Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[Искушеник]

Није исто "веровати у Бога" и "имати вере у Бога".

То су две различите ствари.

Наслов теме би требао бити : "Имате ли вере у Бога".

[Аљонка]

Није исто "веровати у Бога" и "имати вере у Бога".

То су две различите ствари.

Наслов теме би требао бити : "Имате ли вере у Бога".

Paaa... meni to deluje isto. Da li ja verujem u tebe, ne znaci samo da li verujem da ti postojis, nego da li imam poverenja (vere) u tebe.

Ok, mozda gresim sto se verbalizacije tice, ali to sad ne umem da ispravim smej.gif)

[Guest srna u izgubljenom raju]

ne zanovjetaj nego iskoristi svoje poznavanje sv. otaca i da Aljonki koju lijepu rijec o vjeri  :group111:

[Аљонка]

ne zanovjetaj nego iskoristi svoje poznavanje sv. otaca i da Aljonki koju lijepu rijec o vjeri  :group111:

Da se razumemo... nije Aljonka (tj. Milica) zapala u neku tesko ocajanje, kako mi se cini da neki razumeju ove moje dileme, nego prosto preispitujem neke stvari.

Men` se cini da crkveni zivot cesto postane samo rutina i briga o ispravnim ili neipsravnim postupcima, postu, pravilima i sl. Ja hocu da moja vera bude ZIVA, oslobadjajuca, nadahnjujuca, kreativna, stvaralacka... Da sav moj zivot bude ziva Liturgija, da ne postane navika nedeljnog odlaska u ckrvu.

[Искушеник]

Није исто "веровати у Бога" и "имати вере у Бога".

То су две различите ствари.

Наслов теме би требао бити : "Имате ли вере у Бога".

Paaa... meni to deluje isto. Da li ja verujem u tebe, ne znaci samo da li verujem da ti postojis, nego da li imam poverenja (vere) u tebe.

Ok, mozda gresim sto se verbalizacije tice, ali to sad ne umem da ispravim :group111:)

Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!  (Мк. 9.24)

[Аљонка]

Није исто "веровати у Бога" и "имати вере у Бога".

То су две различите ствари.

Наслов теме би требао бити : "Имате ли вере у Бога".

Paaa... meni to deluje isto. Da li ja verujem u tebe, ne znaci samo da li verujem da ti postojis, nego da li imam poverenja (vere) u tebe.

Ok, mozda gresim sto se verbalizacije tice, ali to sad ne umem da ispravim :group111:)

Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!  (Мк. 9.24)

E da... to...

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6279.msg173149.html#msg173149

[Ulični Muzičar]

Pa , ti si "pečena" ...

Sad samo ako se još i udaš (uskoro) ... ode ti u ateiste ! :0104cheesy:

[Tanja]

Да, у праву си, суштинско питање, питање суочавања са собом, са Богом. Речи је лако просути, али где је граница, када се повлачимо "ми" и препуштамо се вољи, промисли... Написала сам у моментима својих дилема нешто(већ је виђено, али можда није лоше поновити). Исповедајмо се једни другима, слабости своје исповедајмо да би једни другима помогли у свом тражењу...

НЕ БОЈ СЕ КЋЕРИ...

Тамним наочарима кријем поглед.

Покрила сам косу да сакријем лице.

Умотала сам се у данас...

Долазећи Теби.

Као лопов пролазим корацима.

Као пума шуњам се, масом пролазећи.

Као камелеон уклапам се да се не видим.

Не видим.

Не чујем.

Не желим.

Боду ме погледима, речима. Собом.

Долазим Теби.

Скидам маску.

Скидам униформу данашњице.

Скидам сопствену прљавштину.

Теби долазећи.

Доносим љуштуру себе.

Доносим простор у себи.

Доносим немире који добују у тишини.

Молим Тебе.

Молим да ме собом испуниш.

Молим да ме оздравиш.

Моју немоћ излечи

Моју неверу отерај...

Знам да сам недостојна

Знам да возови одлазе

Знам да самој себи ране копам...

Клечим, молим... ја, разочарење

Клечим, молим... хладно је, тама је када се у оку твом не огледам

Клечим, молим... дај ми, дај ми лица твог.

Да када дође час имам очи разбојника са Крста

Да када дође час имам сузе Маријине да ме до стопала Твојих доведу

Да када дође час …

„ Не бој се,кћери, вера твоја спасла те је!“

Тања

Некада су моје написане речи паметније од мене, боље виде и даље гледају  1312_womens

[Gospodin Jakov]

Pitanje deluje apsurdno, ali meni je u poslednje vreme postalo sustinsko.

Vise od deset godina sam u crkvi, zivim zivotom koji deluje hriscanski `uredan`, sa redovnim posecivanjima Liturgija, redovnim drznajem postova, ispovedanjem, pricescivanjem... Ali povremeno se zaista pitam, da li ja uopste verujem u Boga.

U Njegovo postojanje ne sumnjam. Ali vera u Boga nije samo vera u Njegovo postojanje...

Moje male krize vere preispituju iskrenost mog zivota i ucestvovanja u Liturgiji.. Jer bez te iskrenosti, sav moj "uredan hriscanski zivot" je samo forma, rutina koja je vremenom postala navika, za cije ponavljanje mi vise i ne treba neki veci trud. Bez iskrene vere, ta rutina otvara u meni ogromne praznine.

Da li ja zaista verujem u Boga?

Ne znam... iskreno, mislim da ne verujem. Ne pustam Njega da se bori za mene, nego se borim sama, nekada i sa Njegovom voljom. Ne prihvatam ono sto mi pruza, vapijem za onim sto od mene sklanja. Ne zelim ono sto On zna da mi je za spasenje, nego ono sto JA zelim, zato jer JA tako zelim... Odustajem na svakoj prepreci na kojoj treba pokazati veru u Njega. Svaki put kad rasiri ruke ka meni, umesto da pritrcim u taj zagrljaj, okrenem se i odem. Nekada se pitam zasto me je ostavio... a sve vreme ostavljam ja Njega...

Verujete li vi u Boga?

Kod mene je može biti obrnuto.....

Nisam uopšte čest na liturgijama - idem samo kad baš osetim potrebu....

Čak me i malo nerviraju oni što padaju u neke transeve na liturgijama, glasno govore molitve i uvek kada uđem u crkvu klimnu glavom, kao dobrodošao brate, evo nas sada zajedno u našem nekom klanu, a čim izađu sa liturgije odmah 100 maraka  :0104cheesy:.... Znate šta sam hteo da kažem...?

Moj život je sve nego crkveni....

Draže mi je otići na neki dernek, nego postiti.... Iskreno....

Ali zato, u meni se javi neka neopisiva potreba, čak me to strašno pogodi i uvredi kad neko u mom prisustvu omalovažava Boga i Pravoslavlje......

Odmah krenem da nešto ispravljam krive Drine  :0104cheesy: .....

U mom društvu, a i šire, niko više ne govori onu tako groznu uzrečicu - j...m ti Boga, jer su navikli da ću odmah da ih opomenem....

Čak i kad nekome to izleti u priči, vidim kad me pogledaju onako ispod oka, kao da kažu: "Šta ču, izletilo mi, neću više..." 

Borim se za Boga na neki svoj način koliko mogu..... Bog za mene uvek i svom snagom..... Bar tako osećam.....

Nikad ne dovodim u pitanje njegovo postojenje.... Ne zato što sam ja tako odlučio, nego zato što to kod mene tako jeste.... U mentalnom sklopu.....

Možda nekad zamerim ( ako se može Bogu išta zameriti  ) na načinima kojim uređuje moj život i na tempu ostvarenja istog, ali tu sam nemoćan i vrlo brzo se vratim na jednoumlje sa Istinom......

Verujem u Boga svom silinom  .....

Kad sam čitao Sv. Serafima Sarovskog, tada sam shvatio kako u stvari znaš da sigurno ispravno veruješ u Hrista.... A tako sam razmišljao i pre čitanja ovog svetitelja.... Naime, u svemu što se događa oko mene tražim prst Božiji, neko Božije zašto pravoverno....

Zašto se to ti to dogodilo...? Pa makar i najmanja sitnica..... Jer razlog u veri uvek mora da postoji, ako se tako gleda na veru.... A ne može se sve znati... Može se samo znati da si na pravom putu i na putu prave vere....

[Rada ex guscije pero]

Da,vjerujem u Boga,ne mogu da zamislim svijet vidljivi i nevidljivi bez Boga,niti išta,

tako ni svoj život koliko god grešan bio.     

[Зорица екс Милева]

Ако ме питаш јави ли ми се понекад мисао - коме се ти молиш глупачо? Јави ми се, и исте секунде ме ухвати кајање због тога, није све ни наше дјело, зна се већ чије је. Дошла си до тога да те хвата монотонија и досада, рутина одлазака на Литургију, па сваком се то догађа (бар ја тако мислим), и осјетим кад ми је Бог окренуо леђа. Некад се не враћа јако дуго, не прима ме и не слуша моје молитве, али моје је да не одустајем, да платим за то што сам га одгурнула од себе. Чезне душа моја за Господом - каже Силуан Атонски. Смирење се добија након дугортајне борбе. Много битака се можда  изгуби, али се рат за Господа а против сотоне наставља даље, не посустај, то је само искушење.

[Rada ex guscije pero]

Ако ме питаш јави ли ми се понекад мисао - коме се ти молиш глупачо? Јави ми се, и исте секунде ме ухвати кајање због тога, није све ни наше дјело, зна се већ чије је. Дошла си до тога да те хвата монотонија и досада, рутина одлазака на Литургију, па сваком се то догађа (бар ја тако мислим), и осјетим кад ми је Бог окренуо леђа. Некад се не враћа јако дуго, не прима ме и не слуша моје молитве, али моје је да не одустајем, да платим за то што сам га одгурнула од себе. Чезне душа моја за Господом - каже Силуан Атонски. Смирење се добија након дугортајне борбе. Много битака се можда  изгуби, али се рат за Господа а против сотоне наставља даље, не посустај, то је само искушење.

čitala sam negdje kako to tumači neko od svetih Otaca,taj osjećaj da nam je Bog daleko...ponekad

se On skriva da vidi koliko čeznemo za njim,koliko smo svjesni svoga ništavila,koliko smo svjesni da smo

bez Nj ništa,koliko ga volimo-koga mnogo volimo mnogo nam nedostaje

aj Mileva,ovo mi se nešto pobrkalo ali važno je " šta je pisac htio reći"

[Милан Меденица :)]

верујем у Његову Милост и Љубав, а да ли Му верујем?

не, али има наде у мени.

да има вере у мени, померао би горе.

за сад ми је довољно да се надам као глуп и да се трудим да научим да волим све што дише, па ће вера већ доћи, а можда ће Бог да процени да ми и не треба.

ал да ми веру испиташ, мислим да би се опекао.

и то не од одбране или напада, већ од мира који би ми изазвао.

ја само у борби постојим, можда будем једног дана научио да могу постојати и у миру ...

иначе, не молим се за веру, молим се за радост, не мислим да ми то треба.

видео сам чуда са радошћу и са вером, више ми се свиђају она прва.

за она друга је потребно смирење, а ја би експлодирао кад би се молио - лакше ми је да чиним, таква молитва ме више окупира.

[Аљонка]

верујем у Његову Милост и Љубав, а да ли Му верујем?

не, али има наде у мени.

да има вере у мени, померао би горе.

за сад ми је довољно да се надам као глуп и да се трудим да научим да волим све што дише, па ће вера већ доћи, а можда ће Бог да процени да ми и не треба.

ал да ми веру испиташ, мислим да би се опекао.

и то не од одбране или напада, већ од мира који би ми изазвао.

ја само у борби постојим, можда будем једног дана научио да могу постојати и у миру ...

иначе, не молим се за веру, молим се за радост, не мислим да ми то треба.

видео сам чуда са радошћу и са вером, више ми се свиђају она прва.

за она друга је потребно смирење, а ја би експлодирао кад би се молио - лакше ми је да чиним, таква молитва ме више окупира.

8084.gif

[Милан Меденица :)]

па јес, цела поента је да се нађеш у Господу, као у животу ...

ако се не налазиш, прва природна тежња је да се самоповређујеш до самоубиства, а ако то нећеш -

е онда ћеш да копаш на супротну страну како знаш и умеш.

оно што ја мислим да је пресудно код мене, а колико видим и читам и код других је - научити слушати, или барем не причати у исто време кад онај други то ради. или барем чути речи које онај изговара, али их аутоматски не преводити као да си попио сву памет, већ питати за сваку најмању ситницу.

чак и Господ рече да је вера ситница (горушичино зрно) ...

само без самоубеђења у своју светост, и да оставиш своју памет да није у праву, своју душу да није чиста, и своје тело да није јако.

а уши да слушаји и очи да гледају, руке да раде, и то ће бити то.

и шта ће ти то све без радостииииииииииииииииииииииииииииии  8084.gif 0102_laugh

хм, спасење никад лакше и ближе није изгледало и сад ме срамота што већ нисам тамо. slavabogu