Pablo Neruda ~ Neftali Ricardo Reyes Basoalto

[zlata]

 Pablo Neruda (1904-1973), čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime odvodio je od imena češkog pesnika i pisca Jan Nerude.
Rođen je 12. jula 1904. godine u gradu Peral u Čileu kao Rikardo Neftali Rejes (Ricardo Neftali Reyes). Počeo je da piše veoma rano. U 19-toj godini (1923). objavljuje svoju prvu knjigu poezije „Crepusculario“, a već u 20-toj i drugu pod nazivom „Dvadeset poema o ljubavi i jedna pesma bez nade“.
Studirao je francuski jezik i pedagogiju. Španski građanski rat i smrt svoga prijatelja Federika Garsije Lorke na njega ostavlja neizbrisiv trag. Priključuje se revolucionarnom pokretu i tada piše pesme sa revolucionarno-socijalnom tematikom.
1927. - 1935. radi pri Čileanskom konzulatu. Od 1939. do 1940. godine je konzul u Parizu, a nakon toga u Meksiku do 1943. godine. Vraća se u rodni Čile 1945. godine i postaje senator. Zbog neslaganja sa tadašnjim predsednikom Čilea biva progonjen. Uspeva da pobegne u Evropu, gde je boravio u raznim zemljama. U Čile se vraća 1952. godine gde živi do svoje smrti 23. septembra 1973.
Objavio je još desetak knjiga poezije. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1971.                              

"Kad bih imao i sto godina, moj najboji dan uvek bi bio sutra."

[zlata]

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove,
Napisati na primer: "Noć je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".

Noćni vetar kruži nebom i peva.

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkada je i ona mene volela.
U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Volela me je, katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.

Ove noći mogu napisati najtužnije ljubavne stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.

Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdana i ona nije uz mene.
I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

Kao da je hoće približiti, moj pogled je ište.
Moje srce je ište, a ona nije uz mene.

Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.

Više je ne volim, zaista, ali kako sam je voleo.
Moj glas je tražio vetar da joj dodirne uho.

Drugome. Pripašće drugome. Kao pre mojih poljubaca.
Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oči.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.

Jer ja sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.

I ako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.

[zlata]

I bje u ono doba . . . dodje poezija da me potrazi.

Ne znam, ne znam odakle je
banula, iz zime ili iz rijeke.
Ne znam ni kako ni kada.
Ne, ne bjehu to glasovi, ne bjehu
rijeci, ni tisina,
ali zvala me iz jedne ulice,
iz krosnje noci,
iznenada, medju ostalima,
medju zestokim ognjevima,
ili dok se vracah sam,
tamo je stajala bez lica
i dodirivala me.

Nisam znao što da kazem, usta mi
nisu znala
nista odrediti,
oci mi bijahu slijepe,
a nešto je udaralo u mojoj dusi,
groznica ili izgubljena krila,
i ostadoh sam
odgonetajuci,
tu opeklinu,
i napisah prvi nejasan redak,
nejasan, bez tijela, cistu
glupost,
cistu mudrost
onoga koji nista ne zna,
i odjednom vidjeh
ocisceno i otvoreno nebo,
planete,
treptave plantaze,
sjenu probusenu,
izbodenu
strijelama, vatru i cvijece,
noc koja uspavljuje, svemir.

I ja najsitnije bice,
pijan od goleme  ozvjezdane
praznine,
na sliku i priliku
tajne,
osjetih se kao cisti dio
bezdana,
otkotrljah se sa zvijezdama,
srce mi se otisnu s vjetrom.

[JESSY]

Sto soneta o ljubavi - Pablo Neruda

Obnazena, jednostavna si kao jedna od tvojih ruku,

glatka, zemaljska, malecna, okrugla i prozracna,

sadrzis linije meseca, puteve jabuke,

naga, majusna si kao zrno zita nago.

Obnazena, plava si kao kubanska noc,

u kosi su ti brsljani i zvezde,

naga, velika si i zuta

kao leto u nekoj crkvi od zlata.

Naga, malena si kao tvoj nokat jedan,

povijena, krhka, ruzicasta dok dan se ne rodi

i zavlacis se u podzemlje sveta

kao u neki dugi tunel odela i poslova;

tvoja se svetlost gasi, odeva, osipa

i ponovo postajes samo ruka gola.

[JESSY]

[JESSY]

I

Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Napisati na primer: "Noć je puna zvezda, trepere modre zvezde u daljini".
Noćni vetar kruži nebom i peva.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U noćima, kao ova, držao sam je u svom naručju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomične oči.
Ove noći mogu napisati najtužnije stihove.
Pomisao da je nema. Osećaj da sam je izgubio.
Slušati beskrajnu noć, bez nje još beskrajniju.
I stih pada na dušu kao rosa na livadu.
Nije važno što je moja ljubav nije mogla zadržati.
Noć je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.
U daljini neko peva. U daljini.
Moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Kao da je želi približiti moj je pogled traži.
Moje srce je traži, a ona nije uz mene.
Ista noć odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo više isti.
Više je ne volim, zaista, a možda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u noćima, kao ova, držao u svom naručju,
moja je duša nespokojna što ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pišem.


II

Ovde te ljubim.
U tamnom boru vetar se raspleće.
Svetlucanje meseca iznad nemirnih voda.
Jednaki dani idu, jedan za drugim hita.

Razuđuje se magla u likove sto plešu
Srebrni galeb od zapada se otkida
Ponegde neko jedro. Visoke, visoke zvezde

Ili crni krst nekog broda.
Sam.
Katkada osvanem, a duša mi bude vlažna.
Zvoni i odzvanja daleko more.
To je luka.
Ljubim te ovde.

Ovde te ljubim i uzalud te obzorje skriva.
Ljubim te premda je sve ledeno oko mene.
Katkada moji poljupci odlaze sa lađama teškim,
koje putuju morem tamo gde stići neće
Znam već sam zaboravljen ko ova stara sidra.
Kejovi jos su tužniji kad uz njih pristaje veče.
Život je moj umoran od uzaludne gladi.
Ljubim ono sto nemam. Oči su tvoje daleke.
Moja se dosada bori sa sporim sutonom.
Ali dolazi noć da mi zapeva pesmu.
Mesec u pokret stavlja svoja kola sna.
Tvojim me očima motre one najveće zvezde.
I kako ja te ljubim, tako u vetru borovi
svojim iglastim lišćem ime ti pevati žele.

III

Ni jednog samog dana ne budi mi daleko,
jer - ne znam to reći - dan je dug veoma,
I ja bih te čekao kao na stanicama
kada vozovi zaspu negde u daljini.

Nemoj otići ni časa od mene, jer tada
u tom času se skupe sve kapi nesanice,
i možda vasceli dim koji kuću traži,
dođe da ubije moje izgubljeno srce.

Ah, nek se ne lomi tvoja sena na pesku,
Ah, nek ti kapci ne lete u odsutnosti;
ne odlazi ni minut, o premila moja,

Jer bi u tom minutu bila tako daleko;
Da bih ja celu zemlju prošao pitajući
hoćeš li mi doći ili ćeš me pustiti da umrem.

[JESSY]

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna,
iz daljine me čuješ i glas te moj ne dodiruje.
Kao da su ti oči nekud odletele
i poljubac jedan sklopio usne.

I pošto su sve stvari pune moje duše,
izranjaš iz njih njome ispunjena.
Leptiru sna, na moju dušu ličiš
i ličiš na reč melanholija.

Dopadaš mi se kada ćutiš i kad si kao odsutna.
I kao da se žališ , leptirice zaljubljena.
Iz daljine me čuješ i glas me tvoj ne dodiruje.
Dozvoli mi da ćutim zajedno s ćutanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takođe ćutanjem tvojim,
svetlim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten.
Slična si noći, zaćutala i zvezdana.
Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko i čisto.

Dopadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna.
Daleka i bolna kao da si preminula.
Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta.
I radostan sam, radostan što istina to nije.

[JESSY]

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.
Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casuu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

[JESSY]

LJUBAVI


Ljubavi, od zrna do zrna, od planete do planete,
mreza vetra sa svojim senovitim mestima,
rat sa svojim cokulama krvavim,
ili dan i noc klasa.
Kuda prodjosmo, otoci, mostovi ili zastave,
violine prolazne jeseni izbodene,
radost je ponavljala usne kaleza,
bol nas je zaustavljala svojom lekcijom placa.
U svim republikama razvijao je vetar
svoju neporocnu zastavu, svoju ledenu kosu
i zatim se vratio cvet svome cvetanju.
Ali jesen u nama nikada nije ovapnela.
U nasoj domovini stalnoj nicala je i rasla
ljubav sa svim zakonima rose.

[Ayla]

Lako je lagano umreti 

Lagano umire onaj koji ne putuje,
Onaj koji ne čita,
Onaj koji ne sluša muziku,
Onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
Onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika
Postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
Onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
I ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
Onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
Onih koje daju sjaj očima i napuštenim srcima.

Lagano umire
Onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
Svojim poslom ili svojom ljubavi,
Onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
Radi nesigurnosti,
I koji ne ide za svojim snovima.
Onaj koji sebi neće dozvoliti,
Niti jednom u svom životu
Da pobjegne od smislenih saveta...

Živi danas.
Reskiraj danas.
Učini danas.
Ne dozvoli sebi lagano umiranje.
Ne zaboravi biti sretan! 

[Ayla]

Divno je ljubavi znati

 

Divno je, ljubavi, znati da
si ovde u noći,
nevidljiva u svom snu i
ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi
snovima,
ali telo ti diše tako napušteno,
trazeći me uzalud,
dopunjujući moj san
kao biljka sto se
udvostručuje u seni.

Uspavana, bit’ ćeš draga
što će živeti sutra,
ali od onih granica
izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u
kojem se nalazimo
nešto ostaje i vodi nas
svetlu života
kao da je pečat sene
obeležio
vatrom svoja tajnovita
stvorenja.

 

 

[JESSY]

Ljubavi moja, umrem li, a ti ne umres,
ljubavi moja, umres li, a ja ne umrem,
ne ostavimo bolu odvise prostora:
nema zivota do ovoga koji zivimo.
Prah u zitu, pijesak u pijesku,
vrijeme, voda sto luta, nejasan vjetar
odnio nas je kao plovece sjeme.
Moglo se desiti da se ne sretnemo u vremenu.
Onu livadu na kojoj se nadjosmo,
o maleni beskraju, vracamo,
ali ta ljubav, ljubavi, nije svrsena.
I kao sto nije imala rodjenja,
ni smrti nema i kao duga rijeka
mijenja jedino zemlje i usne.

[JESSY]

AKO ME ZABORAVIŠ Pablo Neruda



Hoću da znam
jednu stvar.



Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano telo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi, svetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.



E, pa dobro,
ako malo-pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo-pomalo.



Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.



Ako smatraš dugim i ludim
vetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
iščupati svoje korene
u potrazi za drugim tlom.



Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
pristaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živiš biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

[JESSY]

[JESSY]