино (не сећам се шта је био главни супстрат али палили смо упаљачем на крају површину тог напитка, како би се ваљда количина алкохола у томе додатно смањила... пламен је био плавичаст bliss jeeee), хех..

[Никола Ђоловић]

Мислила сам и на постлитургијско заједничарење уз окрепљујућу кафицу, чај и евентуално неку питу или тортицу коју вредне домаћице спреме и донесу, али и на праве агапе – уз молитву пре и после оброка и са више или мање богатом трпезом, које се код нас одржавају у истом парохијском дому и то некад после литургије (уколико је служио владика нпр. па како би га угостили), или у поподневним часовима у дане већих празника или пред пост у смислу поклада... за сваки сто седне по неки свештеник и тада се поведу јако пријатни разговори, умирујући, изобилни у поукама и међусобној размени мишљења, љубави... било би лепо кад би агапе биле чешће... последњи пут, током учествовања у припремању такве једне заједничке вечере, научих како се прави кувана ракија/грејана ракија/кувано вино (не сећам се шта је био главни супстрат али палили смо упаљачем на крају површину тог напитка, како би се ваљда количина алкохола у томе додатно смањила... пламен је био плавичаст 0205_whistling), хех..

gringrin

[Sherlock H.]

Kod mene u crkvi svake nedelje postoji druzenje posle Liturgije. 0205_whistling

[Zmaj Ognjeni]

Danas propovedi skoro da i nema u Crkvi. Nažalost danas samo pojedini episkopi znaju da besede. Sveštenici najvećim delom, nekih 90 procenata ili pokazuju svoje "supersofisticirano znanje" ili pak, svoje isto takvo neznanje.

Oni supersonični samo pokazuju svoju veliku mudrost kroz korišćenje termina koje vrlo često ni oni sami ne znaju. A oni super neobrazovani... oni jednonstavno besede prepričavajuči ko zna odakle uzete besede u kojima je, vrlo često, Hristos kao mali pravio, posle kiše, male vrapčiće i puštao ih iz ruku, zabavljajuć pritom ostalu dečicu.....

I još jedna stvar, i jedni i drugi ljude bombarduju nekakvom moralnošću koju ni oni sami nemaju i, verovatno i sami ne žele biti moralni... Pritom, sve to čine čitajući jedne te iste odlomke iz Svetog pisma... kad god ljudi dođu u Crkvu sveštenici čitaju o Hristovim čudima.... ljudi to postaje izuzetno dosadno.....mogli bi malo i repertoar promeniti.... nije na odmet.... možda bi tad više ljudi dolazilo u Crkvu.... i raspredaju se prazne besede na osnovu tih, jako dosadnih, bilion puta ponovljenih odlomaka... Pritom, te besede zvuče isto kao i ti odlomci jako dosadno..... Samo jedan primer: mnogi, i premnogi starujhu sveštenici imaju besede koje su prepisali besedu u "bogoslovskoj školi" i i dan danas ih čitaju po 40 godina čitaju jednu te istu besedu..... užas.....

jednog sam popa rođenim očima video i čuo da je dve godine za redom na isti praznik čitao jednu te istu besedu.... zamisli te kako je to strašno, kako je to dosadno....  4chsmu1  kada sam malo bolje o pogledao čovek je svaku svoju "besedu" čitao sa papira starog jedno bar 30 god. i to minimum ..................

E dok budemo imali takve veseljake.... imaćemo sve manje i manje naroda...... koji će ih slušati.....

zbog takvih će na kraju Crkva od živog organizma postati bedno očajan orkestar za krštenja, svadbe i sarane, koji užasno arlauče..... ali extra dobro mlati pare od naivnog naroda...... Zapitajmo se da li to želimo.

[w.a.mozart]

констатовали смо да су проповеди углавном сморне... најгоре од свега што су оне слика и прилика духовности свештенства - а иронија је кад појединци читају беседе старе 30 година-можете мислити каква је њихова духовност... на жалост,ово као и још неки моменти су по мени,последица 2 врсте проблема у нашој цркви који би најпростије речено могли да се дефинишу као

1- атеизам свештенства... не бих да о овоме разглабам али ако неко дође на литургију једном у 2 месеца није му никакав проблем да се емотивно и вербално -испразни- на присутан народ ...ако ништа друго,то прија јер други те слушају док ти подучаваш и чиниш добро дело...да ли ће то и да примене (њихов проблем) а да ли је то и могуће применити (то тек није ничији проблем)

2- беседништво ,ако већ треба да причамо о њему,се као и многе друге ствари-учи... потребно је имати и одређен ниво осећаја за сопствени језик (технички моменат- о падеђима исл. нећу ни да говорим нпр. каже један свештеник -Христос је сео на престолу.... блабла а тога има свуда-и у цркви и ван ње)

и добар беседник је по мени пре свега свештеник или верник из народа који у себи има јасну слику Христа,Цркве и православне духовности као и харизму... затим,треба кристално јасно да зна шта жели да каже,да има такта тј. да говори о актуелним темама и да ПРЕ СВЕГА уме да осети духовну потребу свог времена... много је лакше оваплотити морал или критику него радост и осећај да сте вољени када смо код вербалног изражавања-просто је тако јер за радост и љубав није довољно да о њима причате адекватнним терминима док за оно друго то јесте и више него делотворно...

Достојевски рече-колико год духовит говорник-никад више од 10 минута

... док не дођемо до тога да ослушкујемо како нам литургија пева свемиром