Лав Н. Толстој: Порука браћи људима

[мирођија]

 

 

Лав Н. Толстој: Порука браћи људима

 

 

 

 

Објављено 09.07.2014.
Извор: прометеј.ба

 

 

У коловозу 1908. године, већ у дубокој старости, Лава Николајевича Толстоја је схрвала тешка болест; вјерујући да ће ускоро умријети, велики је мислилац осјетио потребу да се још једанпут обрати браћи људима поруком, у којој је читаво искуство живота сажео у једној ријечи: ЉУБАВ. Својство да љуби истиче Толстој као темељно својство и потребу сваког човјека, док одсутност љубави сматра узроком свега зла.

Опоравивши се тога пута, Лав Николајевич Толстој умро је двије године касније, 20. студенога 1910, остављајући своју задњу поруку у аманет човјечанству.



Вољена браћо, посебно ви који се код нас у Русији борите за овакво или онакво никоме потребно државно уређење. Теби, мили брате, ма тко ти био: цар, министар, радник, сељак, треба само једно. А то је да проживиш овај неодређено кратки тренутак живота онако како то од тебе тражи Онај који ти је дао живот.
Сви ми знамо, и ја то увијек нејасно осјећам, што дуље живим, то јасније; сада, кад сам први пут јасно оћутио природну близину смрти, тако саму по себи разумљиву као што је живу човјеку разумљива близина сутрашњега дана; близину, која не само што није страшна, већ која значи исто тако природан и благ прелаз као што је прелаз у сутрашњи дан, — сада ми је, кад сам то оћутио, и страшно и, што је најважније — туђе, да мислим о томе ужасном животу пуном мржње, којима сада живи већина нас, људи рођених за љубав и добро.
Тко смо ми, што смо ми? Само ништавна бића која сваког тренутка могу ишчезнути; бића која су само начас искочила из ништавила у живот, дивни, радосни живот, с небом, сунцем, шумама, ливадама, ријекама, птицама, животињама, са срећом љубави, и према ближњима, и према својој души, према добру и према свему живому… И што дакле? Ми, та створења, не умијемо ништа боље него да сваки тренутак тога неодређено краткога живота, који се свакога часа може прекинути, изнаказимо: двадесетокатним небодерима, асфалтом, димом, чађи; завлачећи се у ту нездраву стиску градова, рујући под земљом да бисмо се домогли камена, гвожђа, градећи жељезничке пруге и развозећи по њима свијетом ником потребне људе и непотребне терете, и, што је најгоре, тиме да – мјесто да се радујемо животу, животу љубави — мрзимо, бојимо се, мучимо друге и себе, затварамо у тамницу, кажњавамо смрћу, учимо убијати и убијамо један другога.
Та то је страшно!
Они који то чине, говоре да то чине зато да би се ослободили свега рђавога и, што је још већа лаж, да би ослободили друге људе од зла и да се, чинећи то, руководе љубављу према човјеку.
Мила браћо! Освијестите се, огледајте се, размислите о властитој слабости, пролазности, о томе како је у овоме неодређено кратком трајању живота између двију вјечности – или боље безвремености живота, који не познаје већега добра од љубави – безумно не чинити оно што вам налаже властити разум, већ оно што ви чините.
У кривом расуђивању, које вам намеће и у којем вас подржава друштвено мнијење, чини вам се да све оно што ви чините представља неопходан увјет живота људи нашега времена; да је то што чините – судјеловање у животу читавог човјечанства; да ви не можете не чинити то што су чинили сви, што чине још увијек и што сматрају неопходним да се чини.
Било би лијепо мислити тако, кад би то што чините било у сугласности са захтјевима ваше душе, кад би доносило добра вама и другим људима. Али није тако. Живот свијета, живот читавог човјечанства, како је сада уређен, тражи од вас да будете зли, да судјелујете у чинима мржње према једним људима због других, он не доноси добра ни другима ни вама.
»Ми радимо за будућност«, рећи ће на то. Али чему жртвовати живот у љубави сада, због будућега живота који нам је непознат?
Зар није очито како је то чудновато, убитачно празновјерје? Ја знам, знам то без сваке сумње, да је живот – у љубави, у Божјем закону и у захтјеву мога срца да чиним добро себи и другима, а тада ме одједном нека чудновата умовања силе да се одрекнем истинског, несумњивог мога добра, моје обавезе, мог закона… Због чега? Ни због чега. Због обичаја, навике, опонашања.
Нека борац за »слободу« или »друштвени поредак« само стоти дио својих настојања и жртава које улаже у борбу за своје циљеве уложи у то да би ојачао љубав у себи и у другима, – и он ће – не као у борби, гдје се посљедак не види него само очекује – истога часа спознати плодове свога улагања љубави – не само у себи, већ и у посљедицама које то неизоставно производи и на друге људе.
Мила браћо! Освијестите се, ослободите се страшне инерције те заблуде – заблуде да борба, борба за живот, може бити својствена и непогибељна човјеку – и спознат ћете радост, добро, светост живота, које ништа не може нарушити: ни напади других људи – јер ће ти напади само појачати напоре љубави, нити страх од смрти – јер је љубав бесмртна.
Мила браћо! Не смијем казати: »Вјерујте ми, вјерујте«, – не вјерујте, већ провјерите то што вам кажем, провјерите барем један дан. Барем један дан, устајући у истим увјетима у којима вас је затекао, поставите себи задатак да се у свему што будете чинили тога дана руководите љубављу. И ја знам: поступите ли само једанпут тако, ви се више нећете вратити старој, страшној, разорној заблуди.
Једно вас молим, мила браћо, сумњајте у то да је живот, који се обликовао у нашој средини, онакав какав би требао да буде – тај је живот изопачење живота – и вјерујте да је љубав, само љубав, изнад свега; да је љубав сврха, суштина, добро нашега живота; да је стремљење к добру, које живи у сваком срцу – израз потребе за оним чега нема, а чега би требало бити; да то природно чувство мора бити задовољено и да га је лако задовољити, само ако људи не буду изопачење живота сматрали животом.
Мила браћо! Ради вашег добра учините ово: посумњајте у тај вањски живот, који вам се чини толико важним, у живот којим живите; схватите да — и не спомињући личне обмане – славу, богатство итд. – све те измишљене уредбе друштвеног живота милијуна и милијуна људи, све су то – ништавне, јадне трице у успоредби с душом, коју спознајете у себи у оном кратком тренутку живота између рођења и смрти, и која вам, неуморно, поставља своје захтјеве. Живите само за њу, с њоме, с љубављу на коју вас она позива — и сва добра вратит ће вам се небројено пута умножена.
Само повјерујте у добро љубави, у отворени позив који вам упућује.
Јасна Пољана, 21. коловоза 1908.
Мислио сам да умирем онога дана када сам ово писао. Нисам умро, али моја вјера у то што сам овдје исказао остаје једнако чврста, и ја знам, да се она неће измијенити до моје смрти, која у сваком случају мора доћи врло скоро.
| Превео: Никола МАРЧЕТИЋ

 

http://www.knjizevnost.org/?p=13514

[JESSY]

Životni cilj svakog pojedinca je uvek isti: napredovanje u dobrome.

Trudi se da ne misliš o onome što smatraš lošim.

Debelo drvo počelo je od tankog pruta. Devetospratna kuća počela je od slaga opeka. Putovanje od hiljadu kilometara počinju od jednog koraka.

Pazite na svoje misli: one su početak postupka!

Ćutanje je često najbolji odgovor.

Često čujemo kako mladost kaže: ne želim da živim razumom drugoga, hoću da razmislim sam. A čemu razmišljati o onome što je poznato. Uzmi ono što je gotovo i idi dalje. U tome je snaga čovečanstva.

Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema,

nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.

Žena je kamen spoticanja za karijeru jednog čoveka.

Uzrok mnogih nesreća leži na dnu vinske čaše.

Čim čovek poje, viče i pred svima govori: “O, Gospode, Gospode!”, znaj da nije našao Gospoda.

Onaj ko ga je našao ćuti.

U šahu, kao i u životu, primećujemo svoje greške tek kad se drugi njima koriste.

Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se i zlo ne gasi zlom.

Boga nema samo za onoga ko Ga ne traži. Traži Ga, i On će ti se javiti.

Daj više odmora jeziku nego rukama.

   

[JESSY]

"Sposobnost da se sećamo prošlosti i da zamišljamo budućnost
dana nam je samo stoga da, kad razmišljamo o jednim ili o drugom,
tačnije rešavamo zadatke sadašnjosti,
a nikako da žalimo za prošlošću ili da spremamo budućnost."

"Vreme je iza nas, vreme je pred nama.
Čim samo počneš da duže misliš o onome što je bilo ili o onome što će biti,
odmah gubiš ono što je glavno: istinski život u sadašnjosti."

"Ništa nije važno osim onoga što radimo u sadašnjem trenutku."

"Pobediti loše navike može čovek samo danas, a ne sutra."

"Kad bi se samo češće sećali da se propušteno vreme ne može vratiti,
da se učinjeno zlo ne može nikad da popravi,
mi bi smo više činili dobra a manje zla. "

"Ljudi svoj život kvare ne toliko time što ne čine ono što treba da čine,
koliko time što čine ono što ne treba da čine."

"U prepirkama zaboravlja se istina.
Prepirku prekida onaj ko je pametniji."

"Trudi se da ti u prepirci reči budu meke a dokazi jaki!
Gledaj da uveriš protivnika a ne da mu dosadiš."

"Što manje ljudi znaju o lošim djelima drugih ljudi,
tim strožiji su prema samim sebi."

"U opštenju sa ljudima ne zaboravljaj ono što si doznao u samoći.
A u samoći razmišljaj o onome što si doznao opštenjem sa ljudima."