Личности - Митрополит Иларион Алфејев

[Срђан Ранђеловић]

 

Митрополит волоколамски Иларион у Либану

 

 

 

С благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, Митрополит волоколамски Иларион, директор Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, стигао је у Либан 9. новембра 2013. г., поводом прославе 25-годишњице устоличења Архиепископа филипољског Нифона, иначе представника Антиохијске Патријаршије при Московској Патријаршији.

 

 

 

У пратњи Митрополита Илариона су протојереј Игор Јакимчук, секретар Одељења за спољне црквене односе, и ђакон Александар Карзан, помоћник директора ОСЦО.

 

Истог дана, председник ОСЦО сусрео се са председником Републике Либана Мишелом Сулејманом у председничкој резиденцији. Састанку су присуствовали и Архиепископ Нифон, амбасадор Руске Федерације у Либану Александар Засипкин и протојереј Игор Јакимчук.

 

 

Митрополит Иларион је пренео поздраве Његове Светости Патријарха московског и говорио је о напору који улаже Руска Црква зарад заштите хришћана који живе на Блиском истоку, а посебно у Сирији.

 

Истог дана Митрополит волоколамски је посетио манастир Успења Пресвете Богородице у Баламанду, где га је примио Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован Х.

 

На састанку су били присутни и Архиепископ филипољски Нифон, настојатељ Подворја Антиохијске Патријаршије у Москви; Епископ карски Гатас, игуман овог манастира и протојереј Игор Јакимчук.

 

 

Његово Блаженство Јован Х поменуо је да Антиохијску и Московску Патријаршију спајају вишевековне везе љубави и братства и изразио срдачну захвалност Руској Православној Цркви и руским властима због њиховог чврстог става у одбрани хришћана на Блиском истоку и због њихове помоћи коју су добили.

 

Митрополит Иларион је изразио дубоку забринутост због трагичних догађаја у Сирији и истакао да ће Руска Православна Црква наставити да чини све што је у њеној моћи да ублажи патње жртава војног сукоба у Сирији. Такође је поменуо позитиван пример Либана где је много урађено како би се одржао склад међу верама и народима, док представници различитих верских и етничких заједница раде заједно за просперитет земље.

 

 

Председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије сусрео се 10. новембра 2013. г. са Патријархом Маронитске Цркве кардиналом Бехара Бутрос Ал-Рајем у његовој резиденцији у Бејруту.

 

Саговорници су разговарали о ситуацији на Блиском истоку и изразили заједничку забринутост у вези са актуелним војним сукобом у Сирији који утиче на хиљаде цивила, посебно хришћана. Сагласили су се око важности хуманитарне помоћи за људе у невољи у местима свога боравка како би се обуставило њихово исељавање.

[свештеник Александар]

Што морамо да пратимо сваки корак Митроплита? Па нисмо ми у њиховој јурисдикцији. Шта ме брига где је све био. Има он своју Епархију, није он универзални епископ. Доста више са том руском  наметљивошћу.

[Панарет]

Што морамо да пратимо сваки корак Митроплита? Па нисмо ми у њиховој јурисдикцији. Шта ме брига где је све био. Има он своју Епархију, није он универзални епископ. Доста више са том руском  наметљивошћу.

У питању је највећа православна Црква, а уз то нису нам Руси наметнули ову тему, него су је покренули форумаши.

[marko_13]

Митрополит Иларион је једна од најмаркантнијих личности Цркве и излишно је питати се зашто је важно пратити његове активности.

[Срђан Ранђеловић]

 

Сусрет Митрополита волоколамског Иларион са кнезом Лихтенштајна

 

 

 

 

 

 

По благослову Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, Митрополит волоколамски Иларион, директор Оделења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, стигао је 16. новембра 2013.г. у Вадуз, престоницу кнежевине Лихтенштајн да би учествовао у раду међународног симпозијума  посвећеног сиријској кризи.

 

Првог дана по доласку у Вадуз Митрополит Иларион је посетио кнежевски замак Вадуц, где се сусрео са Кнезом Хансом-Адамом II Лихтенштајнским. Митрополит Иларион је монарху Лихтенштајна пренео поздраве и добре жеље Патријарха московског и све Русије Кирила. Митрополит је овом приликом поменуо своју недавну посету Либану и забринутост коју деле либански политичари-хришћани.

Ситуација са којом се сусрећу хришћани на Блиском истоку катастрофална је, рекао је директор Оделења за спољне црквене послове. У великом броју земаља региона у току је потпун прогон хришћана. Многи су убијени, а стотине хиљада људи је присиљено да напусте своје домове. На Блиском истоку, казао је Митрополит, вековима су хришћани живели суседски са муслиманима, али данас се ситуација променила, па су радикалне снаге избиле на површину. Ескалација радикализма је директан резултат спољне инвазије, изјавио је Митрополит Иларион. Он је, притом, навео пример Ирака, где је недавно живело 1,5 милиона верника, и Либије, где више нема хришћана.

 

Западни свет затвара очи на трагедију хришћанства у земљи где оно постоји већ две хиљаде година. Митрополит је позвао на строго придржавање препорука Европског парламента,  који је 2011. г. позвао западне силе да обезбеде економску и политичку подршку земљама на Блиском истоку, у замену за безбедносне гаранције хришћанске популације. Нажалост, резолуција је остала само на папиру, како каже Митрополит Иларион.

[Срђан Ранђеловић]

 

Митрополит Иларион: У Сирији се врши геноцид над хришћанима

 

 

Лихтенштајн, 18. новембар 2013. г.

 

 

«Данас се тамо врши прави геноцид (не бојим се да кажем ову реч) над хришћанима и другим религиозним мањинама, који представља циљну политику екстремистичких и терористичких снага, - истакао је митрополит Волоколамски Иларион оцењујући ситуацију у Сирији у свом реферату на међународном колоквијуму посвећеном теми «Дубока криза у Сирији – нови кораци.»

 

Свесни смо да сиријски сукоб није само конфликт који се дешава у једној понаособ узетој земљи. То је наставак процеса који се одвијају у читавом низу земаља на Блиском истоку, где све јачи постају радикални елементи, који подривају међуконфесионални свет. Тамо где они долазе на власт и узимају ситуацију под контролу, жртве постају религиозне мањине, укључујући и хришћане.

 

Карактеристичан је пример Ирака у којем је за време режима Садама Хусеина живело милион и по хришћана. Уз помоћ војне силе његов режим је свргнут наводно у име «демократије». Међутим, једну од последица ових догађаја представљају прогони хришћана услед чега њихов број данас износи од 150 до 250 хиљада људи, по различитим проценама. Хришћана практично више нема ни у Либији. Врло су тешка времена за хришћане у Египту: за време владавине «Муслиманске браће» учестали су: подметања пожара у храмовима, напади на свештенослужитеље и мирјане. Због тога су многи хришћани били принуђени да напусте земљу.»

 

«Вести о мучењима и убиствима хришћана долазе и из других региона света – из Нигерије, Пакистана, Авганистана и Индије. На Косову се скрнаве верске светиње, срушени су многи храмови, хришћани су лишени могућности да обиђу гробове својих рођака и да се моле Богу на земљи својих предака. Међутим, главно жариште прогона хришћана остаје Блиски исток.

 

Дестабилизација ситуације на Блиском истоку није само последица грађанског сукоба, већ и тога што водеће светске велесиле у овом региону имају своје политичке и економске интересе. Неке земље овде распаљују међуконфесионално непријатељство, што доводи до врло тешких последица по регион. Кад западне велесиле наоружавају кољаче и убице, киднапере људи и екстремисте, то се не може оправдати никаквим политичким циљевима. Таоци политике западних држава постају локални хришћани,» - истакао је владика Иларион.

 

Са руског Марина Тодић

19 / 11 / 2013

[Срђан Ранђеловић]

 

Награђен филм Митрополита Илариона „Друго крштење Русије“

 

 

 

 

 

уче, 21. новембра 2013. г. у дому Руског кинематографског завода на свечаној церемонији уручена је награда 18. Међународног филмског фестивала „Радоњеж“.

 

Учесницима фестивала поздраве су упутили Патријарх московски и све Русије Кирил, председник Руске Федерације В.В. Путин, први заменик председника Савета Руске Федерације А.П. Торшин, министар културе Русије В.Р. Медински, председник Одбора Државне думе по питањима удружења и верских организација Ј.Е. Нилов, као и председник Савеза филмских радника Русије Никита С. Михалков.

 

Специјална награда жирија и председника Филмског фестивала „Радоњеж“ додељена је председнику Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије Митрополита волоколамског Илариона за документарни филм „Друго крштење Русије“. Филмски фестивал „Радоњеж“ редовно се одржава од 1995. године и на њему учествује више од 200 кинематографских кућа из Русије и иностранства.

[Срђан Ранђеловић]

 

Митрополит Иларион (Алфејев) - На 22 недељу по Педесетници

 

 

 

У причи о Богаташу и Лазару навикли смо да чујемо да је главна поука да ће људи који су се наслађивали у животу на земљи, страдати у будућем веку, а они који овде страдају тамо ће задобити утеху. Али у овој причи има и других детаља које ми не примећујемо увек.

Најпре бих желео да обратим пажњу на то да од два актера ове приче, један је назван по имену – Лазар, а други, богаташ, остао је безимен. Мислим да се у томе крије дубљи смисао. Господ као да нам говори: сваки човек има име које му је Бог дао. Ово име у себи садржи циљ човековог постојања, његово призвање да у себи васпостави лик Божији кроз делање добра. И човек може или да реализује Божански Промисао, који је првобитно садржан у његовом имену, као у пупољку, или да не реализује. Уколико је човек умео да га реализује, умео да узрасте у пуну меру раста Христовог, након смрти Господ ће га сусрести, препознати и назвати по имену, онако како ће на страшном Суду препознати оне који су му били верни. Уколико пак човек није реализовао свој потенцијал, није схватио и оправдао оно за шта је предназначен, уколико није израстао у ону меру за коју је био назначен да израсте, уколико није живео по Божијим заповестима, онда ће прећи у онај свет као безимен. Таквим људима вели Господ: „Идите од мене ви који чините безакоње, не познајем вас“. Сматрам да је у овој причи сиромах назван по имену, а богати није, управо зато што је један испунио своје призвање, а други није. Питаћете се: Није ли се призвање Лазарево састојало у томе да буде сиромах и да беспослено лежи код богаташевих врата? Не. Његово је призвање било да благодари Богу за све што му је пало у удео, и да са смирењем трпи страдања. Сиромаштво и одбаченост су били тај крст који је носио читавог живота. И када се завршио живот, пун напора и болести, Господ га је препознао као Свога верног слугу, који је испунио своје животно назначење.

Обратимо сада пажњу на то шта се након смрти догодило са богаташем. За живота он се одевао у порфиру и визон, сваки дан био се веселио и забављао, не обраћајући пажњу на оне људе којима је била потребна његова помоћ и које би могао да усрећи чак и мрвицама са свога стола. Није га било брига ни за сиромаха који је лежао крај врата, кога је Бог знао по имену, а богаташ засигурно није. Али ето, богаташ прелази у други свет, и мења се читава перспектива његовог живота, све му визије постају другачије. Одједном схвата да се налази у аду и мукама, види Авраама и препознаје га, види Лазара и препознаје га, при чему га већ зна по имену, а не више као безименог сиромаха и молитвом се обраћа Богу. То нам све казује да перспектива у којој видимо оно што се збива овде, на земљи, у вечности постаје потпуно другачија. Они који су овде празновали и веселили се, тамо се могу наћи у мукама. Онај ко овде није примећивао људска страдања и невоље, тамо ће их приметити. Али тамо већ неће моћи никоме да помогну: ни другима, ни себи. Јер, наш задатак се састоји у томе да већ овде, на земљи, читав живот посматрамо „из перспективе вечности“, не мислећи само на себе, већ и на ближње. Тада ни у будућем веку неће се са нама догодити оно што се догодило са богаташем.

Покајање је могуће принети једино на земљи. На крају крајева, прича нам говори о томе да како будемо живели овде, како се будемо односили према нашим ближњима, тиме одлучујемо нашу судбину у вечности. Зато не треба да се питамо, нити сами себе, нити једни друге, на који се начин адска мучења могу спојити са Божијим милосрђем. Она су не спојива са Божијим милосрђем, али су спојива са нашом грубошћу, нашом неспособношћу или немањем жеље да следујемо путу који нам је Бог указао. Стога смо кривци за ова мучења – ми сами.

Поступајмо онако како нам је заповедио Христос. Помажимо онима нашим ближњима који се налазе у невољи, не будимо глуви за невољне, поделимо храну са гладнима. Ово је јединствени пут који води у „крило Авраамово“, у Царство Небеско. Сви остали путеви воде у погибао.

 

 

 

 

МАНАСТИР ПОДМАИНЕ

[Срђан Ранђеловић]

 

Митрополит волоколамски Иларион примио председника Народне Скупштине Републике Српске Игора Радоичића

 

 

 

 

 

 

 

 

У просторијама Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије (ОСЦО) 22. новембра 2013. г.  директор овог Одељења Митрополит волоколамски Иларион примио је председника Народне Скупштине Републике Српске Игора Радоичића. Састанку су присуствовали и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Душко Перовић, руководилац Канцеларије председника Народне Скупштине Младен Бранковић, саветник И. Радоичића Милан Грубор, секретар Одељења спољних црквених послова за међуправославне односе протојереј Игор Јакимчук, службеник овог Одељења за стране земље М.Х. Паласио.

 

Митрополит Иларион је топло примио високог госта са пратњом и поделио своје утиске са посете Бањалуци, која је била уприличена прошле године на позив Председника Републике Српске Милорада Додика.  Председник ОСЦО је истакао значај даљег развијања односа Московске Патријаршије са Републиком Српском.

 

Митрополит Иларион је такође нагласио да су животи како руског, тако и српског народа историјски одређени системом вредности, што је залог за обезбеђење будућности ова два народа. Према његовим речима, одржавање здраве моралне климе у друштву представља општу мисију Цркве и државе. „Сада један од главних проблема у Европи представља демографска криза, за чије решење је неопходно да се омогући политика подршке породици“, рекао је председник ОСЦО.

 

Са своје стране Радоичић је захвалио Митрополиту Илариону на састанку и пренео поздраве од Председника Додика и Епископа бањалучког Јефрема. Он је говорио о тренутној ситуацији у Републици Српској, са нагласком на чињеници да у Републици Српској Српска Православна Црква игра  важну обједињујућу улогу.

[Срђан Ранђеловић]

 

Хришћанство у савременој Европи: нова стварност

 

 

 

 

13. децембра 2013. године председник Одељења за спољноцрквене везе митролиполит Волоколамски Иларион одржао је реферат «Хришћанство у савременој Европи: нова стварност» на I Московском међународном форуму „Религија и свет“.

 

 

 

 

Данас говоримо о томе како сарађују религиозне традиције на нашем Европском континенту, у нашој земљи и у нашем граду. Мислим да би било исправно да погледамо каква је тренутна ситуација у којој смо се нешли после догађаја који се у нашој земљи дешавају у току последњих 25 година и да упоредимо нашу ситуацију са ситуацијом у земљама Европске уније. Ово треба учинити зато што се заправо ради о конфликту вредносних систама у врло различитим размерама.

 

Говорећи о искуству наше земље треба истаћи да је последњих 25 година било обележено обновом верског живота који нема апсолутно никаквих преседана. Притом се овај препород дотакао свих религиозних традиција, свих овде присутних – то су и православни хришћани, и хришћани других конфесија, то су и муслимани, и Јевреји, и будисти. Представници свих традиционалних вероисповести Руске Федерације могу посведочити да се верски препород директно дотакао сваке конфесије коју представљају. Тако су за Руску Православну Цркву која је вишенационална Црква и обједињује православне вернике, не само у Русији, већ и другим суседним државама, ове године представљале обнављање структура без преседана. Довољно је рећи да смо отварали по хиљаду храмова годишње или по три храма дневно. Мислим да у историји светског хришћанства никад није било оваквих преседана.

 

Ове године смо славили Милански едикт цара Константина који је издат 317. године. Можда се и тада препород црквеног живота одвијао сличном брзином, али нажалост, за то време немамо ни статистику, а за наше време статистика постоји. И она говори о апсолутно невиђеним размерама препорода религиозног живота. На пример, у време прославе 1000. годишњице Крштења Русије 1988. године, Руска Православна Црква је имала 20 манастира, а сад их имамо 805, и скоро на свакој седници Светог Синода доносимо одлуке о отварању нових монашких обитељи. А шта је манстир? То нису само зидови, конаци, већ и људи, и то не они који су једноставно дошли у храм на службу у недељу, а онда настављају да живе сојим животом – то су људи који се одричу породице, природних услова за рад и одмор човека и који прихватају подвиг пожртвованог служења. И свих ових 800 и нешто манастира су данас пуни монаха и монахиња – људи који су се одрекли света како би служили Богу.

 

Размислимо о овом феномену и о томе да се све то дешава у време које се на Западу назива постхришћанским, зато што су многи у западним земљама уверени да је време процвата хришћанства, па и религије уопште, далеко иза нас, да је религија ствар прошлости и да савремено човечанство треба да се креће ка све већем и већем удаљавању од религиозних вредности. Нажалост, управо то се и дешава у читавом низу земаља Европске уније.

 

Док је пре 25 година Совјетски Савез био атеистичка држава, а Европа нас је подсећала на религиозне вредности и чак је предузимала напоре да заштити ове вредности, а ми смо се више пута обраћали нашим европским партнерима у међурелигиозном и међухришћанском дијалогу да заштите право наших људи да исповедају своју религију, сад ова два света као да су заменила улоге. Данас се у нашем друштву види процват религизне традиције, стварна, а не декларативна слобода вероисповести, а у европском друштву све чешће и чешће видимо случајеве прогона религије, дискриминације по религиозном критеријуму и намерну тежњу да се религиозна традиција потисне из друштвеног простора.

 

Једну од илустрација овог процеса представља тежња читавог низа западних политичара да избаце верске симболе из друштвених простора. Ових дана је у Норвешком једна од водитељки телевизијског дневника била отпуштена због тога што је за време програма имала ланчић с крстићем. Демонстрација главног хришћанског симбола је по мишењу руководства телевизијског канала, могла постати извор раздора и злочина. Хајде да се замислимо над овом логиком: крстић око рата може представљати извор раздора и злочина. Сећам се совјетског времена кад су код нас у школи наставници скидали крстиће ученицима ако би приметили да се испод оковратника кошуље види ланчић. А сад сличну појаву видимо у Европској унији која целом свету декларише демократске вредности, слободу вероисповести и гордо се истиче као пример другим земљама, регионима и цивилизацијама.

 

У данашње време политичар у Европској унији нема права да мотивише своје поступке религиозним аргументима. Кад је градоначелник француског града Арканга Ж.М.Коло због верских разлога одбио да региструје хомосексуални савез поднета је жалба против њега и сад овом човеку прети затворска и новчана казна због дискриминације. Притом је солидарност с њим изразило 20 хиљада француских градоначелника и њихових заменика, чланова организације «Заштита детињства». Међутим, њихов глас нико неће слушати, као што нико не слуша глас људи који су изашли на демонстрације на којима је учествовало више хиљада људи након што је у Француској усвојен зекон о признавању хомосексуалних савеза као једног од облика брака. Укупно је преко милион људи учествовало у овим демонстрацијама, били су растерани пендрецима и сузавцима, а руководство Француске је игнорисало ове протесте који говоре о томе да се политика француске државе, као и многих других европских држава, коси с јавним мњењем – с мишљењем већине – и у суштини представља насилно наметање људима идеолошких гледишта која нарушавају традиционални начин живота.

 

Данас у Европи влада морални релативизам, односно представа о томе да сваки човек или заједница могу да одреде за себе сопствену скалу моралних вредности која не мора обавезно имати везе с општељудским вредностима. У овом контексту се данас циљно подривају породичне вредности које се заснивају на хришћанској традицији. Неизглед, шта може бити очигледније од породичних вредности, јер све религиозне традциије, на пример, присутних у овој сали – једнодушно сведоче о томе да брачни савез између мушкарца и жене има Богом установљену природу и да се благослов Божији огледа у томе да брачни пар треба да има онолико деце колико Бог благослови, а не онолико колико сами планирају.

 

На Западу сад влада потпуно друго гледиште: за брак може бити проглашен било који савез људи било ког пола и у било ком броју. Притом се сваком оваквом савезу даје право да усваја децу, односно да у суштини, наредним нараштајима преноси своје идеолошке поставке. То је подривање система вредности, при чему не говоримо о верском систему вредности или о систему вредности неке одређене религије, већ о оном систему вредности који је био универзалан за цело човечанство и који је народима Земаљске кугле омогућио да се плоде и размножавају по заповести Господњој.

 

Данас се овај морални систем који се заснива на представи о породици као о богоустановљеном свезу мушкарца и жене, који је створен из љубави и ради рађања деце свесно подрива. Ово се дешава под утицајем секуларистичке идеологије која се заснива на моралном релативизму и инсистира на томе да апсолутне моралне вредности уопште не постоје, да су све оне релативне и ако овај или онај човек својим понашањем не крши права других људи, он може да живи онако како жели и да проповеда вредности које сматра потребним за уређење свог живота и живота људи из своје околине.

 

Ова идеологија се свесно усађује у образовни систем. Недавно је министар образовања Француске изјавио да ученици у школи треба да се избаве свих облика детерминизма – породичног, етничког, социјалног или интелектуалног. По инструкцијама министарства на чијем челу се он налази, од нове школске године ће у француским школама речи «дечак» и «девојчица» бити замењене речима «другови» и «деца», јер су «дечак» и «девојчица» - улоге које људи преузимају годинама младости или детињства, а ако желе, они ове улоге могу да промене.

 

Такође се наводи да родитељи нису мама и тата које је Господ дао детету, већ просто двоје људи који могу бити истог пола, и уопште није обавезно да се називају мама или тата – могу да се називају «родитељ бр. 1» и «родитељ бр. 2» или још некако другачије. И све ће се то називати породица, биће изједначено с традиционалним браком, а права ових заједница ће пред законом бити дефинисана као брачни савези.

 

Подривање вредносног система које се данас одвија у Европској унији, наравно, мора нас бринути, јер иако наша земља, хвала Богу, није члан Европске уније, она је безусловно део европског културног и цивилизацијског простора. И ми морамо имати на уму да вредносне поставке које се сад немећу у Европи и које је један од излагача данас назвао сатанским, наравно, проничу и проницаће и код нас, притом ће свако зближавање с Европом обавезно бити повезано с наметањем ових норми и гледишта. Ово се већ дешава у оним суседним земљама које добијају позив за различита придруживања Европској унији – притом им се као услов постављају усвајање закона о легализацији хомосексуалних савеза и сличне ствари.

 

Данас неки критикују нашу земљу због тога што код нас наводно нема демократије. Нека господа из Немачке су чак објавила да ће бојкотовати нашу Олимпијаду у Сочију зато што се, како се испоставља, код нас врши дискриминација над сексуалним мањинама: наводно закон о недопустивости пропаганде хомосексуализма међу малолетницима који је усвојен у Русији крши права ових мањина. Боље би било да су ова господа изразила протест због масовног истребљавања хришћана на Блиском истоку – нешто се не чују гласови ових европских политичара у заштиту хришћана који се киднапују, који се убијају, којима се секу главе. Кад монахиње отимају такозвани сиријски опозиционари читава ова публика ћути – то јој није занимљиво. А кад се у Русији уводи закон којим се наводно врши дискриминација сексуалних мањина – не зато што има је забрањено да постоје, не зато што су стварно лишене права, већ зато што им се забрањује да своје погледе пропагирају међу малолетницима – ово одмах изазива негодовање и протест. Мислим да је веома добро што такви људи неће присуствовати на нашим спортским манифестацијама – нека живе у гету који сами покушавају да створе. Жао ми је оних милиона људи који постају таоци сатанске и антихристове политике.

 

Сигуран сам да људи који су свесни погибељности и самоубилаштва ове политике у Европи данас има веома много. И они, наравно, с надом гледају у Русију. Можда није случајно што је јуче у посланици Федералној скупштини Руске Федерације председник говорио о конзервативизму цитирајући изванредног руског религиозног философа Николаја Берђајева који је говорио да конзервативизам не спречава кретање нагоре и напред, већ кретање уназад и надоле. Данас се испоставило да је наша земља, у суштини, заштитница конзервативних вредности, здравог конзервативизма у најпозитивнијем смислу ове речи. Он је апсолутно неопходан у ситуацији кад влада морална распојасаност коју видимо у савременом европском друштву.

 

Веома бих желео да се надам да ће верске конфесије Руске Федерације и верске конфесије нашег града и даље обједињавати своје напоре ради заштите традицоналних вредности на којима се вековима градио живот целог човечанства и нашег народа.

 

Треба да имамо на уму речи којима се Господ обратио израиљском народу: «Ставио сам пред вас живот и смрт – благослов и проклетство, зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје» (в. 5 мојс. 30, 19). Морални оријентири које проповедају традиционалне религије усмерени су управо на то да људи бирају живот, да живе они и потомство њихово. А они оријентири које данас нуди западна секуларистичка цивилизација директно и право воде ка постепеном изумирању европских народа. Зар демографска криза која је захватила земље Западне Европе није директна последица идеологије усмерене на уништење породице која се неколико деценија усађивала у свест људи? То је дирекна последица, дакле, ова идеологија је самоубиствена и то не у преносном, већ у буквалном смислу, по европско становништво.

 

Јуче је председник говорио о томе да за последњих четврт века у нашој земљи први пут променила демографска тенденција и да је забележено више рођења него смрти. Мислим да је то веома радосна вест. Нова ситуација у којој смо се сад нашли у многоме је последица државне политике у погледу заштите породице и пропаганде породичних вредности, али је такође последица консолидоване позиције традиционалних религија Руске Федерације.

 

Свима нама бих желео да живимо у држави која цвета, у граду који цвета, да се број њихових становника повећа и да моралне вредности увек заузимају важно место у животу нашег друштва.

Митрополит Волоколамски Иларион (Алфејев)

Са руског Марина Тодић

16 / 12 / 2013

 

 

 

 

 

 

Православие.Ру

[Guest]

Виши образовни курсеви у Централноазијској митрополији

15. Јануар 2014 - 13:48

 

 

 

Виши образовни  курсеви за јерархе и свештенослужитеље Централноазијске митрополије Руске Православне Цркве завршени су 12. јануара 2014. године. Са благословом Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, ове течајеве је организовао Богословски институт светих Ћирила и Методија за постдипломске студије у сарадњи са Митрополијом централноазијског региона.

 

Ујутру, 12. jануара, Божанска Литургија је одслужена у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Ташкенту. Митрополит ташкентски и узбекистански Викентије, настојатељ Митрополије централноазијског региона, служио је Литургију уз саслужење Митрополита волоколамског Илариона, председника Оделења за спољне црквене односе Московске Патријаршије и ректора Богословског института за постдипломске студије; затим, Епископ бишкечки и киргизански Теодосије; Епископ душанбејски и таџикистански, као  и свештенство Централноазијске митрополије. После Литургије, учесници  су добили сертификате о одслушаним вишим курсевима Богословског института за постдипломске студије светих Ћирила и Методија. Церемонија је уприличена у Богословији у Ташкенту.

 

Предавачи су били истакнути професори руских  богословских школа, као и државних универзитета. Курсеви су пружили студентима знања о широком спектру тема: о међуправославним, међуконфесионалним и међурелигијским односима Руске Православне Цркве, о правном статусу епархија Московске Патријаршије у Узбекистану, о социјалној служби Цркве, о  катихизацији, о успостављању почетног нивоа духовног образовања, као и о рехабилитацији жртава тоталитарних секти и квази-религијских покрета.

 

Током своје посете Узбекистану Митрополит Иларион је посетио Самарканд, где је са Митрополитом Викентијем служио Божанску Литургију у цркви Светог Алексија, Митрополита московског.

 

Увече 10. jануара, Државни конзерваториј Узбекистана извео је „Божићни ораторијум“ који је компоновао Митрополит Иларион. Запажено је присуство високог представника Одбора по верским питањима при Влади Републике Узбекистана, као и лица из дипломатског кора.

 

 

Извор: mospat.ru

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]