Pakao u porodici - zlostavljanje

[Тавита]

(ovu prvu sam procitala, za drugu nisam znala.. potrudicu se da dodjem do nje)

Izgubljeni dečak

Nastavak svetskog bestselera Dete zvano To

Zamislite dečaka koji nikada nije imao dom. Njegov jedini imetak je stara pocepana odeća koju nosi u papirnoj kesi. Jedino što poznaje u ovom svetu jesu usamljenost i strah. Iako se ovaj dečak izbavio od svoje majke sklone alkoholu, pravi bol tek počinje – za njega ne postoji mesto koje bi mogao nazvati domom.

Ovo je dugo očekivani nastavak knjige Dete zvano To. Ova priča otkriva odgovore na neka pitanja, ali i pripoveda o događajima u kojima se Dejv zadesio nakon odlaska iz roditeljskog doma. Budući da se sada nalazi pod starateljskim nadzorom, mladi Dejv će biti prinuđen da promeni pet različitih domova. Suze i smeh, porazi i nadanja: sve to čini putešestvije izgubljenog dečaka koji očajnički traga za porodičnom ljubavi.

Izgubljeni dečak je nastavak koji ostaje u neizbrisivom sećanju i blista kao svetionik inspiracije za sve.

[Тавита]

Ово је кампања против насиља у породици коју је покренуо Amnesty International, позната група бораца за људска права. Копи на реклами: Мама ми је читала бајку док тата није дошао... (Mom was reading me a tale, till daddy came back...) При дну даље пише: Насиље над женама је кршење људских права. Осуда (Violence against women is violation of human rights. Denounce) Слика подсећа на Дизнијеву Снежану и то је вероватно урађено намерно, да би се повећала шокантност слике контрастом између наивне јунакиње из бајке и застрашујуће слике насиља (метак који је пробио срце јунакиње лети право ка посматрачу).

http://www.amnesty.org/

(хвала Бранку)

[after_silence]

1405_love

Srno malena...

sada zelim jedno, da se oslobodim straha.. i biti srecna..

Bices duso, bicemo!!!

Ma koliko to bio bolan proces i usamljen i ma koliko nas ne razumeli oni uobicajenih zivota, izvucicemo se zajedno!

0442_feel

[Тавита]

1405_love

Srno malena...

sada zelim jedno, da se oslobodim straha.. i biti srecna..

Bices duso, bicemo!!!

Ma koliko to bio bolan proces i usamljen i ma koliko nas ne razumeli oni uobicajenih zivota, izvucicemo se zajedno!

0442_feel

tesko je napraviti prvi korak...

a on kad bi nastao..

ostali koraci bi ga pratili..

bitno je poceti...

ali da li je covjek spreman?

vrijeme jeste da se podje.. ali da li smijemo??

uvijek me dave pitanja.... ali uvijek..

jednom vise necu pitati

0442_feel 1405_love

[marija]

....Мораш да научиш да престанеш да их посматраш као маму и тату, и да почнеш да их посматраш као двоје несрећних људи који се нису снашли у животу, двоје који нису имали храбрости да се суоче са својим неуспесима и својим фрустрацијама, да их посматраш без жеље да те воле на начин на који мислиш да треба да те воле...Биће тешко али научићеш ако желиш, мораш да научиш да би се ослободила свог страха и свог страха и да би научила да им опростиш, да би на крају научила да оптростиш себи...

пре 11 година ми рече једна дивна жена, психијатар,  јеврејка,по количини љубави коју је показала рекла бих да је верник

и научила ме је, 3 године активног дружења са њом је донело плодове

[after_silence]

Upravo tako Lazarice!

To doduse kada pricamo o roditeljima, mi uvek imamo osecaj kao da ih "izdajemo", da "izdajemo" njihovu ljubav i tu je ona vecita klackalica i ucena "ako me volis trpeces".

Kada shvatis da roditelji ne moraju po ps-u da vole i da je cesto njihova ljubav u stvari sve samo ne ljubav, ali da oni po svojoj slabosti i bolesti njihove duse zaista vise ne mogu, onda mozes i da odes jer taj cin ne posmatras kao izdaju nego kao borbu da ti budes dobro i da ti ostanes normalna i da budes srecna jer na to imas svo pravo. To prestaje da bude borba izmedju tebe i njih i borba protiv njih i postaje borba za tebe...

[Guest Izida]

Danas sam jednom psihijatru postavila pitanje :"Ako je krv ili tamo neka DNK siguran indikator ljubavi zasto nikada u sudskoj praksi nisam naletela na slucaj da su usvojiteljima oduzeli usvojenika,vec samo krvnim roditeljima decu?"

[Изида]

Ja dobijam ospe od nasilja u porodici.Nasilnike bih mogla da zatvorim na robiju od 40 godina.Tacno je,nazalost,

da postoji puno predrasuda.A postoji i slucajeva da znamo za nasilje u nekoj porodici,a ne prijavljujemo ga.A nep-rijavljivanje krivicnog dela je,takodje,krivicno delo.

[Malina]

Насиље у породици је доста распрострањено и много таквих примера у мом окружењу знам. Ја лично мислим да је то проблем свих нас, а не само оних жена које су злостављане и да такве случајеве треба пријавити, или бар разговарати са тим женама о томе. Многе од њих неће то да признају, јер их је срамота. Исто тако, многе немају храбрости да нешто саме ураде. На жалост знам и такве случајеве да су жене налазиле оправдање за своје мужеве насилнике, под изговором да је он добар човек, само је некад нервозан. Већ сам на једној теми писала да је један мој комшија тукао жену. На крају се једна комшиница умешала, на шта је моја цимерка дала коментар "Шта њу боли уво шта они раде, шта се меша". Да се није умешала, ко зна како би та жена временом прошла. Зато мислим да сви треба овај проблем озбиљно да схватимо, да не би једном дошли у ситуацију да се кајемо што нисмо ништа учинили.

[Мика]

Један од мојих страхова....

[anajrim]

primjecujem da mnoge djevojke danas,jos dok su u vezi i prije stupanja u brak, bivaju svjesne agresivnosti svog partnera,ali ipak stupaju u brak s tom osobom,s nadom da ce se taj neko u braku promjeniti...mislim da je to velika greska,i da, sto ne uspijemo rijesiti u vezi,u braku cemo jos manje...i mislim da sve pocinje samarom,jos u vezi,ali se preko toga prelazi...naravno da ima izuzetaka,ali vecinom se agresivnost manifestuje jos u vezi,samo sto onaj ko je zaljubljen ili voli,minimalizuje tako neke stvari,i sto je jos strasnije pravda i brani nasilnika pod izgovorom da je u pitanju "ljubav"...

[Sinergija]

Из љубави се може жртвовати и прихватити насилник за партнера ( да будемо начисто психичко насиље може бити горе него физичко),али колико смирења треба имати и да ли смо спремни на толику жртву.Одакле нам право да у своје такозвано жртвовање мешамо децу или примарну породицу. . .

Никоме не ускраћујем право да себе жртвује из љубави,али мислим да је тако нешто ретка појава,

углавном ми све делује као мазохизам који кад тад пређе границу . . .

[И.стојковић]

    Иако сам био на годишњем одмору, пажљиво сам читао дискусије како по овој теми чијег ПДФ-а сам уредник, тако и осталих тема, па одлучих да се прикључим различитим анализама, које су овде у писаној форми постављене.

    Интересантно је да, осим пар изузетака, већина постова је фокусирано на насиље у породици у смислу супружника, а наведени изузеци "обрађују" и насиље над децом. Али да прво изнесем своје мишљење ка насиљу у породици међу супружницима.

   

    Колико сам својом ограниченом способношћу, обичног човека, оца троје деце, могао да спознам, сви сте у праву. И мушкарци и жене....Међутим, највише се износе последице насиља у породици, где дефинитивно мушкарци "губе" утакмицу, јер су последице њиховог експонирања насиља очигледније.   

    Само пар постова се баве узроцима насиља, а то је љубав и разумевање оног другог. Наравно да томе не треба бити мазохизам граница, већ треба одреаговати раније. Лично мислим, да је Свето Јеванђеље, упутство за све што нас у животу тишти. Пажљивим ишчитавањем, поуке које нам Је Господ Оставио можемо предложити и онима који су неверујући или иноверни. Немам намеру да цитирам, јер пишем са предусловом да ово јесте православни сајт, па кога интересује на шта мислим, пронаћи ће и сам.

    Када би имали воље да као неоспорну истину узмемо средњевековно српско списатељство, од кога се понешто поставило и по овој теми, морали би добро и пажљиво да се заинтересујемо и свим околностима тог доба. Созерцањем у потпуности свега, наведено списатељство би имало смисла. Појединачни цитати нису истина.

    У данашње време, насиље је последица нехтења разумети свог супружника, последица самозаљубљености. Самозаљубљеност замагљује одсјај Бога у супружнику, храни егоцентризам и доводи до захтева да други потврђује оно што смо сами смислили као исправно, а не да се о томе разговара. Ако је други јачи идентитет, по склопу или образовању или снази, умножава сопствено замагљење и резултира безнађем, који као решење нуди насиље у било ком облику.

    Камо среће, да сви спознамо своју бедност и ништавност у односу на Творца, јер онда би и у другом исто видели, и знали да је то последица бедности и ништавности, па би Свезнајућег и Свемилостивог молили за помоћ, а не би шакама бедника покушаавли да решимо нерешиво.

     

    Оно што ме највише боли, јесте што дечицу, за коју смо Бога молили да нам их Да, не видимо као личности, посебне и Богом уобличене, већ желимо да их према нама бедницима грешним уобличимо. Јер ми све знамо, јер ми смо њихови богови...За последицу имамо да деца живећи у страху од кућних богова-родитеља, немају ни снаге ни воље да спознају Јединог Бога, а онда као ружне копије ружних оригинала исто чине својој деци.

    Насиље у породици није само шамар, пијанство, модрице, неодговорност, и још много тога чулима приметљиво, већ све оно што Бога у страну поставља, како би своју никаквост на владалачки трон поставило.

   

    Тако, сви они који написаше коментар да се увек и у свему према Богу уприличимо, по мени, иако бедном и ништавном, једино јесу у истини...

dada

1405_love

0442_feel

[Oglo]

kao i uvijek slažem se sa gdinom Stojkovićem,

vjerovatno zbog toga što uvijek traži umjereno i da tako kažem

blago rješenje koje je utemeljeno u jevanđelju,

pa kome se onda ne bi svidjelo

znači jedan totalni  sHa_sarcasticlol

e sada,

gdine Stojkoviću,šta mislite,

naravno retorički govoreno,koliko ima takvih brakova danas,

gdje su obadva supružnika vjerujući hrišćani koji traže Božije,a ne njihovo  0110_hahaha

[kirios1]

like i od mene za post i.stojkovica