Олимпови тренуци радости и неке белешке

[Олимп]

"Кад год почнемо да сумњамо у Божију љубав и бригу према нама, укључи се аларм у нашем унутрашњем свету, који се зове БРИГА. Брига је упозоравајуће светло да сте заборавили на чињеницу колико вас Бог воли

Ми увек долазимо у невољу када заборавимо Божију љубав према нама."

 

Весна Биорац

 

[Данче*]

Светитељи и подвижници Руске Цркве о учесталости причешћивања

Од примања хришћанства у Русији па све до XIV века, мирјани су се причешћивали три пута годишње, а после XIV века – четири пута годишње уз обавезну исповест пре Причешћа.

Навешћемо одговор светитеља Димитрија Ростовског (+1709.) "Питање: Колико пута приличи православном хришћанину да се причести у години? Одговор: Света Црква озаконила је причешћивање током сва четири поста; али неписменима – сељацима и мирјанима - занатлијама, наредила је, под опасношћу од смртног греха за непослушање и непричешћивање, да се обавезно причесте једном годишње, у време Свете Пасхе, то јест, Великог Поста" (из Oдговора о вери и другим стварима, које хришћани треба да знају).

Током наредних векова у Руској Цркви установљена је одређена пракса у погледу учесталости причешћивања за мирјане. У XIX веку та пракса је утврђена у Православном хришћанском катихизису св. Филарета (Дроздова; +1867): "Древни хришћани причешћивали су се сваке недеље; али међу данашњим хришћанима само мали број одликује таква чистота живљења да увек могу да приступе тако великом тајинству. Црква материнским гласом завештава ревнитељима благочестивог и побожног живота да се исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовим – четири пута годишње или сваког месеца, а свима обавезно једном годишње" (ч. 1. О вери).

Св. Игњатије (Брјанчанинов; +1867) овако је писао о томе: "У крајњој мери неопходно је причестити се у сва четири поста, четири пута годишње. Уколико на жалост и на несрећу животне недаће не допуштају ни толико, онда је обавезно причестити се једном годишње" (т. IV, стр. 370). У писму болесној сестри Елизавети Александровној, св. Игњатије пише: "Црквена служба храни душу, а повлачење у самоћу веома подстиче размишљање о себи и покајање. Због тога су се многи свети Оци удаљили у неприступачне пустиње... Саветовао бих и теби да проведеш Велики Пост не излазећи из куће, на корист душе и тела, да понекад позовеш свештеника да обави важније службе, а да припрему и причешће Светим Тајнама одложиш до Петровског поста. Није важно често се причешћивати, колико суштински се припремити за причешће и тако стећи велику корист. Света Марија Египћанка за време свог дугогодишњег живота у пустињи ниједном се није причестила: такав живот био је припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота" (писмо од 16 фебр. 1847, т. VIII, Зборник писама, стр. 366, п. 299).

А ево како св. Игњатије упозорава оне који приступају Светом причешћу без обавезне припреме. "Човек нека испитује самога себе (Кор. 11, 28), нека преиспита себе пре него што приступи Светим Тајнама, и, ако се предао гресима, нека се клони страшног причешћа, да не би препунио и запечатио своје грехе још тежим грехом: ругањем над Светим Тајнама Христовим, ругањем над Христом. Пре него што се усудимо да ступимо у брак са Сином Божијим, побринимо се за своју душевну ризу: оперимо је нашим покајањем, очистимо од греховних мрља, ма какве те мрље биле, неизрецивом милошћу Господа". Ето зашто је у Цркви установљено исповедање грехова пре примања Светих Тајни. Св. Игњатије строго упозорава мирјане да "прилазећи Христовим Тајнама из греховног смрада, падају у греховни смрад после примања Тајне, не видећи над собом непосредну казну, сматрајући да никада неће уследити никаква казна. Погрешно закључивање!" (т. IV, стр. 128-129). Нека парохијани данашњих обновљенских заједница послушају ове речи св. Игњатија Брјанчанинова, они који дрско приступају светој Чаши на свакој литургији, не испитавши пре тога своју савест, не очистивши се на исповести од својих грехова, не припремивши се за примање Источника Бесмртног, како то саветује Света Црква.

Покајање је неодвојиви део процеса духовног и моралног обновљења сваког хришћанина. Оно је нарочито неопходно приликом припреме за причешћивање Светим Даровима. Учестало причешћивање може бити само последица (а не и разлог) појачаног подвига покајања, постојаног духовног усавршавања, а то није могуће без спознаје своје греховности, која и доводи онога који се каје на исповест. Неискрено често причешћивање мирјана без подвига дубоког покајања и без исповести прегрешења такође може довести до опасности на коју упозорава апостол Павле (1 Кор. 11, 27-30).

Старац-затворник Гетсиманског скита, јеросхимонах Александар (+1878), везан духовним пријатељством с Оптинским старцем Амвросијем, учио је: "Често причешћивање без унутрашњег духовног делања не рачуна се у врлину онога који се причешћује" (Беседе великих руских стараца. М., 2003. стр. 170).

Навешћемо казивање преп. Макарија Оптинског (+1860): "У првим вековима хришћанства сви су приступали причешћу светим Тајнама на свакој литургији, али Црква је касније установила обавезних четири пута годишње, а за раднике-занатлије једанпут" (т. I, стр. 156-157).

Овде ћемо приметити да се први велики Оптински старац Леонид (+1841) причешћивао једном у три недеље, а други Оптински старац Макарије (+1860) и трећи велики Оптински старац Амвросије (+1891) једном у месец дана.

О учесталости причешћивања мирјана говори се и у делима св. Теофана Затворника (+1894): "Неопходно је причешћивати се у сва четири поста. Могуће је причестити се два пута за време Великог и Божићног Поста… Могуће је и чешће, али не преко мере, да не би дошло до равнодушности" (т. I, стр. 185).

"Што се тиче "чешћег" причешћивања, оно није неопходно, јер учесталост знатно умањује побожну припрему за то највеће дело… мислим на пост, присуство на службама, исповест и причешће. Већ сам писао да је довољно припремити се и причестити једном у сва четири велика поста" (т. III, стр. 500).

Св. Теофан Затворник још пише следеће: "О честом причешћивању не може се ништа рећи с неодобравањем … Али мера је једном месечно, или највише два пута" (т. IV, стр. 757). Ова последња препорука св. Теофана Затворника је готово дословно у сагласности са препоруком недавно почившег духоносног старца архимандрита Јована (Крестјанкина; +2006) који је саветовао својој духовној деци да се причешћују једном у две недеље.

Заповест преп. Серафима Саровског (+1833) монахињама Дивјејевског манастира садржи слично упутство: " … 5) Сви да се обавезно причешћују за време свих св. постова, а по жељи и свих дванаест празника" (из "Кратког житија старца Серафима Саровског", 3 изд. Серафимо-Дивјејевског манастира. Казан, 1900. стр. 80-81). Али ово правило баћушка Серафим дао је монахињама, а не мирјанима.

Преподобни Варнава Гетсимански (+1906) у својим писмима саветовао је сестре Иверске Виксунске обитељи: "Причешћивати се у свим светим постовима, и чешће, ако је у питању нека болест". Као што видимо, старац Варнава повезивао је чешће причешћивање само са болешћу.

Оптински старац преп. Варсануфије (+1913) написао је: "У првом веку следбеници Христа Спаситеља причешћивали су се сваког дана, али они су водили равноангелски живот, спремни да сваког тренутка предстану пред лице Божије. Нико од хришћана није био безбедан. Често се дешавало да се хришћанин ујутру причести а да га увече ухвате и одведу у Колосеум. Живећи у сталној опасности, хришћани су будно мотрили на свој духовни свет и проводили дане у чистоти и светости.

Али први векови су прошли, престали су прогони од стране неверних као и стална опасност. Тада се уместо свакодневног причешћивања почело са причешћивањем једном недељно, затим једном месечно, а данас чак једном годишње.

Код нас у скиту држи се устав Свете Горе, који су саставили свети старци и који нам је предат ради усавршавања. Сви монаси причешћују се шест пута годишње, а по благослову понекад и чешће. Међутим, на често причешћивање сви обраћају пажњу.
- Како то да се о. Јероним данас причестио?
- Старац је благословио.
- Али, зашто?
- Јавио му се ђаво у видљивом облику, и он је сасвим изнемогао.
- А… онда је јасно.
Међутим, исповест је увек могућа, чак сваког дана, и ми се веома често исповедамо” (Из беседе од 12 априла 1911. г.).

Силно опадање морала и духовности примећено је у Русији у предреволуционарном периоду, што је у своје време захтевало да се на националном нивоу уведе обавезно причешћивање православних минимум једанпут у години. Свети праведни Јован Кронштатски (+1908) у то време позивао је народ да се окрене изворима своје духовности, црквеном животу, поштовању постова, отачкој вери и, као последица свега тога, чешћем причешћивању (више од једном годишње). У исто време је отац Јован Сергијев упозоравао: "После недостојног причешћивања Светим Тајнама, дешава се да сатана улази у људе.” "Онима који недостојно приступају Светим Тајнама, Господ то неће опростити, и казниће то, строго ће казнити".

Епископ Антоније (Флоренсов; +1918), који је од 1898. године боравио у Донском манастиру, сматрао је себе недостојним да се причести више од једном у сваком посту.

Навешћемо и веома значајну поуку чувеног глинског старца XX века схиархимандрита Андроника (Лукаша; +1974), коју би сви православни хришћани требало да запамте: "Они који се причешћују сваког дана, то су људи у прелести. То није неопходно, то је од лукавога. Треба се причешћивати само једном месечно. Неопходно је припремити се за Причешће, одсецати своју вољу, да би Причешће било на спасење а не на осуду. Сваког дана може се причешћивати само схимник, болестан монах, “седмичный” свештеник … " (Из књиге схиархимандрита Јована (Маслова) "Глинска пустиња" М., 1994. стр. 467).

Као што видимо, све ове изјаве светих и благочестивих подвижника упозоравају на опасност од равнодушног причешћивања Светим Христовим Тајнама без страха Божијег. Познати подвижник XX века схиархимандрит Јован (Маслов; +1991) пише: "Уколико човек не прилази исповести с дужном пажњом, онда он приступа Телу и Крви Христовој недовољно припремљен … Неисповеђени грех повлачи за собом смрт душе и страдање тела, јер, по речима Оптинског старца Амвросија, "казна човеку не бива само за грехе, већ више за недостојно причешћивање Светим Тајнама” (из књиге "Преподобни Амвросије - богоносни Оптински старац". Виницка епархија, 2002. стр. 88).

Исповедник XX века преподобни Севастијан Карагандински (+1966), који је био келејник великих Оптинских стараца Јосифа и Нектарија и који је после затварања Оптинске пустиње провео шест година у прогонству и логорима, често је говорио: "Прићи Светој Чаши – није исто што и прићи столу ка чинији супе или шољи чаја".

Оптински старац преп. Никон (+1931) пише: "Шта је боље: ретко или често приступати Светим Христовим Тајнама – тешко је рећи. Закхеј је с радошћу примио у свој дом драгога Госта – Господа, и добро је поступио. А капетан се, по смирењу, знајући да није достојан, није усудио и такође је добро поступио. Њихови поступци, мада противречни, ипак имају исти мотив. И пред Господом су се показали једнако достојним. Суштина је у достојној припреми за велико Тајинство" ("Кладенац мудрости". М., 2005. стр. 93).

[ivanaika]

Нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога.
(Св. Јован Шангајски)

 

http://beeldende-denker.blogspot.com/2014/03/russian-orthodox-churches-interior.html

[Олимп]

Светитељи и подвижници Руске Цркве о учесталости причешћивања

 

Хвала ти пуно Дани што си поделила овај текст овде! И сам сам се само једном у животу причестио и то врло неприпремљено. Надам се да ћу ускоро приступини достојно Чаши, уз Божију помоћ.

:bendoff:

@@ivanaika,  :bendoff:

[Олимп]

Ево једног невероватног и прелепог текста:

 

Сусрет са Христом

Одговори оца игумана били су отворени, искрени, храбри, директни. „Сурово" истинити. Истакао је да омладина не одлази из Православне Цркве, већ из савремене оцрквовљености којој недостају атрибути истинске Цркве - заједништво, љубав, солидарност, слобода, истина и храброст да се говори истина, скромност, мудрост, неподлегање стихији савременог света. Површно православље гуши сваку духовност и емоционалност. Хипертрофирана богослужбено - дисциплинарна страна црквеног живота, „мораш“ и „не смеш“, забране и (наметнуте) обавезе само удаљавају младе људе од Цркве. Ипак, суштинска примедба оца игумана погађа центар проблема.

Зато што нису добили право хришћанско духовно и морално васпитање, није се остварио њихов сусрет са Христом, а „црква без Христа“ код адолесцената - који сваки ауторитет доводе у питање - може изазвати само револт и одбацивање. Јер, ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи.

„Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао?“ (Пс. 139,7). Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт са Христом јачао и развијао се - истиче отац Петар Мешеринов.

Дођи и види

Језгро хришћанске вере јесте сусрет са Христом. „Дођи и види“ - прве су речи које Христос упућује својим ученицима. Позива их да се сретну и „окусе“ сладост Његове науке, да искусе радост Јеванђеља. Сетимо се како ученици Клеопа и, претпоставља се, Лука, после сусрета са васкрслим Господом говоре један другом: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше писма?“ Слично искуство сусрета са Христом имамо и у преобраћању апостола Павла: „Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш.“ После тога три дана апостол Павле није видео, нити је јео и пио.

Истински сусрет са Христом изазива тектонске, дубинске промене. Цело човеково биће доживљава преображај, јер сусрет са Христом открива божанску димензију и небеску перспективу постојања. Тај сусрет открива боголикост наше личности. Пробуђена боголикост из сусрета са Христом превазилази и потискује палу природу и греховне склоности.

„Свагда видим пред собом Господа“ (Пс. 16, 8) - узвикује псалмопевац. За данашњег човека, маловерног и огрубелог, овај стих је само поетска фигура, јер ко може рећи да стално пред собом види Господа. Данашњи човек заборавља да поред телесних очију, које сви имамо, постоји и духовни вид, али само код оних који траже Бога, и „који су ради стајати пред лицем твојим, Боже Јаковљев“ (Пс. 24,6). Стајати пред лицем Божијим јесте велики изазов и само најчистији срцем имају ту храброст, али и потребу, да стану пред Њега.

Два српска великана

Ми смо у нашој Цркви у скорије време имали два духовна великана за које се слободно може рећи да су свагда пред собом видели Господа. Били су то блаженопочивши Патријарх Павле и архимандрит Тадеј.

Потписнику ових редова остаће у трајном памћењу богослужења у Саборној цркви прве недеље Ускршњег поста када је Патријарх певао и служио за певницом и када је метанисао заједно са свима нама. Својим примером показивао је шта значи смерно, скрушено и ревносно служити Господу. Као да је хтео да поручи исто што и стих „свагда видим пред собом Господа“.

Други пример из живота Патријарха Павла јесте анегдота која се одиграла у Призрену. Тада, као Владика рашкопризренски, кренуо је на јутарњу службу, а испред њега је била група ученика богословије која је ишла у истом правцу. Нису га приметили, причали су необавезно, а један од њих је гунђао и негодовао: „Докле ћу морати да устајем рано и да сваког јутра идем на јутрење!“ Патријарх Павле му је пришао и рекао: „Мораћеш све док не будеш хтео.“ Порука у вези са темом о којој говоримо је сасвим јасна: они који су се срели са Христом не морају да му служе - они желе да му служе.

Отац Тадеј, с друге стране, је на себи својствен начин сведочио шта значи стајати пред лицем Божијим. У својим беседама он је о Господу говорио са пуно љубави и дивљења, показујући своју веру и присност са Господом. Саветовао је: „Молите Господа као највећег пријатеља, од срца и искрен0...“

„Видећемо како ће Господ да устроји ствари“... „Права истина је она коју вам Господ открије“... „Ја кад имам проблеме у манастиру и покушам сам то да решим само искомпликујем ствари, а када све своје бриге и проблеме препустим Господу све се разреши на најбољи начин“... Слушајући оца Тадеја имали смо снажан утисак да је Христос ту међу нама, да Он није далеки и скривени Бог него да је невидљиво присутан (то се посебно односило на Литургије које је отац служио). Да је са нама „у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20).

Тајна сусрета

Ипак, постоји мистерија сусрета са Христом. Некада и код неких, ни овако упечатљиви лични примери као што су били Патријарх Павле или отац Тадеј, ни јеванђељска мудрост и лепота, ни Свето причешће, чак ни чуда не могу да изазову промену, преображај или буђење духовног живота. Једноставно нема реакције.

Зашто је то тако, остаће тајна. Да ли разлози леже у огреховљености конкретне личности, у њеној огрубелости, претераној рационалности, материјалистичком поимању света? У сваком случају, и поред тога што Господ стално „стоји на вратима и куца“ (Отк. 3, 20), постоји нешто што држи срце залеђеним за Христа, за веру и за Његову спасоносну науку.

Лични сусрет са Христом не може заменити ни теологија, ни обред, богослужење, морал или Света тајна. Све то добија своју пуноћу и смисао само ако произлази из личног односа према Њему. Многи ће злурадо или из охладнелог срца приговорити да „сусрет са Христом“ није ништа друго до песничка слика, да је то апстрактни појам без реалног, конкретног и опипљивог садржаја. Греше. Место сусрета је људско срце. Оно након додира са Истином и Христовом љубављу почиње да се мења. Уместо љубави према себи, јавља се љубав према Богу. Уместо безбрижности и лагодности живљења - страх Божији и продоран глас савести. Уместо угађања себи, служење Богу. Уместо осуђивања и оговарања, самилост и праштање. Уместо бављења тривијалностима, осећај за свето и узвишено... Дакле, „ако је ко у Христу - нова је твар“ (2 Кор. 5, 17).

Порука младим људима: ако до сада нисте срели Христа, само изразите јаку жељу да се то догоди. Све остало је у Божијим рукама. Он ће одредити време, место и начин када и како ће се то десити.

 

 

Виктор Вицановић, психолог у Деветој београдској гимназији

„Православни мисионар“, јануар/фебруар, 2013. године

[Данче*]

Хвала ти пуно Дани што си поделила овај текст овде! И сам сам се само једном у животу причестио и то врло неприпремљено. Надам се да ћу ускоро приступини достојно Чаши, уз Божију помоћ.

 

Богу хвала за све.

 

Св. Игњатије строго упозорава мирјане да "прилазећи Христовим Тајнама из греховног смрада, падају у греховни смрад после примања Тајне, не видећи над собом непосредну казну, сматрајући да никада неће уследити никаква казна. Погрешно закључивање!"

[Ljubičasta]

Olimp, divna ti je tema.

Bas svasta korisno ovdje moze da se nauci.   facenew22222222

[Олимп]

Olimp, divna ti je tema.

Bas svasta korisno ovdje moze da se nauci.   facenew22222222

Хвала ти Љубичаста на дивном комплименту! То ми је био циљ, и да сам себе потсетим неких ствари, тј. да ми буду при руци

[Ljubičasta]

Како смирење може бити лажно ?


Овде смо често понављали: треба се смиравати, тежити смирењу пре свега... Међутим, треба рећи да и смирење може бити лажно.
Као прво, треба правити правилну разлику између смирења и смиреномудрености, са једне, и између смиреномудрености и смиренословља, са друге стране. Смирење је једна од највећих јеванђељских врлина, која је недоступна човековом схватању. Смирење је божанствено, оно је Христово учење, Христово својство, Христова делатност. Преп. Јован Лествичник каже да само они које води Дух Божији могу на задовољавајући начин да расуђују о смирењу. Онај ко жели да стекне смирење мора врло брижљиво да изучава Јеванђеље и са великом пажњом да испуњава све заповести Господа нашег Исуса Христа. Делатељ јеванђељских заповести може да позна своју сопствену греховност и греховност читавог људског рода, и да на крају стекне свест и убеђење да је он најгрешнији и најгори од свих људи. Смирење је осећање срца.
Смиреномудреност, пак, јесте начин мишљења који је у потпуности узет из Христовог Јеванђеља. Човек прво треба да се учи смиреномудрености, и што се више вежба у смиреномудрености то више душа стиче смирење.Смирење души дарује Бог, то је већ дејство Божије благодати, а смиреномудреношћу се ми припремамо за смирење, показујемо Господу своју жељу да задобијемо свето смирење.
Будући смиреномудар, Хришћанин се труди да све учини тако као да већ има смирење у односима са ближњима, у свим својим активностима и у помислима, иако се душа још увек није смирила, он треба да се придржава смиреног расположења кроз принуду воље, да се све време уздржава од својих дрских порива. Међутим, ово није претварање и лаж, јер има за циљ да се оваквим понашањем заиста стекне смирење, и наравно, због тога човек треба да се понаша скромно, да говори тихо, да иде спокојно, да се не спори, да не истиче себе, итд.
Међутим, смиренословље веома личи на смиреномудреност. Његова дејства су наизглед иста, споља тако изгледају, али је унутра нешто сасвим друго. Смиренословље изнутра има други циљ, оно људима жели да се покаже као смирење, са овим циљем прима на себе маску смирености, спушта поглед, говори тихе и скромне речи, у читавом човековом изгледу огледају се тихост и уздржаност, или он говори разобличавајуће фразе о себи, а све то да би се показао као смирен пред другима и да би људи о њему имали добро мишљење.
"Колико је корисно прекоревати себе и кривити себе због грешности пред Богом у тајности срца толико је штетно чинити то пред људима. У супротном, побуђиваћемо ласкаво мишљење о себи као о смиреним људима," говори Св. Игнатије. Он примећује занимљиву ствар: свету се нимало не свиђа истинско смирење у људима, а лажно и претворно га увек привлачи. Светитељ пише: "Они људи који су у монашком животу стекли нарочиту слободу и простоту срца, који не могу да се претварају у опхођењу са ближњима свету се не свиђају! Он их сматра гордима... Свет тражи ласкање, а у њима види искреност која му није потребна, наилази на разобличавање које мрзи".
Примећено је да се истински смирени људи, који воле ближње нимало не брину о спољашњем утиску који остављају на друге, они воде рачуна о својој души и заузети су истинским испуњавањем Христових заповести у погледу ближњих. Спољашње опхођење ових људи је веома уздржано, понекад чак изгледа претерано сурово или строго. Међутим, касније се увек открије да су ови људи искрено бринули о ближњима, да су заиста били самилосни и пружили им помоћ. А лицемери, претворници и лажносмирени људи су често веома предусретљиви, мили и услужни, али ако човека задеси туга, несрећа или тешкоћа видеће се да су они далеки, хладни и туђи, да су равнодушни према свим патњама ближњих. Управо то је фарисејски квасац од којег је Господ наш Исус Христос заповедио Својим ученицима да се чувају.

Архимандрит Лазар Абашидзе

[Олимп]

@@Ljubičasta, Огромное спасибо! :bendoff:

На једном месту, владика Николај каже, како се ни једна страст уствари у човеку не представља као таква, него нађе себи маску. Те човек мисли рецимо у овом случају да је смиреноуман, а у ствари је само такав на језику. Да је унижен, а уствари се само унижава пред људима, а у срцу није такав.

Спаси Господе од тог квасца душе наше.

[Данче*]

Крст свој и крст Христов

 

 

 

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим?

Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја.

Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји.

Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота.

Крст Христов је учење Христово.

Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу.

Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.

Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе.

Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека.

Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље.

Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом.

Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.

Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које му је послао Божији промисао.

Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље, неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе.

Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање.

Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова.

Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја.

Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога.

Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа.

Са крста благослови, зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа.

Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.

Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешности којој је потребна казна - када га носи и притом благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело.

Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.

Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: „Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу.“ Мученик јој је одговарао: „Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести.“

Крст је одувек сила и слава свих светитеља.

Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона.

Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла.

Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако хоће ко за мном ићи - говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин.

 

Свети Игњатије Брјанчанинов

[Ljubičasta]

Нити се бојте да ће вас ваши непријатељи савладати, нити се надајте да ће вас ваши пријатељи одбранити. Само се старајте да имате Бога за пријатеља и не бојте се ништа.

Свети Владика Николај

[Олимп]

Велико искушење долази пре или после добра које Господ учини. Да би душа остала у смирењу.

Отац Свети Тадеј Витовнички

 

[Arsenija Laric]

Арсо, немој заборавити да га заливаш! facenew22222222

 

Bice mi cast .    

Dolazicu jednom nedeljno i nikada necu zaboraviti da proverim kako napreduje,ima li dovoljno svetlosti ,smeta li mu ko, i treba li mu sta osim onoga sto mu je neophodno da prezivi u tim surovim uslovima  .

Muzika svima prija,pa i cvece ima dusu...

 

[Олимп]

Bice mi cast .

Dolazicu jednom nedeljno i nikada necu zaboraviti da proverim kako napreduje,ima li dovoljno svetlosti ,smeta li mu ko, i treba li mu sta osim onoga sto mu je neophodno da prezivi u tim surovim uslovima .

Muzika svima prija,pa i cvece ima dusu...

Па ово ће бити најлепши ии најмиришљавији цветић на свету! Хвала ти Арсенија! ^_^