Sladunjavost (razvodnjenost), hard-kor duhovnost i srednji (carski) put iliti retro-pravoslavci

[Zero]

U read my mind (soul) 8086.gif

 

E, sad brzo da se pomoliš za mene, da se ne pogordim

Šalim se, hvala ti, brate

[w.a.mozart]

To ko bolje peva,odnosno melodicnije zvuc, nema veze sa duhovnoscu,vec sa tonalitetom .Zamisli da ovi Hilandarci pevaju revniteljsku pesmu sa prvog klipa.

Svi smo mi sladunjavi za Hriscane iz prvih vekova,a ni  revnitielji im nisu blizu svojim ekstremizom.

Nema srednjeg,vec jedan uzak put,kojim se stize u Cartsvo Nebesko.A to je put Svetosavlja,a ne ekumenizma. 8086.gif

 

Ako sam dobro razumeo pitanje.

 

u pitanju je duh koji pesmice ovaploćuju a ne same pesme... a duh je simbol duhvnosti, slično privlači slično i eto ti plejliste na youtubu

[Лазар Нешић]

Први снимак је њесра. Без коментара, казна за уши. Избегавати у цркви, а и даље.

А овај други снимак јесте калуђерска музика: мистика, исихија, контемплативност, итд. Није то за парохијске цркве.

 

Па ипак, гледајући неке музичке домете, калуђерска мјуза /византијска такозвана/ наспрам остале црквене музике јесте оно што је класика (нпр. Бах и екипа) наспрам осталих жанрова у музици генерално. Наравно, друга је ствар да ли је она /ова калуђерска мјуза/ данас практично употребљива. Мислим да углавном није, осим за кућно певање. Али тако је то, мало ће људи отићи на Ушће да слуша Баха, већина ће отићи да слушају Цецу. Људи воле једно, људи воле друго.

 

Применити ово што сам написао као парадигму на питање о духовности и мој одговор ће се казати сам. Другим речима, у духовности је царски пут оно што је сваком појединцу и његовом осећају царски

 

П.С.

АЛИ, никако не ова прва песма /тј. духовност/, па макар некоме било царски, не!!!

[w.a.mozart]

pa problem je u tome što je nekome i Ceca carski lik, i Stanija, i ovi likovi koji pevaju i misle da Bogu službu čine a u stvari polovina pesme se bazira na nekim kletvama... znaš šta mene zanima - zašto se baš meni svidja Bah ili Mocart a ne Ceca... kako sam došo do tog i šta sve utiče na nas tokom puta do toga

[Натан]

Добри су и ови што неће папу. Шта им фали? Имају своје разлоге. 

Једино би требало да схвате да је папа тотално небитан лик у нашој причи.

[Лазар Нешић]

zašto se baš meni svidja Bah ili Mocart a ne Ceca... kako sam došo do tog i šta sve utiče na nas tokom puta do toga

 

Благодат, само благодат ... Бог је посебно осетљив на љубитеље Баха и Моцарта! (хехехе...)

[Никола Поповић]

cek, malo se pogubih ovde, govorimo o muzici ili o nacinu praktikovanja svoje duhovnosti? 

[Драшко]

cek, malo se pogubih ovde, govorimo o muzici ili o nacinu praktikovanja svoje duhovnosti? 

 

то ти је оно, сви учествујемо на теми, лајкујемо, постујемо, примамо се....а нисмо баш сигурни о чему се тачно ради

[Иван Ивковић]

Имам ја нешто... да изјавим за Дневник...

 

hieromonk Jonah (Paffhausen)
Five good reasons not to visit a monastery
(Пет искушења новокрштених хришћана)

   Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори "Благословен Бог наш", један од његових најновијих неофита, Василије је, на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог најновијег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан , кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради... Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио Веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу.
           После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра.. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова.
             И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у "великом проблему са светим старцима у том и том манастиру". Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића.
              " Ја сам најгори од свих грeшника!", почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова (тог јутра је било свега четири странице!)." Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за Свето Причешће", рекао је. "Уз то, морао самда попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви  раде, могу ли, ипак, да се причестим?
                 Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: "Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?".
                "Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не поручкује пре Литургије ? Чуо сам да епископ тај и тај, чак, пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет".
                "А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?", питао га је свештеник.
                 "У књизи, коју сам читао, пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији "Суботом увече уживо" била Мадона. Ух...њен спот ме је довео у велико искушење... тако да сам морао да вршим све те метаније".
                 Свештеник стварно није знао одакле да почне.
                  "Оче наставио је Василије зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме  нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горити у паклу".
                  Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник:"Добро Василије, види, овде има много питања и ми трба о њима да поразговарамо,  али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?".
                   "Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан".
                    " А ко је то?".
                    "Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе".
                    "Слушај Василије рече свештеник забринуто тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?"
                     "О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили..."
                      Василије је полако падао у ватру:" Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим као са правим мерилом Православља...А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу".
                    "Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?", упитао га је свештеник.    
                     "Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на Свето Причешће?!", поче да негодује младић и изјури из исповедаонице...
                                           

 

МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ

                    Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници-нарочито они који су духовно незрели-почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и  облачења, до понашања у личном животу.
                   Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врсто, конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали Свети Оци и Матере
Православне Цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евавгелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по еванвгелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хрушћанску култру коју Свети Оци предају из покољења у покољење.
                  Монаштво као пут покајања, коренито се рауликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити Хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање!
                  Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду " не од овога света" и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не.Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење.
                   Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.
 

 

ПРВО ИСКУШЕЊЕ: ЗАМКА ДУХОВНЕ ГОРДОСТИ

                   Духовна гордост је замка у коју лако упадају они који су нови у вери, који се први пут сусрећу7 са монашким животом, а који трагају и теже да живеистинским православним духовним животом. То може нарочито да буде опасно за оне који обилазе манастире, који трагају за духовним поукама а не знају шта је и какав је истински православни живот у свету, у парохији.
                   Многи верујући људи обилазе манастире и тамо виде монашку побожност и како се живи по монашком предању, и желе да томе подржавају, али без суштинског разумевања. Поклоници долазе и срећу се са духовним старцима и монасима који живе животом који је, по мишљењу пшоклоника много "духовнији" од живота који живи њихов парохијски свештеник, тако да почну да га осуђују, сматрајући га неодговарајућим за њихове духовне потребе. Одлазе у манастир на исповест, раѕвијају духовни однос са духовним оцем или мајком у манастиру, и сматрају да је то за њих једини пут спасења. Они примају у манастиру духовне савете које, често, могу да тумаче на погрешан начин. Понекад, чак, у манастиру могу дфа добију и погрешан духовни савет, пага онда претворе у крајњу критеријум духовног живота. А каткад људи одлазе у неки манастир или код некога духовника кога је Црква казнила и који не поштује црквену дисциплину. Тада "поклоник-претворен-у-ученика" пада у мрежу самооравдања заблуделог "старца" , што у неким случајевима, чак, доводи до упадања у раскол.
                  Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и "горућим питањима" живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да " ми једини знамо коко би ствари требало да се раде", и, што је можда најопасније од свега, идолотризовањеодређене личности или места као крајњег критеријума Православља, је4су све симтоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

 

 

ДРУГО ИСКУШЕЊЕ:НЕРАЗУМНО ПРЕРЕВНОВАЊЕ У ВЕРИ

                 Ревновати за Христа и Цркву јесте узвишена и дивна ствар, али истинска ревност се веома разликује од ревности која долази од острешћености. Телесно ревновање свагда у себи носи известан елемент самозадовољсва и егоцентричности, на основу кога човек себе сматра истински православним, истински побожним и "оним који зна". Истинска ревност није усмерена ни према чему другом осим према сједињењу са Христом или, пак, против своје палости. Тамо где је истинска ревност, нема лицемерства. Лажна ревност, то јест прелешћеност духовном гордошћу и самоумишљеношћу, свагда је лицемерна.
                  Спољашњи израз побожности је важан аспект личног живљења  опита и тајне вере. Метаније, осењивање крсним знамењем, побожно понашање, као и сви други облици које нам даје Предање су веома корисни у овом погледу. Али, никада не смемо да их користимо кеко бисмо "поучавали" друге који извесне ствари раде "погрешно", нити да бисмо "убеђивали" друге у њихову недовољну побожност, а још мање да бисмо другима показивали како "ми знамо како се ствари раде правилно". У многим манастирима, правила спољашњег изражавања побожности-појасни поклони, осењивање крсним знамењем, метаније и томе слично се вршењ са великом пажњом, а у парохији често не. Верник никада не би требало да привлачи пажњу својом спољашњом побожношћу, јер то само потхрањује гордост и егоцентричност у нама, а друге људе омета у њиховиј молитви.
              Правила поста, такође, спадају у ову категорију. Манастири се, уопште узавши, строго држе правила поста. Али, у погледу правила поста нема никакве разлике између монаха и верника у свету. Верујући човек не би требало да осуђује другога, а још мање да наглас коментарише како неко пости или не пости. То не само да је лицемерно, него никада не постиже свој циљ. Пост, као и сва друга правила Цркве, јесу средства, а не циљ по себи. Ако пшостимо и гордимо се због тога и осуђујемо другезато што нису тако строги, боље би нам било да уопште и не постимо(Римљ. 14,3).
               Исто правило важи и за литургијски живот у Цркви. Манастири, по самом свом типику, служе литургијска богослужења у потпуности и у складу са древним Типиком. Службе могу да трају сатима, и каткад захватају већи део дана. Међутим, нема никакве разлике између служби које су прописане за манастире  и оне које су прописане за парохије. Поклонику који долази у манастир, манастирске службе могу да се учине  претераним и предугим, али се он потом навикне на њих и више не жели ниједну другу службу. Парохијска богослужења, која бивају скраћена из пастирског снисхођења, чине се због тога непотпуним.
               Овде вреба неколико искушења. прво је да се почне да ес мисли да се у манастиру службе врше на "прави" начин, а у парохији на "погрешан2. Друго искушење јесте да се  мисли да у парохискимбогослужењима нема благодати, као и да се богослужења и литургиско-духовни живот у парохијама не схвата озбиљно. Оно неизбежно води ка осуђивању парохијског савештеника као, наводно, мање "духовног" и лењивог зато што сктаћује службе. Заборављамо да смо, када смо били на првој манастирској служби, користили сваку прилику коју смо могли, да седнемо и да мсо погледали на часовним сваких пет минута, питајући се да ли ће се уопште и када  завршити служба! У парохијским црквама се богослужење врши у скраћеном облику ( у односу на манастирско) из разлога пастирског снисхођења и по нахођења пастира. нНе смемо осуђивати свештенике, јер се они, на сваки начин труде, да служе, имајући у виду духовну корист пастве.
             

ТРЕЋЕ ИСКУШЕЊЕ:ОСУЂИВАЊЕ
                
                 Највеће искушење је осуђивати другог, а нарочито свештеника. Стандарди које ми постављамо за свештенике су обично немогуће високи, и то је по правилу нешто што ни ми сами  никада не бисмо могли да испунимо. Према томе, свакотакво осуђивање је директно лицемерје. Живот парохијског свештеника, који је испуњен потпуно другачијим бригама, интересовањима и одговорностима, веома се разликује од живота јеромонаха у манастиру. Али, верни народ види тек мало од стварног живота парохијског свештеника. Многи верници мисле да свештеник " ради2 само два сата, недељом!Али, бити свештеник значи  више од "пуног осмочасовног радног времена". Како онда верници могу да га осуђују! А нарочито, како могу да осуђују његову "недуховност"?
                    Јеромонах нам се може чинити много "духовнијим" зато што он свакога дана проводи по пет-шест сати у Цркви и има мало других ("баналних") одговорности. Покушајте тако да чините , имајући породицу и десетине или стотине парохијана којима треба да помажете! Подвижништво живљења у свету и служења Христу, без обзира на то да ли се ради о свештенику или вернику, јесте подједнако велико као и монашко служење Христу у манастиру. Живети подвижнички у свету је истински духовно. Међутим, детаљи се разликују, у зависности од околности.

[Иван Ивковић]

ЧЕТВРТО ИСКУШЕЊЕ: ЗЛОУПОТРЕБА ДУХОВНОГ РУКОВОЂЕЊА

                    Људи често одлазе у манастире ради духовног савета и исповести. Поштовања је достојно и древно православно предање имати неког манастирског јеромонаха за духовног оца, и живети у послушности њему. Понекад људи одлазе код опитног Старца, углавном у веѕи са тешким животним питањима. Такопђе  је истина да има и оних верника који развију и бољи однос са својим парохијским свештеникомнего други и ово би парохијски свештеници требало да подрже.
                     Ако је Црква-духовно лечилиште, онда су манастири-одељења за интензивну негу, са лекарима специјалистима. Ако се човек разболи од тешке болести, наравно да неће ићи код свог породичног лекара, као што неће отићи ни код неурохирурга ако се прехлади. Опитни Старци су они лекари-специјалисти који, након многих година подвижничког очишћења и искуства, знају како да помогну људима у вези са тешким животним питањима. Многи старци имају велике духовне дарове. Многи немају. Већина монаха нису Старци...али то ниуком случају не умањује њиховуспособност да служе као исповедници, утешитељи и духовници. Без обзира на то да ли се ради о парохијском свештенику, јеромонаху, монахињи старици или опитномстарцу, извор савета и утехе је, у крајњем исходу, исти: Бог.
                     Истински старац је онај који човеку увек оставља истинску слободу, чак и када му открије вољу Божију. И ту никада нема никакве манипулације нити личних интереса. Старац једноставно жели спасење човеку и он служи као средство Божије љубави и праштања према човеку.Велико је искушење идолатризовати Старца или чак њиме замењивати Христа. Култ личности води ка духовној пропасти и старца и ученика.
                 Послушност је врло важна у духовном животу. Међутим, послушност свагда мора да се креће у извесним оквирима. Послушност никада не укључује чињење онога што је незаконито или неморално. Истинска духовна послушност има један циљ: да нас узводи ка послушности Богу. Послушност је свагда у Цркви, и свагда нас води ка дубини општења, како црквеног тако и личног.
                 Велико искушење, нарочито за нас савремене западњаке, јесте у томе што покушавамода пронађемо старца(или свештеника, то јест епископа) који је "достојан да му будемо дослушни". Ово је потпуна духовна гордост и прелест. Ми тада у ствари мислимо да нам је потребан " велики сарац", и то искључиво најбољи, да бисмо му се предали у послушност, зато што једино такав богообдарени старац може да нас "разуме". И помишљамо у себи: "Могу да будем послушан искључиво ономе који може да препозна и развије моје јединствене потенцијале". Охоло је, уображено и арогантно, мислити о себи као о некоме ко је на високом духовном нивоу. Опитни и истински духован Старац је, уколико имамо такво мишљење о себи, заправо посљедња особа са којим бисмо желели да имамо посла,  јер би нас он брзо свео на нашу праву меру. Наша гордост то не би могла да издржи, и ми бисмо пренебегли његов савет, чак и када би оно што нам он саветује било најбоље за нас.

 

 

ПЕТО ИСКУШЕЊЕ: "ЦРКВЕНА" ОГОВАРАЊА

               Последње велико искушење јесте укључивати се у оговарачке разговоре о људима, заједницама, праксама и, нарочито, о "горућим питањима" са којима се суочава Црква. Било да се ради о томе шта ко ради , како ко служи ову или ону службу, или са ким служи, или било шта слично овоме...сбве је то оговарање. Било да се ради о великим проблемима са којима се суочаваЦрква као што је екуменизам, питање календара или о томе шта ови или они учеили не уче на том и том богословском факултету... У оваквим испразним разговорима нема ничега плодоносног, а има много тога штетног. Господ је рекао да ћемо одговарати за сваку изговорену реч.
                Овакво оговарање нас не увлачи само у осуђивање људи, нарочито епископа, свештеника и учитеља који ће сами за себе одговарати пред Богом, већ нас одлачи од онога што је једино потребно:од нашега пута ка спасењу. Ми смо пред Богом одговорни искључиво за своје спасење, а не за питања на која не можемо да утичемо. Једна од најтужнијих ствари јесте то што има монаха који воле да, у овом смислу, окупљају око себе (духовно незреле) људе који, под изговором тежње к озбиљном духовцном животу, у ствари падају у прелест, јер све ово оговарање и секташење разара њихове душе.
                Довољно је лоше што људи о оваквим стварима разговарају: има много оних који читају читаве књиге које су, у суштини, скандалозни памфлети. Интернет је, вероватно, најгоримедијум за такво трачарење. То није ништа друго до црквена "порнографија" коју морамо избегавати по сваку цену!

               

 

ПРАВИ РАЗЛОЗИ ЗА ПОСЕТУ МАНАСТИРУ

                  Верни православни Хришћани би требало да често одлазе на поклоничка путовања у манастире, да се труде да подражавају монашкој побожности и подвижништву, колико је то могуће, као и да тражње духовне савете од духовних отаца и матера. Искушења и невоље долазе првенсвено од наше духовне незрелости и незнања. Морамо да постанемо свесни наших слабости и да тежимо истинским духовним вредностима: смирењу, вери и љубави.
                   Молитва Св.Јефрема Сиријског нека свагда буде са нама, као врхунски путеводитељ нашег духовног живота: "Господе и Владико живота мога! Дух лењости, унинија, празнословља и властољубља не дај ми! Дух смиреномудрости, целомудрености, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Своме! Да, Царе и Господе, даруј ми да видим сагрешења своја и да не осудим брата свога, јер си благословен у векове векова! Амин."

 

Поздрав за брата Срећка! (^_^)/

[w.a.mozart]

Благодат, само благодат ... Бог је посебно осетљив на љубитеље Баха и Моцарта! (хехехе...)

 

Bog i duh Baha i Mocarta iz Pasije po Jovanu i Krunidbene mise ova 2 kompozitora (a, šta kažeš na temu?)

[Candy Butcher]

On 7/28/2014 at 17:46, Melhisedek88 рече

vec jedan uzak put,kojim se stize u Cartsvo Nebesko.A to je put Svetosavlja,a ne ekumenizma.

Ja bih ipak kroz Hrista  

 

 Lepši su mi Hilandarci, jer više volim vizantiju, a ovakvih "pesmica" kao sto je ova prva se ježim(u negativnom smislu). 

[Дијана.]

Stara je tema, ali me obradova sto je isceprkah. Dakle, pitanje identiteta, i na forumu, i u crkvi - imamo neke podjele na ove i na one, na novotarce/starotarce, ekumeniste/antiekumeniste. Imamo velike nevolje zbog tih podjela, raspre i svadje, razjedinjavanje, pa cak i razbijanje Tijela Hristoovg, mrznju medju bracom, nadimanje, osudjivanje onih drugih, pripisivanje njima svega najgoreg sto o duhovnosti nasoj znamo...

Ja se nisam nikako pronasla u tim podjelama, nisam mogla da imam cvrst stav ni prema jednoj strani. Svi su mi u pravu u necem, a niko u svemu; narocito nisu u pravu sto se njeguje duh podjele i nesloge. Npr. jeste da sam bila presretna i gotovo u zanosu kad sam cula kanon evharistije, tj. ono sto govori svestenik, ali mi ne smeta i ne buntuje me i kad je liturgija po starom: jeste da mi je draze da mogu cesce da se pricestim i uvijek pa i u one dane; ali postujem svestenika i kad kaze drugacije, jer on to kaze ocinski, i ima svoje razloge, a moje nije da janjega ucim pameti, narocito ako je stariji. O ekumenizmu nemam odredjen i polarisan stav, da, vjerujem da su nam mnogi hriscani inoslavni bliski po vjeri, narocito katolici, a jos vise starokatolici, ali je istina i da smo mi iskonsku vjeru sacuvali nepromijenjenu u svim bitnim (dogmatskim) aspektima, kao i prvobitnu strukturu crkvenog organizma.

I evo rijesih taj problem identiteta. ja sam retro pravoslavka (suprotnost od pink pravoslavlja valjda, koji me pretjerano lberalnim shvatanjem slobode nase i milosti Bozje uvijek samo sablaznjavao, ali sam i daleko od uskoumlja 'talibanstva' tj. pretjeranog straha, zadrtosti i osudjivanja kao mjerila pravovjernosti). Ja sam na umjerenom srednjem putu. Srednji,carski put, izmedju sladunjave razvodnjenosti i hard-core pravoslavlja (jer su i pink i talibanci dobili pogrdnu konotaciju). Dakle, retro je nesto naizgled nazadno, nesto demode. Ako nam je trend podjela, visokoumlje i osudjivaje, onda je vjerovatno mudirije i bogougodnije biti retro... Budimo mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi... 

[Драшко]

On 4.1.2010. at 1:33, w.a.mozart рече

ову тему сам отворио на захтев брата Жељка,идеја и текст су  његови...

Људи оћете ли да се придружите мојој струји у СПЦ, зваћемо се ретро православци.

Правићемо се да нисмо чули ни за какве струје и ни за какве двери ни отворене ни затворене.

Причаћемо само о томе како људима треба помоћи, како материјално тако и духовно.

Укључићемо се активно у рад комунистичке партије.

И отворићемо мисионарски центар за све странце на територији Србистана.

Признаћемо патријарха кога год да изаберу и уопште се нећемо чудити таквом избору.

Нормално ћемо се понашати и у цркви где поп неће да нас причести и у цркви где поп оће да нас причести.

Дружићемо се искључиво са друштвеним талогом(наркоманима, рокерима,проституткама,пропалитетима свих врста ) и пустићемо да нас друштво почевши од црквених људи до најсветовнијих атеиста пљује због тога.

Свакоме ко год каже да неки поп није у праву ми ћемо рећи да он није у праву, а свакоме који проповеда било отворене било затворене двери ћемо рећи да је у праву.

Правићемо се да нисмо чули за акакијевце и када их сретнемо разговараћемо са њима нормално и питати их којој епархији припадају, а када кажу којој , као чудићемо се томе јер никада нисмо чули за такву епархију и ту ћемо престајати са разговором.

Указиваћемо једнако поштовање како људима из цркве тако и онима који немају везе са црквом.

Правићемо се како никада нисмо чули за форуме и сајтове који пљују по свештенству и који су међусобно сукобљени.

Нећемо се никада фолирати својим познавањем теологије и нећемо никада употребљавати реч ОНТОЛОГИЈА.

Wow

Mis`m

Kao da sam pronasao neki omiljeni stari broj Mikijevog Almanaha

Tako se osecam kad naletim na ove (ne tako stare...) al opet nekadasnje teme

Stari dobri spomenar!