Олимпови тренуци радости и неке белешке

[Олимп]

За време невоља не ишти помоћ човечију; не губи драгоцено време, не троши снаге своје душе на тражење те слабе помоћи. Очекуј помоћ од Бога: на Његов миг, у своје време, прићи ће ти људи и помоћи ће ти.

Свети Игњатије Брјанчанинов

http://www.panacomp.net/srbija?mesto=srbija_decani

Алилуја!

[Данче*]

Чак ни у мукама на крсту Господ Исус не осуди грешнике него изнесе пред Оца Свога извињење за њихов грех говорећи: не знају шта раде! Да и ми не судимо никога, да не би били осуђени. Јер нико није сигуран, да неће и он до смрти учинити онај исти грех за који осуђује брата свога. Св. Анастасије Синајски учи: "Ако и видиш некога да греши, не осуђуј, јер не знаш како ће он довршмти свој живот. Овај разбојник, распети с Исусом, беше човекоубица, Јуда пак беше апостол Исусов, па ипак разбојник уђе у Царство, а апостол оде у пакао. Ако и видиш некога да греши, ти не знаш и његова добра дела. Јер многи сагрешише јавно а покајаше се тајно, и ми видимо грехе њихове а покајање њихово не знамо. Зато, браћо, никог да не осуђујемо, да не бисмо били осуђени."

Свети Владика Николај

 

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpa1/v/t1.0-9/11174867_961423883877603_9196782529846259893_n.jpg?oh=54072b83d691a639ebec74c2e4c7f548&oe=55D18286&__gda__=1439408190_90d330d7b30b4e5500e017586ea04a3a

[Олимп]

                                                                                     Поглед с оне стране...

Млади пар се доселио у улицу.
Следећег јутра, када су доручковали, жена је опазила своју комшиницу како шири веш.

"Како јој је прљав тај веш..." – рекла је.
"Можда треба нов прашак за прање, како би боље опрала. Уопште не зна прати! "

Муж је ћутке посматрао догађај, али није ништа рекао.

Сваки пут када би комшиница ширила веш, коментар би био исти…

Месец дана касније, жена је била у чуду,
када је једно јутро видела како је комшиницин веш чист,
рекла је мужу:
"Погледај! Коначно је научила добро опрати веш. Ко ли ју је научио?"

Муж јој одговори:

"Нико. Ја сам данас устао раније и опрао прозоре..."

"Тако је то и са гресима, очистите прозоре ваше душе!Чисти људи све ће чисто видети, кроз прљав поглед све ће прљаво изгледати. Оперите прозоре душе, да би вам и свет био лепши.
Јер свет је онакав, каквим га ми сматрамо да јесте."

 

.

[Данче*]

Зашто да опростим?

Није ништа посебно похвално ако волимо оне који такође воле нас. Углавном, свако то ради. Међутим, када неко понуди љубав некој особи која јој је постала непријатељ, то је нешто заиста необично.

Априла 1992. године пажњу јавности је скренуло једно необично суђење. У судници се налазила тридесеттрогодишња жртва гнусног злочина и двадесетдвогодишњи човек који је годину пре тога провалио у њен стан, пуцао јој у груди, сексуално је злостављао, а онда ставио јастук на њену главу и повукао обарач још једном. Неким чудом она је преживела, јер је њена подлактица скренула метак.

Нападач је ухваћен и осуђен, а жртва је позвана да говори приликом изрицања пресуде. Сигуран сам да је судија очекивао од ње да огорчено осуди оптуженог и да захтева најстрожију могућу казну.

Међутим, жртва је била хришћанка, и мада је рекла да мисли да би оптуженог било потребно затворити и казнити, због заштите друштва, такође је рекла судији:

"Ја нисам за освету или одмазду. Освета не би променила оно шта се догодило, а само би мене отровала. Желим да помогнем овом човеку. Он је благо ретардиран, очигледно му је потребна помоћ, а ја бих волела да он добије ту помоћ да би једнога дана поново могао да буде слободан човек. Не желим да пати; ја сам патила довољно за обоје. Желим оно што је најбоље за њега и, уз Божију помоћ, желим да му опростим."

На ове речи, судији су потекле сузе! Извештавао сам као званични новинар с пуно судских процеса, али никада раније нисам видео да судија плаче.

Када се прибрао, судија је рекао: "Дирнула ме је до суза природа њеног опраштања. Необично је да жртва тако ужасног насиља има толико снаге и љубави за праштање. И мислим да она одражава све најбоље што постоји у људској природи."

Овај неочекивани став жртве злочина указао је судији и оптуженом на Бога као јединог могућег покретача овако узвишене доброте. Као што је А. М. Хантер рекао: "Да се врати зло за добро је ђавољи начин; да се врати добро за добро је човечији начин; а да се врати добро за зло је Божији начин."

Ли Стробел

http://www.prijateljboziji.com/_Zasto-da-oprostim/39302.html

[Олимп]

Зашто да опростим?

Није ништа посебно похвално ако волимо оне који такође воле нас. Углавном, свако то ради. Међутим, када неко понуди љубав некој особи која јој је постала непријатељ, то је нешто заиста необично.

Априла 1992. године пажњу јавности је скренуло једно необично суђење. У судници се налазила тридесеттрогодишња жртва гнусног злочина и двадесетдвогодишњи човек који је годину пре тога провалио у њен стан, пуцао јој у груди, сексуално је злостављао, а онда ставио јастук на њену главу и повукао обарач још једном. Неким чудом она је преживела, јер је њена подлактица скренула метак.

Нападач је ухваћен и осуђен, а жртва је позвана да говори приликом изрицања пресуде. Сигуран сам да је судија очекивао од ње да огорчено осуди оптуженог и да захтева најстрожију могућу казну.

Међутим, жртва је била хришћанка, и мада је рекла да мисли да би оптуженог било потребно затворити и казнити, због заштите друштва, такође је рекла судији:

"Ја нисам за освету или одмазду. Освета не би променила оно шта се догодило, а само би мене отровала. Желим да помогнем овом човеку. Он је благо ретардиран, очигледно му је потребна помоћ, а ја бих волела да он добије ту помоћ да би једнога дана поново могао да буде слободан човек. Не желим да пати; ја сам патила довољно за обоје. Желим оно што је најбоље за њега и, уз Божију помоћ, желим да му опростим."

На ове речи, судији су потекле сузе! Извештавао сам као званични новинар с пуно судских процеса, али никада раније нисам видео да судија плаче.

Када се прибрао, судија је рекао: "Дирнула ме је до суза природа њеног опраштања. Необично је да жртва тако ужасног насиља има толико снаге и љубави за праштање. И мислим да она одражава све најбоље што постоји у људској природи."

Овај неочекивани став жртве злочина указао је судији и оптуженом на Бога као јединог могућег покретача овако узвишене доброте. Као што је А. М. Хантер рекао: "Да се врати зло за добро је ђавољи начин; да се врати добро за добро је човечији начин; а да се врати добро за зло је Божији начин."

Ли Стробел

http://www.prijateljboziji.com/_Zasto-da-oprostim/39302.html

 

Хвала ти на овоме драга Дани!

[Данче*]

@@Олимп,  Богу хвала!

[Данче*]

Христов пут

Бог жели слободну љубав човека, најдубље, искрено општење са Њим. Он је наш Пут, Истина и Живот, хришћанин живи љубављу Његовом, храни се благодаћу Његовом, у светлости Његовој види живот свој. Њему приноси своје туге и радости, узнемирености и сумње, своје наде и страх...

Христов Пут никада не може бити лак и удобан, као што су други путеви, који воде у погибао. Пут Христов остаје узак, попут уских и неприметних врата, која воде у Царство Христово. Хришћанин мора да одбаци себе, да остави све иза себе, и не окрећући се да изврши своје дело на њиви Господњој. Смисао живота хришћанина је у сатрудништву Богу, у служењу дела изградње Царства Божијег.

Живети у овом свету по правди Божијој, речју и делом бити његов весник, мушки се борити са саблазнима живота, своје туге и бриге полагати на Бога, своје немоћи и грехе чистити светошћу Његовом, љубављу Његовом...

Христос – „није од овог света“. Зато Га свет мрзи, а заједно са Њим – и Његове ученике (Јован 15:18-19). Господ је Својим ученицима предсказао прогоне, страдања и мученичку смрт – све се тако и испунило. „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи варалице напредоваће на горе“ (2.Тим. 3:12-13).

Горд и самољубив човек није у стању да прими учење Христово. Само онај ко се смири и умањи, способан је да га смести. „Умањити се“ – значи учинити се кротким, незлобивим, туђим сваком виду насиља и гордости. „Свет“ ће на сваки начин носити и гонити ово добровољно дете.

Христос је свету принео животу радост, а непријатељ – страдања и несреће. Док у свету постоје муке и страдања, они ће бити удео и сваког нелицемерног слуге Христовог. Хришћанин не може бити у потпуности радостан у овом свету, јер сваки недостатак у љубљеном човеку, постаје извор жалости за њега.

У сва времена су се сретали људи, који су се још за живота, а неретко и после смрти признавали за праведнике. А када се обратиш ка срдачној исповести тих носилаца светлости Христове, онда биваш поражен њиховим искреним, дубоким сазнањем своје греховности, немоћи и сиромаштва.

Ако су Свети јасно схватали своју немоћ и сиромаштво и тако одлазили Богу, то је и нама за духовни раст неопходно уклањање од сваког вида зла, чињење добра, пост, молитва и сазнање своје ништавности. Самозадовољство и самоувереност говоре не о светости и савршенству, већ о гордости, ускоумљу и духовној ограничености.

Почетак смирења, по речи Спаситеља, које верујућег чини сличним свом Учитељу – јесте неисцрпни источник за сазнање повезаности са свим грешним и страдајућим у овом свету. У свом духовном животу Хришћанин мора бити попут детета, које се не брине о свом расту, сличан љиљану, који не мисли о својој лепоти, или птици, која не брине о сутрашњем дану.

Верујући се увек смирује, зато што никога не сматра горим од себе, увек се каје, јер јасно види лепоту Божијег пута и схвата своју удаљеност од њега. Увек плаче, јер сазнаје своју немоћ. И при познању своје немоћи, постојано се очишћује и усавршава... Хришћанин такође не може да мрзи, јер мржња удаљује човека од свемилостивог и кротког Спаситеља.

 

Протојереј Николај Депутатов

http://www.prijateljboziji.com/_Hristov-put/40246.html

[Данче*]

Сигуран начин да се не греши
Овде се, вероватно, увек може говорити о читавом низу узрока. И о греховним навикама, које се лако стичу, али се тешко искорењују. И о слабој вољи, недостатку одлучности да се човек супротставља својим страстима «чак до крви». И о маловерју, које нас лишава Божије помоћи онда кад нам је она најпотребнија. И о покварености наше природе, о људима заједничкој склоности ка греху.

Међутим, постоји још један разлог који се помало издваја и који је «најодговорнији» за грех као за грешку. Он се подразумева сам по себи, тако је уобичајен, да је чак некако незгодно и говорити о њему... А не можемо и да не говоримо: пречесто се спотичемо управо о то, а не о нешто друго. Овај разлог је одсуство веома потребне навике: прво треба размислити, па тек онда делати. Недвосмислено и са свом сигурношћу могу да кажем: кад бисмо увек прво размишљали, а тек после предузимали ово или оно, огроман део наших сагрешења не би био ни учињен.
Ово се, пре свега, тиче „несвесних грехова“.
Пре неки дан сам разговарао с једним човеком и он ми је испричао нешто о једном драматичном догађају:
- Отишли смо, - каже, на реку зими, - а испод другарице се провалио лед и она је почела да тоне. Мислим: треба да трчим до ње, али шта ако заједно пропаднемо под лед? Хвала Богу, пре него што сам било шта морао да учиним сама се извукла. А да није, шта би било? И како уопште човек да се понаша у таквој ситауцији, како да савлада себе?
- Како да савлада себе, - одговарам, - је безусловно тешко питање, али ми се чини да пре свега треба поставити друго питање: зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим?...
Колико трагичних, апсурдних и уједно страшних «случајности» се дешава управо због тога – недостатка навике да се питамо: шта радим, зашто, до чега то може да доведе? Један је скочио у воду са стрме обале и главом је ударио у камено дно, други је скочио с падобраном иако већ одавно није млад и сломио је кичму, трећи је јурио колима по граду и тркао се с исто таквим тврдоглавим човеком као што је и он, па је ударио човека, четврти је пио без обзира на то што има чир и доспео је у болницу. И сваки се после тога кајао: «Зашто, зашто сам то учинио!... Да сам само пре тога размислио!»
И у сасвим свакодневним и мање трагичним ситуацијама се дешавају сличне ствари. Видиш, на пример, да је љут, да је буквално ван себе твој друг /колега/, шеф, али идеш код њега на разговор који ће највероватније довести до експлозије. Само што ти не прогнозираш – мрзи те да се бавиш тиме. А на крају – свађа, скандал, зато што ниси могао да прећутиш: реч по реч, и такве ствари сте један другом рекли да је сигурно било боље да си од самог почетка ћутао. И опет се кајеш и сакрушаваш: «Кад би...»
Или те нешто нагони да кажеш нешто на тему – клизаву, тешку, вишезначну. И рекао си, и оклизнуо си се, и замрсио си се у тешкоћама, и осудио си, и нехотице си преварио, оклеветао си неког. И поново преостаје само једно: треба ићи на исповест. Међутим, и за «обичне» «вољне» грехове се може рећи практично исто. «Вољни» су кад добро схваташ да намераваш да учиниш, у принципу не неко неутрално дело, које може да се претвори у грех, већ сам грех као такав.

Твоје срце је већ практично пристало на њега, већ си се одлучио... И требало би да застанеш макар на тренутак и да размислиш: „Колико пута је већ било тако? Грешио сам, газио сам своју савест због неког тренутног, краткотрајног задовољства, због неке радости која је у највећој мери сумњива. А како сам се после тога мучио! Како ми је тешко било на души, колико времена сам се секирао, извлачио се из овог тешког стања, покушавао да се вратим самом себи, тражио сам помирење с Господом и с људима! Да ли је вредело?...“
Како је корисно, како је од животне важности правило: не чини, а да ниси размислио! И притом је рационално: јер масу времена и снаге често улажемо да бисмо поправили нешто што смо учинили због неразмишљања и неопреза.
И уједно се испоставља да нема, чини се, ничег тежег него се придржавати овог правила. Није да у томе има нешто немогуће. Једноставно, мрзи нас... Баш нас мрзи! Тим пре – а шта ако се ништа страшно не деси, а шта ако све буде у реду?
Желели бисмо да буде тако! Само што је искуство неумољиво: ниси размислио – сигурно си згрешио. То је толико тачно да је не размишљати већ само по себи грех. И вероватно постоји само један начин да га човек избегне, да изађе на крај с њим: да стекне одговарајућу навику. Тако једноставну, тако обичну, да је опет незгодно и незграпно говорити о њој. Али, треба, ипак треба: она је тако ретка у наше дане, као... Као да смо се потпуно одучили од тога да размишљамо.
 

Игуман Нектарије (Морозов)

http://www.prijateljboziji.com/_Siguran-nacin-da-se-ne-gresi/46387.html