Увек у мислима са Господом....

[JESSY]

‘‘Кад би ти знала дар Божији и ко је тај који ти говори; дај ми воде да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти ВОДУ ЖИВУ” (Јеванђеље по Јовану 4, 10)

Око нас су, у сваком тренутку, радио, ТВ и интернет таласи. Кад имамо одговарајући апарат, можемо видети шта садрже ти таласи. Али ако немаш апарат и не можеш да видиш таласе, то не значи да их нема.

Тако је било и у Витлејему када се родио Син Божији. Иако је Витлејем имао гостионицу за примање гостију, у гостионици није било ни једне слободне собе за несумњиво најдрагоценије путнике у тој витлејемској ноћи.

Овог Божића се припремите да научите поуку из ове приче о витлејемској гостионици и употребите је на стање вашег срца.

Ваше срце је створено да би држало Бога у себи. Ви сте створени од Бога и за Бога. Све док то не схватите, живот нема смисла. На жалост, ми наша срца непрекидно испуњавамо разним другим стварима. Ми позивамо многе друге госте у наш дом. Наше срце је испуњено разним другачијим идејама, интересима, љубавима, вредностима и преданостима од Божијих.

Наши животи су толико испуњени којечиме, да чак ни не приметимо када се Господ Исус појави поред нас. Бог се стално појављује у нашим животима пружајући нам прилике за које никад нисмо веровали да ћемо их добити у сред невоља за које се никад нисмо припремали, јер нисмо ни претпостављали да нас могу задесити. Али тада најчешће не видимо Њега.

О таквим ситуацијама читамо и у Светом Писму. Исус би се изненада појављивао и причао са људима који уопште нису ни претпостављали ко је Он.

У Јовановом јеванђељу Господ Исус је седео поред бунара у тренутку када је једна жена дошла на бунар да узме воде. Она није препознала ко је Исус. Чак је ушла у малу расправу са Божијим Сином!

Тада Господ рече; ”Кад би ти знала дар Божији…ти би тражила од Њега и дао би ти ВОДУ ЖИВУ” Касније је жена препознала да је Исус Господ и Спаситељ.

Бог обавља свој посао свугде у твом животу. Он то не чини само уочи Божића, кад постиш и на велике празнике, већ током целе године.

Да ли је вероватно да ви или људи које волите не примећујете каква дела Бог чини у вашим животима или око вас?

 

                                              

 

http://svetatrojica.wordpress.com

[JESSY]

13:1 "Ovo treći put dolazim k vama. U ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč."

 

"Ovo treći put dolazim k vama" - nikada sam već uvek sa Gospodom i Bogom mojim Isusom Hristom, i prvi put i drugi put i treći put. Jer je On ne samo u meni (sr. Gl. 2, 20), nego i ispred mene, i oko mene, i iza mene. Sav sam ispunjen Njime, i opkoljen Njime. Ustvari, u meni i nema mene, već samo On - Jedini Čovekoljubac, sa svima bogočovečanskim silama i darima i dobrima Svojim. I ja, dolazeći k vama, ne donosim ništa svoje, ništa čovečije, već sve Hristovo, sve Bogočovečije. Da, k vama Korinćanima, nekadanjim mnogostrukim čovekopoklonicima, čovekopoklonicima kroz mnogobožačku nauku, kroz mnogabažačku kulturu, kroz mnogobožačku nauku, kroz mnogobožačku kulturu, kroz mnogobožački život, ja dolazim ne sa čovekom već sa Bogočovekom.

 

Otvorite široko sve oči duše svoje, sve oči savesti svoje, te sagledajte i uvidite jednom za zauvek: Bogočovek je jedini logičan i logosan i besmrtan i večni smisao svakog ljudskog bića u svima svetovima njegova postojanja, počevši od zemaljskog, pa nadalje ka nebu i nebesima iznad svih nebesa, gde čudesni Jedini Čovekoljubac Hristos u telu ljudskom živi s desne strane Boga Oca, vladajući milošću i sveljubavlju nad svima ljudskim bićima.

 

Pogledajte oko sebe, vi bivši mrtvaci, i ugledaćete mnogobrojne svedoke svepasonosne sile Hristove. "U ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč", svaka moja reč, rečena vama ranije, sada, ili kad vam po treći put dođem. Svešteno je pravilo: "U ustima dva ili tri svedoka ostaće svaka reč" (sr. 5 Mojs. 17, 6; 19, 15; Mt. 18, 16; Jn, 8, 16-18; 5, 32; Jevr, 10, 28).

 

AVVA JUSTIN POPOVIĆ

[JESSY]

``Iako su losi dani neizbezni, treba da nas sve manje i manje uznemiravaju dok rastemo u znanju ko smo u Hristu

Nas nebeski otac nas tesi u teskim danima, ali u takvim trenucima zeli da nam da i nesto vise

Moras biti potpuno uveren da tvoj otac na nebesima oseca veliku ljubav prema tebi``

 

[JESSY]

Бол, брига, стрепња, трагедија душе су резултати пада људског до којег је дошло због самољубља човековог. "Испарења " ега рађају бригу у души, док је природно човеково стање радост, а душа је дах Божији, Он ју је створио и она ка Њему иде. Према томе, брига је страна људском животу и за њу не постоји никакво оправдање.
Али, данас не можеш наћи радосног човека, што значи и да не можеш наћи уравнотеженог, мирног, природног човека. Брига је страшна болест која хара васељеном, можда највећа мука човечанства, највећа његова драма. Она не само да је предворје пакла, него доживљавање пакла већ од овог живота. Одсуство радости значи одсуство Бога, док је радост знак присуства Његовог.

 

АРХИМАНДРИТ ЕМИЛИЈАН

[JESSY]

”Не брините се ни зашта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум,сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 6-7)
Овде апостол Павле износи још једну апсолутну команду дату од Бога.
Пре ове заповести поручио је хришћанима да се УВЕК РАДУЈУ. А сада каже да се не забрињавају ни око чега.
Да ли ми то можемо да испунимо? Можемо ли живети у радости, без забрињавања ни око чега? Наравно да можемо! Али само ако имамо потпуно поверење у Бога. Апостол Павле жели да сви хришћани искрено верују Богу, Његовим одлукама и судовима, и буду задовољни, упркос проблемима и невољама које се редовно појављују.
Он жели да се молимо Богу без престанка, јер је то начин како можемо елиминисати бригу.

[JESSY]

Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна  и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.

Након што доживимо неки бол, губитак или неку тешкоћу, нађемо се пред дилемом – на који начин да се носимо са тим губитком. Са хришћанског становишта, неки од начина борбе у овим ситуацијама су прихватљиви, а неки и нису. Док неки од нас праве грешку сакривајући се и бежећи од проблема, други опет праве грешку тако што приступају проблему на погрешан начин. Ако смо уморни од тога што стално осећамо страх, може се догодити да постанемо дефанзивни или агресивни. Ако нам је доста осећања повређености, може се догодити да постанемо емоционално неосетљиви. Ако нам је доста забринутости, може се догодити да постанемо незаинтересовани или да нам постане свеједно шта ће се догодити. Нажалост, све ово су само привремена, а не трајна решења. Иако на овај начин можемо смањити или елиминисати почетне тешкоће са којима смо се суочили, можемо себи направити нове проблеме који понекад могу бити чак и већи од почетних проблема.

Пре него што учинимо било шта друго, хришћанска вера нас позива да се окренемо Богу. Бог ће нас заштитити, олакшати нам патње и утешити нас, али само ако се окренемо Њему.

Наравно, окренути се Богу значи много више него очитати молитвицу ту и тамо. Окренути се Богу значи имати активан духовни живот у Христу, што укључује стално општење с Њим путем молитве, учешће у црквеним службама, приступање Светим тајнама, послушање хришћанским моралним учењима и уопште, наше обраћење ка Богу, и то не само привремено док чекамо разрешење одређеног проблема, већ стално и срдачно побољшавање наше личности као детета Божијег.

У процесу окретања ка Богу, a нарочито када се суочавамо се тешкоћама, Он нам увек показује шта тачно треба да урадимо. Ако се обратимо Господу за савет пре него што сами покушамо да исконтролишемо лошу ситуацију, Он нам открива шта је наша одговорност у датој ситуацији, а шта Његова, тако да сами можемо закључити да ли су наши заштитнички и предострожни инстинкти добри по нас или су пак контрапродуктивни. Решење за лошу ситуацију у којој се налазимо није увек компликовано, понекад  се једноставно састоји у томе да нпр. да закључамо врата или одемо из несигурног краја града.

Свети Јован Златоусти каже: „Страдање је ту да би нас нечему поучило“. Што нас више патњи и страдања окружује, то имамо више тога да учимо. У истом смислу, Псалмопојац нас учи да је смисао страдања да нас смири како бисмо могли да спознамо и испунимо Господње Заповести (псалм 118, Септаугинта; 119. Јевр.). И што више мислимо да смо способни да сами превазиђемо проблеме, то можемо да очекујемо више страдања како би нам се показало колико нисмо у праву.
Благо човеку који се свагда боји Господа; а ко је тврдоглав, упада у зло. (Приче Соломонове, 28: 14)

У зависности од тога како гледамо на ове ситуације, искуства у несрећним околностима која проживљавамо обично нису нешто лоше. У ствари, она су благослов, мада нам у моментима када се носимо са тешкоћама то сигурно тако не изгледа. Наша вера нас учи да Господ оног кога љуби, онога и кара, и бије сваког сина кога прима (Јевр. 12,6). Када бисмо избегли ово карање, онда не бисмо били синови него копилад, као што се каже у Писму (Јевр. 12,8) Пошто нас је Господ створио са љубављу а не пуким случајем, него са посебном намером, тада Он има власт да нас кара и дисциплинује на било који начин који сматра потребним, надајући се да ћемо се ми променити на боље. Благослов у свему овоме је што нам се даје прилика да ојачамо нашу веру, да се научимо путевима Господњим и ономе што Он очекује од нас и да се у овом процесу што више приближимо Њему.

Када се нађемо у проблемима, ми не смемо заборавити да смо деца Божија и да нам је обећано наследство које се умом не може појмити. Ми не смемо урадити ништа што би нас удаљило од оне радости коју је Господ припремио онима који Га воле. Ми морамо питати Господа шта је то што Он жели да научимо из било које тешкоће која се догађа по Његовом допуштењу, те да Га замолимо за Његову помоћ да у томе и успемо. Ако усвојимо  и применимо ову стратегију, резултати ће бити много бољи од било чега што сами смислимо као решење. Уздање у Господа уместо у сопствене снаге, свакако ће се показати кориснијим, не само овде и сада, него и у вечности.

 

Емилија Бачић-Тулевски 
Извор: imanade.org