Мириси старог Београда: Косанчићев венац

[Милан Ракић]

Ово је крај који живи у времену у ком је настао - пре две стотине година. Уобичајен призор на овом месту изгледа овако: сликари мешају боје на платоу испред куће Мике Аласа док са звоника Саборне цркве, две улице изнад, звони за вечерње...

 

Донедавно је у улици важило неписано правило - једине кафане у које се одлази су „?” и бифе „Варош капија”. Није згодно написати због безбедности становника овог „прошловековног острва усред Београда”, али врата на овдашњим кућама махом се не закључавају јер комшије посећују једни друге у разна доба дана (и ноћи). Као у ретко ком крају града, овде стари житељи негују приврженост према „кревету у кући на Косанчићевом венцу на ком их је мајка родила”. И не би се преселили одатле... Јер, кажу, не би умели да живе у неком другом свету.

 

У улици је (тврде староседеоци) још сачуван мирис прве апотеке, отворене пре 150 година, помешан с мирисом гара библиотеке. Неки станари тврде да ноћу чују звук старе штампарије које одавно нема. Другима је још у ушима писак локомотиве „Жаклине”, који сада невешто замењује звоњава трамваја. Али, свима, без изузетка, пред очима непрестано стоји слика улива Саве у Дунав.

 

Историја улице почиње 1804. године кад је српски народ на овом месту дочекао устанике ослободиоце. Овај део града, познат као Варош капија, добио је име по томе што се кроз њу улазило у Савску варош, односно српски део града који је настао после пада Београда под турску власт 1521. године. Улица је 1872. године добила име по Ивану Косанчићу, косовском јунаку, побратиму Милоша Обилића и Милана Топлице, и од тада га није мењала. Три побратима, која су заједно погинула, имају улице једну поред друге - Косанчићев, Топличин и Обилићев венац.

 

Од значајних здања на овом подручју остали су дом Мике Аласа, Саборна црква, Конак кнегиње Љубице, сликарска кућа, зграда с бистом Косанчић Ивана, и кафана „?”. И једна кућа која нема звучно име као остале, али власници воле да јој тепају, попут малог детета, иако је најстарија у крају.

За шетњу овим крајем неопходан је осмех, мало заљубљености у очима, понешто од боемског поимања живота и - нека рука за ослонац. Али, у шетњу Косанчићевим венцем нипошто не треба кренути у штиклама - мало поштовања према калдрми старијој од најстаријих Београђана није на одмет.

 

 

1. КЊИГЕ У ПЛАМЕНУ

Косанчићев венац број 12-16

 

На адреси која се води под именом Косанчићев венац 12-16 већ више од пола века не стоји зграда, већ зјапи згариште Народне библиотеке. Кад су бомбе пале на ово здање, 6. априла 1941. године, нестало је 300.000 штампаних књига, 1500 рукописа из средњег века, збирке турских рукописа и старих штампаних књига од 15. до 17. века, збирке мапа, гравира, слика и новина. Тог дана сагореле су и целе библиотеке Вука Караџића, Ђуре Даничића, Лукијана Мушицког и Павела Јозефа Шафарика. У библиотеци су се до тог погубног датума чувале и све књиге штампане у Србији и околним земљама од 1832. године. Све до једне доживеле су исту судбину. Да несрећа буде већа, већина књига које је „однело бомбардовање” није била проучена.

 

Само три дана пре него што су се зачуле сирене над главним градом, најдрагоценији део библиотеке био је упакован и спреман за евакуацију. Премештај књига отказан је јер камиони нису стигли на време. То кашњење скупо је коштало нашу баштину. Књиге су данима гореле, а ако је ишта избегло ватри, кажу становници, то су давно однели људи под окриљем ноћи.

 

Кад се рат завршио, генерал Лер, одговоран за бомбардовање Београда, признао је да је наређење било да се прво бомбардују средишта културе и вере, јер „Срби онда неће имати око чега да се окупљају”. Међутим, према причи, неке књиге које су биле у подруму, биле су упаковане у лимене сандуке, и тако добро обезбеђене да библиотекари нису веровали да су и оне изгореле. Кад су стручњаци Завода за заштиту споменика града Београда истраживали ово подручје, нашли су отиске у подруму библиотеке - црне трагове сандука који су можда измакли ватри. Трагови на поду воде до излаза из рушевина и одатле им се губи сваки траг. Многи становници оближњих зграда сматрају да су „преживеле” књиге украдене, али ко их је однео остаје отворено питање.

 

Кад је, 1832. године, кнез Милош Обреновић основао Народну библиотеку као прву установу културе у Кнежевини Србији, донео је наредбу по којој су сви издавачи били дужни да библиотеци шаљу одређен број примерака штампаних књига. Многе угледне личности даровале су своје библиотеке, али је ова установа у прошлости често мењала адресе. Тек двадесетих година 20. века држава је откупила кућу Милије Марковића Распопа за потребе библиотеке. Бројни стручњаци ову кућу називају раскошним дворцем у коме је 1860. године Стева Тодоровић основао прву сликарску школу. Осамдесетих година у Распоповој кући налазило се француско посланство, а 1895. године у истим просторијама Кирило Кутлик отворио је сликарску школу. Пред почетак Првог светског рата кућа је постала власништво Милана Вапе који је касније продао држави и тако је српска библиотека добила свој злосрећни дом.

 

2. КУЋА КОСОВСКОГ ЈУНАКА

Косанчићев венац број 13

 

Цела улица Косанчићев венац добила је име по кући трговца Трајковића. Саграђена је крајем 19. века, а у средишњем делу налази се заобљена ниша у коју је 1895. године постављено попрсје Ивана Косанчића с кацигом на глави и у витешком оклопу. Статуу је израдио Петар Убавкић, први вајар обновљене Србије. У овој кући сада живи породица чији преци већ три генерације бораве на Косанчићевом венцу, а домаћини кажу да не би мењали свој дом ни за кућу у Паризу.

 

Са супротне стране бисте, кућа има поглед на Бранкову улицу, мост и реку. Степеницама које воде поред ове куће силази се до стубова који су некада чинили потпору Мосту краља Александра. Пошто је овај мост порушен у току бомбардовања 1941. године, при новој изградњи моста искоришћени су носећи стубови старог.

 

3. ЉУДИ, ВРЕМЕ, ЖИВОТ

Косанчићев венац бб

 

На Косанчићевом венцу подједнако су живи и они који то јесу данас, и они који то одавно нису. Тако, на пример, у броју 7 живе јунаци Селенићевог романа „Пријатељи”. Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића. Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.

 

Кућа је, према роману, саграђена почетком 19. века, и у то доба била је мања само од Милошевог и кнегињиног конака. Међутим, као да је била уклета, њени становници никада нису били срећни. Почевши од самог Милића који није дочекао да се усели у свој дом јер је био убијен, па до његових потомака који су се свађали око наслеђене куће. Једна од наследница била је и краљица Драга, чија су браћа убијена у овој улици.

 

Још један књижевни јунак живи на Косанчићевом венцу, у броју 17. Арсеније Његован, чије је ходочашће описао Борислав Пекић, 23 године није изашао из куће, а своју страст и љубав према кућама изједначавао је са оном коју је осећао према женама.

 

4. КУЋА С ПЕДИГРЕОМ

Косанчићев венац број 18

 

Недалеко од (остатака) библиотеке стоји (једва) најстарија кућа у улици. И она живи у прошлости. Остала је тачно онаква каква је била у време турске владавине. Садашњи станари једног дела куће често помињу покојну госпа Ану, некадашњу власницу од које су слушали свакакве приче. Често је говорила како је с мужем кофама воде гасила ватру кад је погођена Народна библиотека, а из њених прича остао је надимак куће Дом с педигреом.

 

Легенда коју становници Венца воле да причају каже да је овде био и харем. Али, ако се само присетимо да је Косанчићев венац био чисто српски део града, легенда губи своју потпору. Илузија о огромном женском одељку с купатилом руши се још на прагу куће. Све мирише на устајало или - на прошлост, како каже девојка из куће преко пута. Звоно није потребно, шкрипа врата најављује госте; кључаоница је појам који припада неком другом свету, овде се врата затварају резом. Зид с уличне стране потпуно је накривљен, као да се сама кућа нагиње преко улице да боље види реку испод себе.

 

[Милан Ракић]

5. УТОЧИШТЕ СЛИКАРА

Косанчићев венац број 19

 

Преко пута куће с педигреом стоји (сасвим чврсто) сликарска кућа. Од времена до којих сежу сећања најстаријих Београђана па до данас, ово је био уметнички дом. Сада се у њој налази 21 атеље и продајна галерија слика.

 

Нико са сигурношћу не може да каже кад је ова зграда саграђена, али се неки житељи Косанчићевог венца сећају да је на њој изнад улаза дуго стајала бројка 1911, што је означавало годину завршетка градње. Стручњаци Завода за заштиту споменика културе града претпостављају да је зграда настала двадесетих година прошлог века.

 

У најмању руку „чудну” атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19 била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”

 

У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14. По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије. Кад је кућа обновљена, у њу су се уселили први сликари, међу којима су и звучна имена попут Зуке Џумхура, Јована Бјелића и Николе Граовца. Њих су наследили исто тако познати сликари Оља Ивањицки, Душко Ристић, Коста Брадић. Тако се у овој кући за нешто више од пола века измењао 51 уметник. Једни су ту започињали, други завршавали радни век, а некима је то била само успутна станица. Међу становницима ове куће било је и песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате, књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта вољом судбине.

 

6. ДОМ РИБАРА И МАТЕМАТИЧАРА

Косанчићев венац број 22

 

У броју 22 Косанчићевог венца живео је, радио и умро Михајло Петровић Алас. Ово је, кажу комшије, кућа с најлепшим погледом. Из некадашње радне собе славног математичара пружа се величанствен поглед на Ушће. Тако је човек који је готово подједнако волео математику и риболов могао да обједини своје две највеће љубави.

 

Стварајући за радним столом, непрекидно је пред очима имао реку. Кад је умро, рибари су од куће до Новог гробља на својим жуљевитим рукама однели ковчег с његовим телом, одајући на тај начин последњу почаст човеку који је имао разумевања за њихов живот.

 

7. ХРАМ МУЗИКЕ

Косанчићев венац број 32

 

У кући број 32 Консанчићевог венца смештена је најстарија музичка установа код Срба - Прво београдско певачко друштво, основано 1853. године. Друштво је још од оснивања имало одсеке за виолончело, виолину, клавир и певање, што је било необично за тадашњу Србију. Биле су то педесете године деветнаестог века кад су се у Београду освртали за онима који су носили виолину или учили музику, и називали их Циганима.

 

У истој згради у којој Прво београдско певачко друштво одржава пробе налазе се и Патријаршијска библиотека и Музеј. Ове две установе повезане су степеницама, мада их још од пре 150 година па до данас вежу много јаче везе. Српска православна црква и српски патријарх одувек су покровитељи Друштва и чланови овог хора за свако црвено слово у календару певају у Саборној цркви.

 

Какав је углед Певачко друштво имало у прошлости показује и то да су почасни чланови били и црногорски књаз Никола I и књегиње Милена и Даринка. То није ништа необично јер су владарске династије биле благонаклоне према Друштву, а оно је заузврат учествовало на свим крунисањима и венчањима владара породица Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша. Краљица Марија Карађорђевић била је чак и кума Друштва, и тим поводом поклонила је заставу извезену златом, чији један део Друштво и данас чува. Краљица Наталија поклонила је Друштву клавир који је сада у Мокрањчевој кући, али са спомен-плочицом као успоменом на Прво београдско певачко друштво. У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама хора.

 

Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.

 

У просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије, али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се чувају као светиња.

 

8. „?” ПРОТИВ ЦРКВЕ

Краља Петра број 6

 

Целину Косанчићевог венца не чини само улица с именом славног косовског јунака, већ и улице Краља Петра, Кнеза Симе Марковића, Карађорђева и Поп-Лукина. Улица краља Петра Првог важи за једну од најстаријих у главном граду и зато јој је Коста Христић посветио неколико страница у својим сећањима у књизи „Записи старог Београђанина”: „Била је то тескобна улица која се истим данашњим путем провлачила до Саборне цркве. Није мучно замислити ондашњу калдрму која није имала тротоара, него се с обе стране благо нагињала према средини и ту правила неку врсту олука којим је вода отицала у друге улице или понирала у старе турске ђезире. Дућани су били ниски са дужом настрешницом, покривени ћерамидом. Широки прозори са стакленим окнима замењивали су излоге и једном половином дизани увис. Дућани су затварани ћепенцима који су спуштани преко оних излога. Унутра, дужином дућана, тезга обојена у зелено, пред њом на поду канте са зејтином или гасом, вреће са кафом, шећером и пиринчем, бурад с усољеном рибом, а иза тезге рафови са другом робом...”

 

Управо у „краљевој” улици, тридесетих година претпрошлог века, по наређењу кнеза Милоша подигнута је зграда данашње кафане „?”. Била је то прва кафана у модерном смислу речи, која се разликовала од дотадашњих „свратишта” и „пљуваоница” које су људи посећивали с ногу. Кафана је поклоњена Ећим Томи, народном лекару, чије је име дуго носила, да би касније постала кафана „Код пастира”. Доласком новог власника, стиже и нови назив - „Кафана код Саборне цркве”. Над овим именом, због „скрнављења имена храма Божијег” власти су се згрануле, а високо свештенство забранило је осталом црквеном особљу да одлази тамо. Власник кафане Иван Павловић смишљао је данима, заједно с гостима, примерно име за кафану. Фирмописац који је дошао да испише нови назив фирме, окачио је таблицу са знаком питања да означи да су предлози за ново име кафане још добродошли. Очигледно, још нико није смислио боље име за најстарију београдску кафану јер та таблица и даље стоји. Једна од ретких кафана у Београду која је, пркосећи времену, успела да закорачи у 21. век, кафана „?” сведок је многих догађаја.

 

У њој је 1834. године Вук Караџић играо први билијар, а исте године приредио је и прво читалиште српских новина. После Другог светског рата кафана је, због близине Академије примењених уметности, углавном угошћавала студенте и професоре. У њој су се полагали испити, а једно време служила је и као галерија.

 

Колико год невоља кафана имала с црквом у прошлости, у њој данас стоје гусле непроцењиве вредности, поклон митрополита Амфилохија Радовића. И данас овде сви радо свраћају јер тврде да је то једна од ретких кафана која има душу. За опстанак здања заслужан је њен последњи приватни власник, Пироћанац Перкан Стојановић. Остале су запамћене његове речи, изговорене после Другог светског рата, кад су власти хтеле да сруше ову зграду: „Прво ће мене утепате, па ће’ срушите ово!”

 

Поред кафане „?”, у истоветној, касније порушеној згради, 1830. године отворио је Матеј Ивановић прву апотеку у Београду. На истом месту 25. маја 1840. године почела је да ради и поштанска експедиција, о чему сведочи спомен-табла изнад поштанског сандучета.

[JESSY]

super temica.... 8086.gif

[Милан Ракић]

9.КУЋА СЛИКАНА ИСТОРИЈОМ-Саборна црква

Угао улица Краља Петра Првог и Кнеза Симе Марковића

 

Саборна црква или Саборни храм архангела Михајла изграђен је на месту старе цркве из 18. века. Та мала црква је, кажу, помогла кнезу Милошу да издејствује аутономију Србима. Наиме, кад су се у фебруару 1830. године огласила звона с ове цркве, Турци су се замислили о снази покореног становништва. Шест година касније, кнез Милош почео је да зида своју нову задужбину. Кад је 1840. године завршена, Саборна црква била је понос Београђана. Иако је кнез сносио трошкове изградње, свако од Београђана може да каже да је један део звоника његов. Кад су се лила звона за цркву, распаљена је ватра која је буктала три дана. За то време становници Београда пролазили су и додавали своје прилоге у калуп с растопљеном бронзом. Неко кашичицу, неко малу пару - било је битно само да је чисто сребро. То је прво мерио стручњак и давао потврде, а дародавац је својеручно убацивао у растопљену бронзу свој дар, а све то да би звона имала „сребрнији” звук. Та иста звона Аустријанци су скинули у Првом светском рату и претопили у оружје.

 

Црква је освећена 1845. године и посвећена Архангелу Михајлу, кнежевој крсној слави. Шездесетих година преузела је улогу Топчидерске цркве која је до тада била средиште верског живота и седиште митрополита Србије. Колико је Саборна црква поштована и у „оно” време, говори податак да од њеног отварања па до краја прве владавине кнеза Милоша испред ње није смело да се пуши.

 

Пројекте за цркву радио је панчевачки мајстор Квекфелд, по угледу на српску цркву у Сремским Карловцима. Зидари су долазили из Панчева и Земуна, а за осликавање унутрашњости цркве позвана су два млада уметника из Беча. Иконостас је радио Димитрије Петровић, а иконе на иконостасу и композиције на зидним сводовима Димитрије Аврамовић. Црква је урађена у класицистичком стилу, с примесама касног барока.

Унутар цркве налазе се гробови српских владара Милоша и Михаила Обреновића, а у дворишту су сахрањени Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. Велики значај има и црквена ризница у којој се чувају иконе и богато украшени златни радови још из 12. века.

 

10. ДВА ФАКУЛТЕТА

Краља Петра број 4

 

У згради број 2 Улице краља Петра налази се Богословски факултет - високошколска установа Српске православне цркве која наставља традицију београдске Богословије(Данас Академија СПЦ за уметност консервацију) основане 1810. године. Зграда је подигнута 1923. године и првобитно је била намењена хотелу „Дубровник”.

 

У здању број 4 исте улице налази се Факултет примењених уметности - једина високошколска установа ове врсте у нашој земљи. Ова установа наставља традицију Уметничко-занатлијске школе основане 1905. године. Зграда је раније била помоћна зграда за Конак кнегиње Љубице, који се налази у улици изнад. Једно време на овом месту била је Прва београдска гимназија чији је најпознатији ђак био Светозар Марковић.

 

11. ГОСПОДАРЕВ КОНАК

Краља Петра број 5

 

Данас се Патријаршија налази у згради подигнутој 1934-1935. године по пројектима архитекте Виктора Лукомског. На том месту налазио се Господарев (или Стари кнежев) конак, у који се кнез Милош преселио тек 1841. године. Иако је ретко навраћао, кућа је увек била спремна. „У њему је било 25 столица, један орман, велики сто и мали сто за чаше. Прибор за јело је садржао мноштво дрвених кашика и 20 сланика. Уз то је стајало 5 старих столњака, 21 салвета и 5 пешкира за руке. Виљушака нигде. У канцеларији конака седело се на јастуцима на поду, писало се седећи за малим столом, а касу је чинио сандук са даском на којој се пребројавао новац. Све у свему, чак и кнежев конак остављао је утисак источњачког изгледа старе вароши.”

 

На главној фасади здања сада се налази грб Српске патријаршије и мозаичка композиција светог Јована Крститеља, коме је посвећена патријаршијска капела.

 

12. ВУКОВА ШКОЛА

Краља Петра број 7

 

Основна школа „Краљ Петар I” налази се у објекту саграђеном по пројекту Јелисавете Начић у стилу академске архитектуре. Зграда је подигнута на месту на коме се раније налазила школа - настављач традиције Мале народне школе из 1718. године. Овде је учитељ био и Вук Караџић, чији се лик, заједно с ликом Доситеја Обрадовића, налази на фасади школе. Сликар Стева Тодоровић први је у ову школу увео наставу физичког васпитања, а овде је 1923. године одиграна и прва кошаркашка утакмица у Београду. Тим поводом Кошаркашки савез Београда поставио је спомен-плочу у дворишту ове школе. Десно од улаза школе налази се плакета краљу Петру I Карађорђевићу, коју је поставило Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

 

 

[Милан Ракић]

13. КНЕГИЊИНО КОНАЧИШТЕ

Кнеза Симе Марковића број 8

 

Конак кнегиње Љубице је зграда у којој се рађала српска историја. У њој је живела кнегиња са четворо деце, овде је умро кнез Милан, а кнез Михаило завршио прву владавину. Кнегињи Љубици, нажалост, није испуњена жеља да живот заврши у кући коју је толико волела, јер је годину дана пре смрти протерана из ње. Данас је то музеј посвећен „великој госпођи”, од чијег су дома остале једино оџаклије уз помоћ којих се грејао конак.

 

Конак је данас сведочанство грађанске архитектуре из прве половине 19. века. Грађен је 1829-1830. године као званична резиденција кнеза Милоша. Међутим, кнез је ретко боравио у њему јер је био преблизу турској посади, па је више времена проводио у Топчидеру. Зато се овде уселила кнегиња Љубица с децом. Од када је породица Обреновић напустила ово здање, зграда је служила разним установама. Прво је у њој био Лицеј, затим једно време Завод за глувонему децу, да би на крају просторије припале Заводу за заштиту споменика културе Србије који је темељно преправио зграду. Данас ово здање припада Музеју града Београда. Садашње унутрашње уређење не одсликава некадашњи кнегињин двор, већ изглед и начин уређења београдских кућа у 19. веку. Један део просторија опремљен је намештајем у турско-балканском стилу, а други у духу стилова који су владали у средњој Европи у 19. веку. Највећи део предмета у кући - делови намештаја, ћилими, источњачки теписи, одећа, порцелан, стакло и уметничке слике - потичу из београдских кућа, а припадали су члановима породице Обреновић или појединим грађанским породицама.

 

14. ГРУБЕРОВА ПЕКАРА

Поп-Лукина улица

 

Поп-Лукина улица остаће упамћена по првој пекари која је отворена у овом крају. Била је то радња неког Грубера који је дошао из Земуна, из насеља у коме су живели Немци. Дух овог дела Косанчићевог венца забележен је у књизи „Београд у сећањима 1900-1918”: „Груберова радња је била лепа и чиста, с два-три округла мермерна сточића. Ту су нас мајке доводиле на шољу млека с бутер-кифлом. Ту су се могле добити и земичке, переце посуте сољу и векнице за сендвиче.

 

Грубер је имао и момке који су разносили хлеб. Момци су били опасани кецељама; носили су велике, плитке ручне корпе пуне ситног пецива, прекривене белим чаршавом. Око четири сата по подне, у време ужине, кад деца излазе из школе после двочасовне поподневне наставе, чула би се улицом пиштаљка нарочитог продорног звука. То је за нас децу био омиљени знак - иде „пек”.

 

15. НА ВР’ КРОВА - КОВАЧ

Поп-Лукина улица број 14

 

Кућа у Поп-Лукиној улици број 14 некада је припадала ковачу Штајнлехнеру. На кров је поставио ковача у природној величини, с кожном кецељом око врата, чекићем у руци и наковњем пред њим. Кад је кућа дошла у руке државе, надзидан је кров и, на општу жалост све деце из улице, скинут ковач. У тој кући живео је и Јован Хаџић кад је боравио у Београду ради писања закона, па се ту окупљала београдска интелигенција и тадашња опозиција.

 

Од 1847. године зграда у Поп-Лукиној улици служила је државној штампарији. Штампарију је још 1831. године основао кнез Милош, а кроз ову установу прошле су многе угледне личности: Сима Милутиновић Сарајлија, Ђура Јакшић и Анастас Јовановић...

 

Штампарија је позната по првим српским новинама, „Новинама сербским” које су се првих годину и по дана штампале у Крагујевцу, а онда су пресељене за Београд. Срби су имали прилику да их читају 80 година. Једно време власник „Новина сербских” био је и чувени професор Коста Вујић.

 

16.ПРВИ ТОРБАР I ПРОДАВАЦ КЊИГА

Поп-Лукина улица број 18

 

Кућу у броју 18 Поп-лукине улице сам је саградио Глигорије Возаровић, први „књиговезац и књигопродавац” у Београду. Од милоште зван Глиша, дошао је у Бели град на наговор Вука Караџића и Доситеја Обрадовића који су запазили његову љубав према књигама. Пре него што је дошао у престоницу, Возаровић се бавио књиговезачким занатом, али је ипак почео да набавља књиге и да их продаје у својој радњи. Пошто у Београду није било издавача, књиге је набављао у Пешти и Бечу. Био је то дуг пут за сваку од књига, па је Глигорије 1832. године почео сам да се бави издавањем. Прва књига коју је штампао била је „Песма о случајној буни Срба против дахија”. Наредна издања само су се ређала и Возаровићева радња постала је место окупљања образованих људи у вароши. Занимљиво је да је баш у тој књижари донета одлука да се свети Сава прогласи заштитником школске славе.

 

Још један човек остао је упамћен у старој чаршији по томе што је волео књигу и допринео ширењу писане речи у ондашњој Србији. Био је то Ђура Милутиновић, први торбар и продавац књига. Он се снабдевао књигама у књижари Глигорија Возаровића, где би му „прочитали књигу, а онда би он ишао кроз Београд, од дућана до дућана, излагао садржину и скупљао претплатнике”. Како је Ђура био слеп, и „улицама ишао лагано с дугачким штапом у руци”, Београђани су га веома поштовали и често га хватали за руку да га преведу куда је хтео.

[Милан Ракић]

У пределу Варош-капије остаје још много кућа које нису стале у овај (већ дугачак) новински текст, нити су записане у књигама и монографијама о овој улици, али зато су остале у сећању старих становника главног града. Од староседелаца Косанчићевог венца (који су посебна врста Београђана и који чине да дух старог Венца и даље живи) сазнали смо да је у броју 3 Косанчићевог венца живела породица Владислава Рибникара. У броју 6, преко пута дома човека који је основао најстарије новине на Балкану, Жика Савић поткивао је коње. Дакле, на Косанчићевом венцу заиста није било битно ко сте и одакле долазите.

 

Милица Петровић

фото: Никола Јовановић, Политикин Забавник Форум, Википедиа, SkyscraperCity, Политика

Извор: Политикин Забавник (2892/2007)

[Danijela]

Čoveče, kakve ljude (stanovnike) je BGD nekad imao!

[зеленизуб]

Кнез Симе Марковића 2

Кућа Димитрија Крсмановића коју су браћа Крсмановић подигли 1899. године. На истом месту кућу је некад имао Иван Станимировић, касније су је откупили трговци браћа Бадемлић. На углу је била кафана коју је једно време држао Кривошија Тоша. Када су Турци бомбардовали град 1862. године, једно топовско ђуле зарило се у зид кафане, па се дуго говорило: "ударило ђуле у ћоше кафане Кривошије Тоше".

Тај део града је био регулисан тек 1894. године, када Крсмановићи купују плац на углу, али Павле Анђелковић одбија да им прода суседни плац ка Митрополоји, па је дуго година зврјала празнина измећу Крсмановићеве куће и Митрополије.

Син Димитрија Крсмановића, Јован, је кућу 1955. године продао Аустрији и данас је на том месту амбасада.

Пројектант куће је Милорад Рувидић.

Анђелковићи су 1922. године подигли зграду између Крсмановићеве куће и данас Патријаршије.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=2446

[Милан Ракић]

 

Кнез Симе Марковића 2

Кућа Димитрија Крсмановића коју су браћа Крсмановић подигли 1899. године. На истом месту кућу је некад имао Иван Станимировић, касније су је откупили трговци браћа Бадемлић. На углу је била кафана коју је једно време држао Кривошија Тоша. Када су Турци бомбардовали град 1862. године, једно топовско ђуле зарило се у зид кафане, па се дуго говорило: "ударило ђуле у ћоше кафане Кривошије Тоше".

Тај део града је био регулисан тек 1894. године, када Крсмановићи купују плац на углу, али Павле Анђелковић одбија да им прода суседни плац ка Митрополоји, па је дуго година зврјала празнина измећу Крсмановићеве куће и Митрополије.

Син Димитрија Крсмановића, Јован, је кућу 1955. године продао Аустрији и данас је на том месту амбасада.

Пројектант куће је Милорад Рувидић.

Анђелковићи су 1922. године подигли зграду између Крсмановићеве куће и данас Патријаршије.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema?page=2446

 

Хвала зеленизубе на допуни теме и подсећању на још једног знаменитог Мачванина, Милорада Рувидића.

 

https://www.pouke.org/forum/topic/33492-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%87%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-2#entry1139461

[Srdjan Kotur]

Omiljeni deo centra Bg. Bila je tu i jedna devojka...ali o tome drugom prilikom... Ne hvalim se

[зеленизуб]