Вести о упокојењу...

[Срђан Ранђеловић]

 

БЕОГРАД – У Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду данас су сахрањени посмртни остаци глумице Ружице Сокић (1934-2013).

 

Претходно је одржано опело у присуству чланова породице, колега, пријатеља и поштовалаца вољене и цењене уметнице, а међу многобројним личностима из културног и јавног живота био је и Борис Тадић.

 

Испред капеле на Новом гробљу последњи поздрав глумици раскошног талента и племенитој особи нежне душе упутио је драмски писац Синиша Ковачевић.

 

Од звезде Атељеа 212 данас су се на комеморативном скупу у њеном матичном позоришту опростили в.д. директорка тог театра Ивана Димић, редитељка Ивана Вујић, глумци Горан Јевтић, Војислав Брајовић, Мира Бањац, Рената Улмански, Синиша Убовић, драмски писци Гордан Михић и Жарко Јокановић.

 

Комеморација Ружици Сокић,„звезди Атељеа 212"

 

БЕОГРАД – Комеморација поводом смрти Ружице Сокић (1934-2013) одржана је данас у препуном Атељеу 212, у присуству чланова породице, колега, пријатеља и многобројних поштовалаца ове вољене и цењене глумице.

 

„Била је звезда Атељеа 212, а њена глума била је њена повлашћена стварност. Живела је за своје улоге и на олтар уметности полагале свој лични живот. Као да је имала три срца”, рекла је в.д. директорка Атељеа Ивана Димић.

 

Она је истакла да је „Ружица играла уверљиво и маестрално најразличитије жене, од сиромашне Булбулдерке, преко америчке малограђанке, до хероине Жанке, Чеховљеве Олге и Зоре Шишарке у комаду 'Плеј Поповић''.

 

„Преосетљива и несигурна и после свих великих улога, признања и награда, на књизи коју је пре неколико месеци поклонила свом позоришту записала је: 'Да ме не заборавите, воли вас Ружица'. Као да је тако нешто уопште могуће. Док постоји Атеље 212, док постоји позориште и глума, на том уметничком небу сијаће звезда Ружице Сокић”, рекла је Димићева.

 

Редитељка Ивана Вујић изјавила је да је имала част да са Ружицом ради 12 представа, међу којима и последњу на сцени Атељеа „Плеј Поповић”.

 

„Није била само звезда, него и пријатељ, а мени лично као млађа сестра, јер је целог живота остала она нежна девојчица од 12-13 година. Истовремено, одликовала ју је непоколебљива упорност да се мучи, што је суштина позоришта и живљења, која је потиснута у данашње лажно време”, рекла је она.

 

„Ружица је била истинита, жива, од крви и меса, муке и несигурности, патње. Она је кроз своју муку остварила свој сан. Зато је била величанствена, зато се осмехујемо када мислимо на њу”, истакла је Вујићева.

 

Глумац Горан Јевтић казао је да је Ружици Сокић глума „заиста била начин живота, а не само професија” и да је на оба плана била подједнако страсна.

 

„То што је одиграла дуго ће нас надахњивати. Целим бићем чувала је част и значај и лепоту наше, како је сама говорила, дивне али претешке професије. Приватно је била стидљива и зато је постала глумица, да то поништи, да пробије тај зид. Оно што је у животу видела као ружно паче, на сцени је постајало дивни бели лабуд”, рекао је он.

 

Јевтић је навео да су о њој писали: глумица домаћег аутора, рођена глумица, монахиња позоришта, народска глумица, нештедљива глумица, а да је о себи говорила „ја сам глумица из унутрашње потребе да побегнем од себе да бих била неко други, да полетим небу под облаке”.

 

„Нек ти је добар лет добра птицо”, поручио је он.

 

Драмски писац Гордан Михић подсетио је да је Ружица Сокић имала своје писце - Ацу Поповића и Брану Црнчевића, а онда им се крајем 60-их година прошлог века и он придружио.

 

„Имао сам утисак да нико други не би могао да одигра тако као она те девојке са периферије”, рекао је он, истичући како је њен велики таленат заблистао пуним сјајем у насловној улози представе, а затим и филма „Жута”.

 

„У златно доба Атељеа, златно доба српског филма и телевизије, била је својеврсни заштитни знак уметности тог времена, а наставила је да блиста и у следећим деценијама”, рекао је Михић.

 

Председник Удружења драмских уметника Србије опростио се од Ружице Сокић стиховима Волта Витмана „Збогом машто моја”, а о драгој колегиници и пријатељици говорили су и Мира Бањац, Рената Улмански, Жарко Јокановућ и Синиша Убовић.

 

Сахрана је данас поподне у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

 

Ружица Сокић је преминула 19. децембра у Београду. Дипломирала је глуму на Академији за позоришну уметност, остварила 180 улога у позоришту, на филму и телевизији. Објавила је књигу сећања „Страст за летењем”.

 

Добитница је бројних признања, међу којима награде Удружења драмских уметника Србије за животно дело „Добричин прстен” и награде Удружења филмских уметника Србије за животно дело „Павле Вуисић”.

 

 

 

 

 

 

 

Политика

 

 

[grigorije22]

Glumačku karijeru započeo je krajem 70-ih godina mahom u televizijskim serijama, a najpoznatiji će ostati njegov Koske iz čuvenog "Sivog doma"

BEOGRAD - Glumac Rajko Prodanović preminuo je iznenada prošle noći u Beogradu u 58. godini, obavestila je njegova porodica.

Prodanović je rođen u Beogradu 17. februara 1956. godine. Glumačku karijeru započeo je krajem 70-ih godina mahom u televizijskim serijama, a najpoznatiji će ostati njegov Koske iz čuvenog "Sivog doma".

Tokom 80-ih igrao je i u dugometražnim igranim filmovima "Savamala" i "Šmeker". Njegov poslednji angažman bila je uloga beskućnika u serijama "Vratiće se rode" i "Rode u magli".

 http://www.kurir-info.rs/preminuo-koske-umro-glumac-rajko-prodanovic-clanak-1155539

 http://www.youtube.com/watch?v=Py2pQJ_9yJ0

 

[Млађони]

Gospod da prosti.

[Andre Williams]

Србија у 2014. годину улази без многих великих имена који задивљују храброшћу, одлучношћу и талентом. И свет је остао без многих значајних имена који су оставили траг о времену у коме живимо.

 

Свет је ове године остао без чувених лидера, великих државника, икона 20. века. А Србија без најпознатијих новинара, представника једне епохе. Позоришна и јавна сцена остала је без неких симбола.

 

"Имамо савет за родитеље, не дајте децу у водитеље, истопиће се као песак речни, јер ми смо вечни. Узмимо на пример мене, ја сам цветак што не вене", сећамо се емисије Миће Орловића и емисије "Образ уз образ".

 

http://www.alo.rs/resources/img/13-02-2013/single_news/324926-mica-orlovic.jpg

 

И, заиста, тешко ко је успео да га надмаши. Са првим Дневником 1958. годоне ушао је у наше домове и остао.

 

"Нећу претерати ако кажем телевизија једнако Мића Орловић и обрнуто", каже Бојана Андрић, ауторка емисије "Трезор". 

 

Интервју и аналитичност изједначени су са Драганом Бабићем. Био је редак пример човека који је у свој новинарски стаж уписао врхунске емисије за децу, попут "Двогледа" и култне емисије за одрасле, попут "Киноока".

 

"Новинар је једна чудна сорта. Најчаснији су они који страдају, јер су пострадали због тога што су хтели да говоре истину", рекао је Бабић у емисији "ТВ лица".

 

Александару Тијанићу није пошло за руком да се пензионише. Није ни његовим текстовима, ни програму који је правио или у њему учествовао.

 

http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/164529/i/1/Aleksandar--Tijanic.jpg

 

"Сулејман има два посто шера, у судару са Слагалицом и са Дневником и ако постоји трачак охрабрења унутар српског јавног мњења мени представља победа, тријумф Слагалице и Дневника над легендарним српским владаром Сулејманом", говорио је Тијанић.  

 

Регион и Србија остали су без борца за људска права, адвоката Срђе Поповића. На релацији између Београда, Загреба и Ровиња остали су записи Мирка Ковача, представника плодотворне списатељске епохе, коју је обележио са Кишом и Пекићем.

 

http://www.infolive.ba/wp-content/uploads/2013/10/srdja-popovic.jpg

 

Тешко је само сетити се коју је улогу Ружица Сокић најбоље одиграла - играла је са лакоћом и жене са периферије, госпођу министарку, роле црног таласа, била је телевизијска звезда.

"Чума значи нешто чега се треба плашити, а Драго Чумић је чуми дао крила", о чувеном глумцу рекао је Пуриша Ђорђевић, који без њега, као ни Здравко Шотра, готово да није правио поделу улога. Позориште и филм напустио је још један бард - Јосиф Татић.

 

 

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/1/1c/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE_%D0%A7%D1%83%D0%BC%D0%B8%D1%9B.jpg

 

http://www.ekapija.com/dokumenti/ruzica_sokic_1.jpg

 

Редитељка и историчарка уметности Јелена Генчић остаће, међутим, упамћена по томе што је открила светске тениске асове, Монику Селеш и Новака Ђоковића. Они су овај простор упознали са светом.

 

http://static.media1.rs/images/media1_news/jelena_gencic.jpg

 

Нешто раније то је учинила прва дама Југосалвије. Умрла је на дан када је пре 59 година, ослобађала Београд. Величана и заборављена, скрајнута и уздизана.

 

"Заборавивши Јованку Броз, заборавили смо себе", рекао је премијер Ивица Дачић на сахрани Титове удовице.

 

http://srbin.info/wp-content/uploads/2013/06/Jovanka-Broz-230x300.jpg

Они су сједињавали и делили свет - њихове политичке поруке нису омеђене границом. Нелсон Мандела, човек који је за живота постао историјска личност, постаће симбол борбе против расне сегрегације, а затим и борбе против политичког реваншизма.

 

http://athleticsillustrated.com/wp-content/uploads/Nelson-Mandela-Photo.jpg

 

Против класне раслојености и империјализма борио се официр по професији, падобранац, венецуелански председник Уго Чавез.

 

http://www.pravda.rs/wp-content/uploads/2012/08/ugo-cavez-300x225.jpg

 

Једнако контроверзна и одлучна, "челична леди", Маргарет Тачер, доносила је непопуларне одлуке, праћене масовним штрајковима, водила ратове и успела да британску привреду стави на ноге.

http://www.pressonline.rs/upload/boxImageData/2009/11/30/85148/GVOZDENA-LEDI400.jpg

 

Михајил Калашњиков, човек је чијег се изума по лепом сећају само они који се и са носталгијом сећају служења војног рока. За изум је добио многе награде, али с обзиром на то да га није патентирао - није се обогатио.

http://vijesti.in.rs/sites/default/files/styles/node-title/public/okt2013/mihail-kalasnjikov.jpg.jpg

ртс

[Oglo]

ti baš umiješ da oraspoložiš čovjeka

[Andre Williams]

молитвено у нову годину 8086.gif   

[Ayla]

Rajko Prodanović

 

Dolores Lambaša, u teškoj saobraćajnoj nesreći, 23. oktobra .

 

Paul Walker, poginuo je 1. decembra u svojoj 40. godini.

[Oglo]

2013 nas je napustila 2013  

 

[Ayla]

2013 nas je napustila 2013  

 

...aoooooo 

[Andre Williams]

где су млади ту је и шала

[Guest]

Љубомир Врачаревић (1947–2013): од Токија до Свете Горе

Аутор: Оливер Суботић, Број 1121, Рубрика Вјечнаја памјат Један од највећих српских борилачких мајстора и оснивач реалног аикида, српске борилачке вештине која је као таква призната на светском нивоу, Љубомир – Љуба Врачаревић, упокојио се 18. новембра ове године у Београду.

 

Наша јавност је добро упозната са његовим радом и делом: уколико просечног Србина питате за Љубу Врачаревића, највероватније ће погодити да је у питању чувени мајстор борилачких вештина, а нешто упућенији ће навести и појединости из врло богате биографије. Оно што, међутим, сразмерно мали број људи уочава је значај Љубиног дела у домену који, посредно или непосредно, има везе са духовношћу.

СРПСКА ВЕРЗИЈА АИКИДА

У време док је увелико био носилац мајсторског звања у традиционалном аикиду, Врачаревић је осетио потребу да темељно реформише ову древну јапанску борилачку вештину. Убрзо је то и учинио, првенствено у погледу техникâ, код којих је задржао оне најефектније и додатно их модификовао и проширио приступима других борилачких система. Тако је настала врло ефикасна вештина самоодбране под називом реални аикидо. Љубина реформа се, међутим, није сводила само на „оптимизацију“ техника традиционалног аикида, већ и на „чишћење“ нове верзије од сваке зен-будистичке позадине. Наиме, аикидо у свом изворном облику није само вештина борења, већ и посебан начин живота, својеврсна философија која се преплиће са будизмом као духовном основом. За хришћане су у том погледу неприхватљиве како медитативне технике традиционалног аикида, тако и философска позадина која стоји иза њих – пракса је показала да у случајевима доследног придржавања духовних постулата изворног аикида врло лако долази до озбиљне духовне прелести (сетимо се само примера Стивена Сигала и његових духовних застрањења). Овај вид далекоисточне духовне позадине Љуба Врачаревић је хируршки одстранио иако у то време није имао активног додира са православљем – био је покренут жељом да направи што практичнији борилачки систем прилагођен српском народу. Показаће се, међутим, да је то једна од најважнијих ствари управо за православне хришћане који су желели да тренирају ову вештину.

ЉУБАВ ПРЕМА СРБИЈИ И РУСИЈИ

Допринос српском народу Љуба Врачаревић није показао само тиме што је створио српску верзију аикида, већ и на пољу родољубља и друштвене одговорности. Волео је Србију и свој народ и своју љубав показивао на делу када год је било потребно. Када је НАТО армада ’99 године започела бомбардовање мостова по Србији, он је са својим ученицима и мајсторима одлазио на београдске мостове, солидаришући се са својим суграђанима са друге стране Саве. Редовно је истицао да наш народ треба боље да се повеже са братским руским народом – после Србије највише је био везан за Русију, земљу коју је осећао као своју другу домовину.

О све актуелнијим питањима јавног морала говорио је сасвим отворено. Тако је иступио и против јавног пропагирања хомосексуализма по улицама Београда, упоредо позивајући органе безбедности да своју снагу усмере ка дилерима дроге који трују децу и у његовом комшилуку, а не ка обезбеђивању којекаквих „парада“. Какав је био у тренинг сали, такав је био и у јавности – енергичан, храбар, директан, и непосредан у толикој мери да је оне који га нису познавали умео и да збуни. Динамизму његове личности је, међутим, недостајало нешто веома важно: покрет ка Христу. Ускоро је, по Промислу Божијем, дошло и до тога.

УПОЗНАВАЊЕ СА ПРАВОСЛАВЉЕМ

У последњој деценији свог живота, када је реални аикидо као борилачки систем већ стасао у вештину светског гласа, Љуба добија призив да оплемени своје дело православном духовношћу. Нису нам познати детаљи како се десила ова промена – то је увек танано подручје унутрашњег човека које је незахвално за спољашње испитивање, с обзиром на то да ће тајне људских срцâ бити откривене тек на Страшном суду. Можемо претпоставити да је добар утицај извршила православна Русија, у којој је брзо заживео велики број клубова реалног аикида. Врачаревић је временом упознао многе личности из више црквене јерархије Московске Патријаршије, при чему је у његовим руским клубовима било и православних свештенослужитеља који су долазили да би тренирали „српски аикидо“.

Како год, повучен новим призивом, Љуба пре десетак година одлази на Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар, да би на извору српске духовности упио нове сокове, потребне како за њега лично, тако и за његову вештину. Ту, у манастиру Хиландару, је и крштен (на обали Свете Горе крстио га је хиландарски јеромонах Кирило). Љуба је убрзо постао један од најредовнијих посетилаца Свете српске царске лавре. Надахнут новом духовном реалношћу у којој проналази истинску аутентичност, Љуба у Хиландар води десетине својих мајстора, желећи да и они што више упознају дух православног хришћанства. Са друге стране, покренут жељом да хиландарској братији објасни шта је реални аикидо, са својим мајсторима једном приликом изводи технике испред хиландарских кипариса.

Хиландар је до краја његовог живота остао велика љубав – последњи пут је у том манастиру био месец дана пре свог упокојења. Хиландарци су га, са своје стране, као верна братија отпратили и у вечност – уз шест презвитера Архиепископије београдско-карловачке који су служили на опелу (на челу са његовим парохом, о. Тодетом Јефтенићем), непосредно уз његов ковчег стајала су све време и три хиландарска монаха...

Љуба Врачаревић је при крају свог земног живота имао занимљиву идеју да, уз благослов наше Цркве, реализује православне кампове реалног аикида, но то није стигао да оствари. Верујемо да се и то десило по Промислу Божијем, јер је тај задатак остао као својеврсно духовно завештање Љубиним мајсторима и једна од суштинских координата на којој треба радити да би сви који тренирају реални аикидо добили истинску духовну подршку , угледајући се на оснивача те борилачке вештине.

Слуго Божији Љубомире, почивај у миру Господњем до Другог и Славног доласка Христовог, када ће сви мртви васкрснути, амин!

 

 

 

 

Извор: Православље

[Милан Ракић]

Синоћ је у Лондону преминуо британски глумац Роџер Лојд Пак, у фолклору балканских народа и народности, познатији као Тригер из култне Би-Би-Сијеве серије "Мућке" (а како је наслов тог серијала код нас преведен)

Тригер..., извор за фото

 

"Триг", заправо Роџер Лојд, био је познати британски глумац, који је поред, у балканским вилајетима познат по улози Тригера у серији "Мућке", британској публици био познат и по неколиким култним улогама првенствено у ситкомима Би-Би-Сија...

 

Као "ратно" дете (рођен је почетком 1944. године), а одраставши у породици чија је глава такође био глумац (отац Чарлс је био глумац), Роџер и није имао много избора.

 

Глумећи у неколиким пројектима Дечјег програма Би-Би-Сија, Роџер своју пуну афирмацију доживљава у улози блентавог и на моменте "потупастог" радника лондонске градске чистоће-деташман Пекам! А као један од најбољих пријатеља главних судионика овог легендарног серијала... Свој лик је неуморно градио кроз готово читав "век" постојања овог, по многима највреднијег пројекта којег је изнедрио Би-Би-Си.

 

Поред ангажмана на поменутој телевизији, Роџер је био учесником многих дешавања на лондонским тзв. "off" сценама, а широј публици у светским размерама, постао је познат пред крај своје каријере (и живота), а у улози Бартемијуса Бартија Крауча, Начелника одељења за спровођење магијских закона у чувеној седмоделној саги о Харију Потеру...

 

Његов, готово 50-годишњи глумачки опус и улоге можете видети овде...

 

Преминуо је касно синоћ, 15. јануара ове године, од последица рака панкреаса...

 

Бог нека му души опрости!

[Милан Ракић]

Тригерови "моменти"....

 

http://www.youtube.com/watch?v=3O8SgaDOock

 

http://www.youtube.com/watch?v=GUuAjm5l52k

 

[Solomon Kane]

Бог душу да му прости!  

[Караконџула]

Нек' почива у миру.