Православни Београд

[JESSY]

 

Crkva Svetih Apostola Petra i Pavla podignuta je 1832-1834. godine, kao zadužbina kneza Miloša Obrenovića

Starešina hrama Svetih Apostola Petra i Pavla o. Vladimir Zamahajev je 2002. godine pokrenuo kulturno-obrazovni projekat: organizovanje smotre duhovnog besedništva pri hramu, koji je usmeren prema mladim ljudima, učenicima. Ova sad već tradicionalna manifestacija ove godine dobila je internacionalni karakter učešćem učenika iz Italije i Rusije.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/959/tekst/topciderska-crkva-svetih-apostola-petra-i-pavla/print/lat

[JESSY]

 

Манастир Раковица налази се у непосредној близини центра града (удаљен је 11 километара од самог центра), на кружном путу, који уз Раковички поток скреће према Авали. Смештен је између два брда - са његове источне стране уздиже се Пружевица, а са западне стране Стражевица.

Настанак манастира са црквом посвећеном Св. архангелу Михаилу и Гаврилу, народно предање смешта у време владавине српских краљева Драгутина и Милутина.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/968/tekst/manastir-rakovica/

[JESSY]

 

Ideja o gradnju crkve Sv. Vasilija Ostroškog, koja se nalazi u samom centru Bežanijske kose, rodila se početkom devedesetih godina.

Hram svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi se, osim neobične arhitekture samog hrama, posebno ističe i izuzetno plodnom misionarskom delatnošću, koja okuplja veliki broj vernika. Sveštenstvo hrama već godinama održava duhovne tribine pod nazivom „Razgovori o veri“, koje su započete sa protojerejem-stavroforom Petrom Ilićem.

Pri hramu je aktivan od 2001. godine mešoviti crkveni hor, kao i dečiji hor sastavljen od najmlađih parohijana.

 

  http://pravoslavlje.spc.rs/broj/992/tekst/crkva-svetog-vasilija-ostroskog-na-bezanijskoj-kosi/print/lat 

[JESSY]

 

Crkva Svetog Jovana Vladimira nalazi se na Voždovcu.

Posebno lep živopis, koji je nedavno završen, stavlja hram Svetog Jovana Vladimira u ravan najlepših beogradskih crkava.

Sveštenstvo hrama, na čelu sa starešinom o. Draganom Šovljanskim, u okviru misionarske delatnosti hrama vodi tribine u cilju verskog obrazovanja odraslih.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/964/tekst/crkva-svetog-jovana-vladimira-u-beogradu/print/lat

[JESSY]

 

Veliki mozaik koji je u skorije vreme postavljen iznad vrata pri ulasku u hram delo je Milana Vidojevića. Na njemu su izobraženi likovi svetog kneza Lazara, Presvete Bogorodice i svetog velikomučenika Mine, koji uživa veliko poštovanje parohijana i poklonika ovog hrama koji se svakodnevno molitveno obraćaju čudotvornoj ikoni svetog Mine smeštenoj u crkvi. U hramu se čuva i deo moštiju svetog kneza Lazara koje je doneo patrijarh German.

 

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/952/tekst/crkva-velikomucenika-kosovskog-kneza-lazara/print/lat

[JESSY]

 

Црква Цара Константина и Царице Јелене

Hram je sazidan 1911. god

Hram poseduje i izvestan broj crkvenih predmeta i bogoslužbenih knjiga od značajne vrednosti. Ovu crkvu odlikuje živ parohijski život koji se ogleda u dugogodišnjoj praksi održavanja duhovnih tribina, časova veronauke, radu sa mladima za šta je zaslužno sveštenstvo Voždovačke crkve.

 

http://www.panoramio.com/photo/31089910

[JESSY]

 

ЦРКВА СВЕТОГ ЂОРЂА

 

Пројекат храма дело је арх. Василија Андросова, а маја 1928. освећен је камен темељац, а градња је завршена1932. Унутрашњост храма није фреско живописана, него је урађен складан молерај који се утапао у спољашњу лепоту храма. Потпуној лепоти унутрашњости храма допринео је иконостас израђен у дуборезу у духу охридске дуборезачке школе

На зидовима су иконе великих димензија, међу којима се посебно истиче икона Светога Николе, оригиналан рад руског сликара Колесникова. У оквиру Цркве Св. Ђорђа ради и дечје обданиште "Ђурђевак".

 

http://www.cukarica.info/index.php?page_id=571〈=srpski

[JESSY]

 

Храм Св. Петке подигнут је октобра 2004. у близини Аде Циганлије, у насељу Чукаричка падина

Црква је пројектована у српско-византијском стилу у који су унети и елементи савремене архитектуре, како би се уклопила у амбијент стамбеног насеља. Храм је споља урађен од белог мермера, украшен златним бордурама и розетама. У основи храма је уписан крст, а црква има пет купола - главну и четири мале, од којих су две звоници.  При храму је активно Друштво побожних жена које са свештеницима посећују болесне, мешовити хор, а негује се и певничко појање.

 

http://www.cukarica.info/index.php?page_id=571〈=srpski

[JESSY]

[JESSY]

 

предшколска установа "Ђурђевак" при храму Светог Георгија на Чукарици

 

 

Mališani u vrtiću Đurđevak na Banovom brdu u Beogradu verovatno su jedini koji se pre svakog obroka prekrste i pomole Bogu, a zatim sednu da pojedu hranu koja još iz daleka odaje miris mamine kuhinje. Rečje o prvom i zasad jedinom pravoslavnom vrtiću ne samo u Beogradu, veću celoj Srbiji. Otvoren je 2000. u porti Crkve svetog Đorđa, na ideju starešine hrama Slavka Božića i uz odobrenje patrijarha Pavla. Iako bi mnogi mogli da pomislile da je namenjen samo deci sveštenih lica, uverili smo se da od 40 upisane dece, koliko ih je sada, samo dvoje potiču iz svešteničkih porodica.

[JESSY]

 

 

Hram Svete trojice nazvana i Ruska crkva je hram Ruske pravoslavne crkve. Podignut je 1924. po planovima arhitekte Valerija Staševskog za Ruse, koji su nakon oktobarske revolucije pobjegli od komunista iz Rusije. Uglavnom su to bili pripadnici viših slojeva društva.

[JESSY]

     

 

Crkveni konak u Topčideru građen je od 1830. do 1832. godine. Rađenje u duhu tradicije domaćeg profanog graditeljstva (modrificiranii oblik veće šumadijske kuće bondručare sa podrumom i prizemljem). Podrum je zidan od kamena, pprizemlje u bondručnom sistemu. Glavnom fasadom sa drvenim stepeništem i tremom, konak je okrenut ulici, a unutrašnjom, sa ulazom, prema porti. Fasade su jednostavne obrade, mirnih površina. Krov je četvorovodni, sa nastrašnicom, pokriven starom levkastom ćeramidom. U konaku je bilo sedište prvih mitropolita Milentija Pavlovića (1831-1833). i petra Jovanovića (1833-1859). U njemu je izrađen prvi Ustav pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji (jula 1835.), koji je usvojila Narodna skupština u Kragujevcu 31. januara 1836. godine, U toku druge polovine XIX veka i u HH veku do danas, konak služi kao stan za sveštenika Topčiderske crkve.

[JESSY]

Хришћанство у Београду

 

Није познато ко је први проповедао Хришћанство на подручју данашњег Београда, античког Сингидунума. Постоје само претпоставке да су неки из групе од седамдесеторице апостола мисионарили у овом граду у другој половини првог века.

Најранији материјални докази о присуству хришћана у самом граду потичу с краја II или с почетка III века. Ту археолошку оставштину чине предмети са хришћанским симболима и порукама нађеним најчешће у близини Саборне цркве, али и у западном делу доњег града Београдске тврђаве. Место код Саборне цркве упућује на скоро непрекидно постојање живота храма, Цркве Христове у овом граду.

Најстарији забележени податак о организованој Цркви у самом граду везује се за крај III века, будући да је 303-304. године уследио први велики Диоклецијанов прогон хришћана. Приликом овог гоњења хришћана, у Сингидунуму су пострадали ћакон Фортунат и хришћанин Донат.

У првој половини IV века, у историји цркве поново налазимо на податке о страдању хришћана у самом граду. Због сукоба између Лицинија и Константа, у самом граду су 315. године пострадали ђакон Ермил и његов тамничар преобраћени хришћанин Стратоник.

Вероватно је после Миланског едикта Сингидунум постао и епископско седиште. Његов епископ Уреције аријанац активно учествује на сабору у Тиру 335. године, а његова активност запажа се и на саборима у Сардици 343. године и Сирмијуму 351. године. Околност да је Сингидунум тада јеретички центар произилази из његовог пограничног положаја у царству.

Епископија у Сингидунуму помиње се 579. године, када се аварски кан Бојан заклео сингидунумском стратусу Сету да неће напасти град. Свете књиге на којима се кан заклео послао је епископ Сингидунума.

Досељавање Срба на ово подручје крајем VI и почетком VII века пада у време цара Ираклија (610-641.). До његовог времена не помиње се ни једно словенско племе у области Сингидунума. Први поменути Срби су у "Спису о народима", делу цара Константина VIII Порфирогенита. У спису је забележено да је цар покрстио Србе преко свештеника послатих из Рима. Следећи средњовековни писани податак о београдској епископији је писмо папе Јована VIII, упућено бугарском кнезу Борису-Михајилу. У овом писму помиње се београдска епископија на чијем трону је тада столовао епископ Сергије, судећи по имену, човек словенског порекла. Њега је на тај положај, по тврђењу папе Јована, незаконито поставио епископ Георгије, за кога можемо претпоставити да је припадао Цаирградској цркви.

Да је Београд у то време био значајно црквено седиште, сведочи и податак да су ученици Св. Методија, после његове смрти 885. године, уточиште нашли управо у овом граду. Св. Климент, Наум и Ангелар бораве у сигурности Београда, све док их представник бугарске власти не пошаље свом владару. Из овог времена ископавањем су сачувани и најстарији остаци неке цркве у Београду. То су делови довратника у који су неколико стотина година урезивани крстови и надвратник или надрозарник са рељефом на којем два лава чувају крст. На основу места и услова открића може се рећи да та архитектонска пластика потиче из храма који је био смештен на северном крају горњег града Београдске тврђаве.

Београдска епископија је у историјским изворима поново забележена у доба цара Василија II(986-1025). У првој повељи византијског цара помиње се Београдска епископија, која је око 1019. ушла у састав Охридске архиепископије и обухватала је велику област са градовима: Градац, Ужице, Глава и Бела Црква. Као епископско седиште, средњовековни Београд је морао имати најмање један храм са епископском резиденцијом. Из времена обнављања византијске власти у Београду, почетком XI века, потиче завршни део осмоугаоног ступца мермерне олтарске преграде са рељефним преплетом. На страници окренутој наосу исклесан је крстолики мотив са криновима. Може се претпоставити да је ово део најстаријег београдског саборног храма посвећеног Пресветој Богородици.

 

Током XI и XII века, београдско подручје је поприште честих сукоба између Угарске и Византије. Исак Анђео је последњи византијски цар који је долазио у град, око 1190. године.Могуће је да је Београд пао у Угарске руке око 1204. године, после похода крсташа на Цариград и његовог пада у руке Латина. Није познато шта се тих деценија дешавало са црквом у граду. Зна се само да 1232. године Београд није више седиште епископије јер је у црквеном погледу био подређен Сирмијском епископу.

По први пут Београд долази под српску власт 1284. године, када је краљ Драгутин од свог таста - угарског краља Стефана добио на управу Мачву, део Срема и Београд. Београд тада поново постаје седиште епископије. По предању, велики број храмова у Београдској епископији води порекло управо из времена краља Драгутина. Сачувани су подаци о постојању велике Саборне цркве у граду, 1314. године. Остало је непознато да ли је краљ Драгутин овај храм подигао из основа или је обновио неки старији. Архиепископ Данило описује радостан догађај за Београд, посету византијске принцезе и српске краљице - Симониде: "И дође у славни и сјајни Београд српски, који стоји на обали реке Дунава и Саве. И ту се у великој Саборној цркви митрополитској поклонише са умиљењем чудотворној икони Пресвете Богородице века, у доба деспота Стефана Лазаревића, Београд постаје престоница српске државе, њено политичко, привредно и културно црквено седиште. Управо за то време подигнуто је или обновљено више београдских храмова. Костантин Философ, биограф деспота Стефана, на првом месту помиње цркву Успења Пресвете Богородице, која се налази источно од града, у манастиру који је био и седиште београдског митрополита.У самом граду је била смештена велика Саборна црква. Костантин описује и њен иконостас, набрајајући распоред икона на њему. У Деспотовој палати у Горњем граду сазидана је придворна црква. Ван града подигнут је храм Света три Јерарха, намењен сахрањивању архијереја, а на "Најслађој води" болница са црквом Св. Николе Чудотворца. Пре 1417. године саграђен је и храм Свете Петке, са моштима преподобне Параскеве. По смрти деспота Стефана, 1427. године, Београд је предат Угрима. Од тада па до пада Београда под Турке, 1521. године, српска митрополија живи у врло тешким околностима. Споља је угрожавају Турци, а изнутра Угри због непристајања на Унију. Коначним падом Београда под Турке, велики број Срба протеран је из града под стражом и насељен у Цариград. Са собом су на пут понели и највеће градске светиње, мошти Св. Петке и царице Теофане и чудотворну икону Пресвете Богородице. Ускоро су у Цариграду, као успомену на напуштену београдску Саборну цркву, подигли цркву која је била посвећена Успењу Пресвете Богородице.

 

http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=25&Itemid=38

[Данче*]

Богородичина црква (Земун)

Црква Рођења Пресвете Богородице, познатија као Богородичина црква је храм Српске православне цркве који се налази у центру Земуна у Рајачићевој улици.

Богородичина црква била је изграђена у другој половини 18. века, за потребе српске и грчке заједнице у Земуну. Изградња цркве започета је 1774. године, а завршена 1779. године и црква је посвећена 1780. године. Тада је основана друга по реду земунска парохија.

Звоник је подигнут 1794. године и био је тек нешто нижи од торња оближње цркве Блажене Дјевице Марије. Прво звоно, које је било постављено 1815. године, илустровало је победу над Наполеоном. Касније су, осим тог звона, које и данас постоји, постављена још два.

Црква је била значајније обнављана 1890, 1937. и 1999. године, а 2009. године добила је декоративно осветљење.

У цркви су више пута литургију служили патријарси Српске православне цркве.

Првобитно је црква изграђена без звоника, задржала неке традиционалне српско-византијске елементе, слично старијим православним црквама у Војводини, али је каснијом реконструкцијом добила данашњи облик. На прелазу XVIII у XIX век изграђен је звоник на западној страни, а 1880. црква је темељито преправљена. Испод звоника налази се укопан раритетни депозиториј за одлагање костију, према правилима која се и данас поштују у Грчкој православној цркви, првенствено у манастирима Свете горе.

Богородичина црква је највећи храм у Старом језгру Земуна, једнобродна, са плитким певничким просторима и витким двоспратним звоником који излази из западне фасаде. Има богато изрезбарен барокни иконостас који је резао пилтор Аксентије Марковић, са иконама врсног и продуктивног иконописца и сликара класицизма, Арсенија Теодоровића. Црква је рестаурирана током 2000-2001. године, када је обновљено зидно сликарство, постављен нови под и подно грејање. Црква представља целину са Домом Српске православне црквене општине, са којим дели исту парцелу.

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/b/bc/Bogorodi%C4%8Dna_crkva_u_Zemunu_%281%29.JPG/640px-Bogorodi%C4%8Dna_crkva_u_Zemunu_%281%29.JPG

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/4/47/Bogorodi%C4%8Dna_crkva_u_Zemunu_%284%29.JPG/800px-Bogorodi%C4%8Dna_crkva_u_Zemunu_%284%29.JPG

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/9/9a/Bogorodi%C4%8Dna_crkva_u_Zemunu_%285%29.JPG/640px-Bogorodi%C4%8Dna_crkva_u_Zemunu_%285%29.JPG

[PredragVId]

Београдско ходочашће

Богатство једног народа па можда и самог људског рода ослања се у највећој мери на духовном богатству односно на духовном наслеђу. Највеће богатство, нашег главног града, по мом скромном мишљењу јесу наше православне цркве и манастири. Многи од нас воле да обилазе цркве и манастире. Имао сам прилике да обиђем нешто од српских манастира и цркава. Међутим, у Београду, на јако малом простору приметио сам јако много цркава. Доста њих су у изградњи.  Наравно, треба рећи, да је највеће богатство однос са Живим Богом и са Живом Речју Божијом. Заправо, хоћу да кажем да многе од њих организују прелепа духовна предавања односно својеврсне беседе. Али бих се задржао на ходочашћу као теми поста. Ето то ми је био изазов да их обиђем и да осетим бар део благодати оних које у тим црквама служе и народа који се у њима моли. Имао сам прилике са супругом да обиђем доста Београдских цркава. Наравно, неке сам и сам обилазио јер супруга ради, па не стиже. По списку из Црквеног календара СПЦ за град Београд, заједно са приградским насељима, у Београду их има 97. Од тога су 80 цркве а 17 болнички, војни и затворски параклиси. Наравно, ту је и 5 Београдских манастира. Заправо, бројали смо и  укупан број цркава које сам обишао. Укупно их је 57 што је тек негде око 2/3. Надам се да ћу успети да обиђем и неке од преосталих цркава, ако Бог да. Морам да кажем да је супрузи и мени било изузетно задовољство и велика духовна сатисфакција у овом својеврсном Београдском ходочашћу које је трајало око пола године. Супрузи бих се још и највише захвалио на помоћи при налажењу и логистици при неким самосталним обиласцима. На крају хтео бих још и да кажем да ми намера није била да се хвалим, већ да вас и саме позовем на овакво слично Београдско ходочашће. Волео би да и ви сами напишете ваше утиске о Београдским црквама, Ако сам вам покварио и промашио наслов Теме унапред вам се извињавам. Ево, написаћу нешто од утисака које сам понео.

По мом скромном мишљењу, најлепши фрескопис је у цркви Преображења Господњег на Видиковцу а најлепши избор српских светитеља је на фрескама у Вазнесењу Господњем у Жаркову. Нарочито ми се допала комбинација фреске, позлате и мозаика на икони Пресвете Богородице Ширшаја Небес у олтару Преображењске цркве на Пашином брду, на Душановцу која је тек почела да се фрескопише. У неколико цркава, на фрескама насликани су и великани српске историје: у цркви Свете Тројице у Кумодражу и у храму Светог Јована Владимира у улици Игњата Јоба, у припрати цркава. Многе од цркава имају и честице светих моштију за целивање. Међутим, у прелепом храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, при улазу у главни део храма, са десне стране, стоји и отворени Кивот светог Василија Острошког. Јасно је да је рађен по узору на оргинални Острошки кивот и да копија има потпуну благодат као и оргинал. Скоро све Београдске цркве су фрескописане што ми се највише допало. Наравно, не треба заборавити ни Крипту храма Светог Саве и главну цркву Светог Архангела Михајла у манастиру Раковица које су урађене потпуно са златном позадином на свим фрескама цркве.

Најлепше византијско појање доживео сам у Земуну у некадашњем манастиру Светог Архангела Гаврила. Такође, прелепо поју византију сваке друге суботе и у цркви Светог Луке Кримског на Топчидерском гробљу ученици Јована Миленковића, учитеља византијског појања. Најлепше проповеди чули смо од оца Милована Глоговца у манастиру Ваведење на Сењаку и у Малом Мокром Лугу у цркви Светог мученика Трифуна од оца протонамесника Илије Ђурића. Осим тога двориште цркве у Малом Мокром Лугу је заиста најлепше уређено црквено двориште које сам икад видео (ако изузмемо прелепи екстеријер манастира Лешје код Параћина)