Pablo Neruda ~ Neftali Ricardo Reyes Basoalto

[JESSY]

Svidas mi se kad sutis, jer si kao odsutna,
i cujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Cini se, kao da su ti letjele oci, i cini se,
da ti je poljubac jedan zatvorio usta.
Kako su stvari sve ispunjene dusom mojom,
izranjas iz stvari, ispunjena dusom mojoj.

Leptirice sna, dusi mojoj si slicna,
i slicna si rijeci, melankonija.
Svidas mi se kad sutis, i kad si kao udaljena.
I kada kao da se zalis, leptiricu u gukanju.
I cujes me izdaleka, i glas moj ne dostize te:
Pusti me da sutim s mucanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takodjer s tvojom sutnjom,
jasnom kao svijeca jedna, prostom kao jedan prsten.
Kao noc si, sutljiva i zvjezdana, tako daleka i jednostavna.
Svidas mi se kad sutis, jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna, kao da si umrla.
Jedna rijec tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo sto to nije tocno.

[JESSY]

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni. Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen. Plamenovi sutona u tvom se oku borili i lišće je padalo u vodu tvoje duše. Poput kakva bršljana uz moje ruke pripita, lišće je sabiralo tvoj glas tih i skrušen. Kriješ zaprepašćenja u kom je žedj mi gorela. Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duše. Osećam, oči ti putuju i jesen je daleko. Siva kapa, ptičji glas i srce kuće prema kojoj su se selile moje duboke čežnje i gde sam slao poljupce vesele ko žar vruće.
Nebo s nekog broda. Polje sa bregova. Sećanje na tebe je svetlo, dim i mir jezera skrušen. Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali. Suvo jesenje lišće se kovitlalo usred tvoje duše.

[JESSY]

Ljubavi,koliko puteva do jednog poljupca,
kakva lutajuća samoća do tebe !
Usamljeni vlakovi kotrljaju se s kišom.
U Taltalu još nije svanulo proljeće.

Ali ti i ja,ljubavi,mi smo sjedinjeni,
sjedinjeni od odjeće do korijenja,
sjedinjeni od jeseni,vode i bokova,
sve dok samo ti i ja ne budemo zajedno.

Misliti da je stajalo toliko kamenja
koje nosi rijeka,ušće vode Boroa,
misliti da smo se,odijeljeni vlakovima i narodima,

ti i ja jesdnostavno morali voljeti,
izmiješani sa svima,muškarcima i ženama,
sa zemljom koja sadi i gaji karanfile.

[JESSY]

To je jutro puno oluje


To je jutro puno oluje
u srcu ljeta.

Kao bijele marame rastanka putuju oblaci
i vjetar ih trese svojim skitnickim rukama.

Neizbrojivo srce vjetra
kuca u našoj zaljubljenoj šutnji.

Bruji izmedu stabala to nebesko sazvucje
kao jezik prepun ratova i pjesama.

Vjetar koji nosi i otimlje mrtvo lišce
i skrece uzdrhtale strijele ptica.

Vjetar što ga obara u val i bez pjene,
u tvar bez težine i nagnute vatre.

Kida se i tone njegov oblik cjelova
boreci se na vratima ljetnoga vjetra.

[nikolay]

Знаћеш

 

 

Знаћеш да те не волим и да те волим,

јер живети је могуће на два начина,

реч је само крило тишине,

а ватра чува половину студени.

 

Волим те да бих те почео волети,

да бих поново почео бескрај,

да те не бих престао волети никада:

зато те још увек не волим.

 

Волим те и не волим,као да имам

у својим рукама кључеве среће

и несигурну судбину несретника.

 

Моја љубав има два живота да би те волела.

Зато те волим када те не волим

и зато те волим када те волим.

[JESSY]

ZALJUBLJENIK U LJUBAV…

 

ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti

Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.

Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.

 

Kada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.

Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…

I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.

O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.

Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.

Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?

Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“

Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.

Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.

Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.

Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.

Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.

U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.

– Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.

Nerudino pismo Matildi

Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.

[JESSY]

Za moju voljenu ženu

 

Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.

Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.

Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.

Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.

Prvi sonet

Matildo, ime od biljke, kamena ili vina,
od svega što se rađa iz zemlje i traje,
reci u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tom imenu plove brodovi od drveta
okruženi rojem vatre morske modrine,
i ova slova su voda neke reke
koja utiče u moje zakrčeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice
kao da su vrata nepoznatog tunela
što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.

Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.

Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.

 

Pesma za Matilde

Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga
kao telo Čilea, delikatna
kao cvet anisa
i svaka stabljika je svedok
naših neizbrisivih proleća:
Koji dan je danas? Tvoj dan.
A sutra je juče, i još ne prolazi,
ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku:
ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice
u tvojoj senci dok spavaš
I na taj način, svako jutro
ti udišeš meni život.

 

https://tamoiovde.wordpress.com/2016/02/23/zaljubljenik-u-ljubav/

[JESSY]

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne čita, onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,

onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,onaj koji ne menja rutinu,

onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.

Lagano umire onaj koji beži od strasti

i njenog vrela emocija;

onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.

Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,

onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;

onaj koji neće dozvoliti, niti jednom u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.......

Živi danas, učini danas, riskiraj danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!

Ne zaboravi biti srecan!