Где, када и колико читате....? Читање наше насушно

[Давор73]

Достојевски,Фокнер ...Од савремених Пол Остер и Мураками. Ал теологија ми је ипак на првом месту у сваком смислу. И све мање и мање времена...

[kordun]

I ja sam bila sentimentalna dok nisam shvatila koliko drveća umre da bi se štampale knjige.

Sa druge strane, na moj (tuđi, ali sam ga prisvojila i sad je moj) Kindle stane oko 3-4000 knjiga, a utaknem ga na punjač jednom mesečno. Nit troši energiju, nit šta. 

Vukljam ga svuda, čitam ga bukvalno uvek i svugde.

daleko vise drveca strada za higijenske uloske npr, nego za knjige, treba i tu nesto na struju smisliti, al da ne trosi

[kordun]

inace se slazem sa ovima sto vise vole prave knjige od elektronskih, ja sam pokusavao na tabletu da citam ali ne ide , nije to to, nema sanse.

takodjer knjiga kao predmet ima svoje vrednosti koje se ne mogu nadomjestiti nicim, posebno ako je radjena starijim tehnikama stampe na luksuznijem papiru

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Читање је посебан начин комуникације, а семиотичари и сви који се баве теоријом рецепције слажу се да читање подразумва продуктиван, стваралачки чин. А да ли је то данас тако, или смо ближе оној Соларевој истини да би читање требало да буде негде између рада и разоноде, али да је оно постало само рад или само разонода?

Сасвим је извесно да се исувише тешко прилагођавамо експлозивним променама у најшире схваћеној комуникацији. Енормна количина информација и њихова доступност доводе до непрегледности и проблема у избору и важности. И оно најгоре – губи се осећај целине и смислености. Ми када приступамо читању очекујемо неки смисао целине. И не престајемо да читамо књигу, есеј или чланак зато што нема више информација – престајемо у оном тренутку када нам је изостао наговештај целине. А ваљда је свима јасно да идеал (само)образовања не би требало искључиво да се своди на прикупљање података из разних области, већ и на моралну оријентацију и естетичке вредности без којих не постоји ни једно уређено друштво.

 

На жалост, од тог уређеног друштва нема ништа, а више је него очигледно да живимо у доба такве релативизације укуса да се то може сматрати губитком сваког укуса. Како је то Честертон у свом есеју О читању оригинално приметио: “Посебно у немирним епохама као што је ова наша, на свету се појављују специфична струјања. У старим временима она су називана јересима, а сада их називамо модом.”

 

Тако нам читање дефинисаних и смислених целина, које нас могу или разочарати или надахнути, пружају могућност препознавања оног што нам се допада. Умемо да образложимо зашто нам се баш та књига или то штиво свиђају, и не подлежемо наметнутим “стандардима” само зато што то препоручују мода и медији. Из тога следи да се способност укуса на деликатан начин изграђује.

 

Колико је читање посебан, личан, па и ритуалан чин најбоље је дао до знања Калвино у почетним реченицама свог романа: “Почињеш да читаш нови роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи неки путник. Опусти се. Прибери се. Одбаци од себе сваку другу мисао. Пусти нека свет који те окружује ишчезне у неодређености.” И сад вас питам, како ми данас читамо? Посебно са екрана. Опуштено и прибрано?

 

Да ли увиђате парадокс: опуштено и прибрано? Овај парадокс је управо наговештај да уметност читања од нас захтева преображај непознатих делова нашег бића; да читање мора бити непрестано трагање и претапање могућег и немогућег. Оно чезне за давно изгубљеним благом у дубинама наших срца. Читање би требало да нас изграђује, обнавља наше духовне и душевне силе; да нас упознаје са нама самима; и да нас чини задовољнима.

 

Сад разумете да читање, на жалост, није доступно сваком писменом човеку, јер за читање није довољна употреба логике и необуздана моћ имагинације. Не, читање тражи сву нашу пажњу, душевне и менталне способности да доживимо, и да се препустимо штиву којем се посвећујемо богатећи се тако новим искуством.

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/category/%D0%BB%D0%B8%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B0/