Хипохондрија

[Драгана.]

Отворила сам ову тему, јер ме занима да ли је неко имао ''искуства'' са хипохондријом. Наиме, ја сам страшан хипохондар, и то ми, могу рећи, отежева нормално функционисање, једноставно, не могу да се ријешим тога. Мислим да сам досад научила о свакој могућој болести симптоме. Како се ријешити тога?

[DYNABLASTER]

Ne razmisljati o tome, ne pridavati paznju, kad ti dodje misao ignorisi rasplinuce se brzo.

[Драгана.]

Ne razmisljati o tome, ne pridavati paznju, kad ti dodje misao ignorisi rasplinuce se brzo.

Како не размишљати, знам и ја да је то најпаметније, али мисли се саме '' намећу'', још када  негдје чујем умро неко млад, ја се успаничим :Ѕ

[DYNABLASTER]

Te misli su laz i obmana, ne pridavati paznju. Ako pocnes da se bavis njima uplela si se u vrzino kolo, znaci stavi ih na ignore

[Млађони]

Има разноразних ствари које би могле да ти помогну. Једна од тих је редовно детаљни прегледи. Например једно у годину дана прегледас се, и мирна си. Када год ти падне на памет нека брига.. знаш прегледала сам се и мирна сам. 

Ја бих ишао на нешто есктремније, помириш се са чињеницом да ћеш једног дана да умреш.... и да нема потребе да паничиш да ниси можда несто болесна,, једног дана ћеш сигурно да будеш у праву.. зато боље да тај дан дочекаш тако што ћеш ове остале дане посветити другима.

Није болест ту иза угла да нас чека само да нас заскочи, једноставно некима се деси свашта нешто... нешто се преживи и прође, нешто те на крају закопа, углавном када си матора.... а симптоми које осећаш су често само то - симптоми.. у телу увек нешто може да се осети....

 

 

 

И да додам.. мој другар из оделења је скоро умро млад... искрено.. да је ишао код лекара сваки дан, не би приметио ту што га је убило. Једноставно се десило. И мајка му је лекар - није помогло. 

Дакле ако ти дође дан да одеш богу на истину... можеш 1000 лекара да јуриш...

 

Почни да не читаш о болестима и не размишљаш о симптомима. Док се не срушиш у постељу па не можеш пет дана ни да дишеш - то не ваља ... Све остало док можеш да ходаш, није проблем...

[Juanito]

Ја имам тај проблем. Како га решити? Из мог искуства никако. То је као хронична болест. Научиш да живиш с тим и смириш га на прихватљив ниво, али никада неће нестати. Једини савет кога могу да ти дам је да никада и ни у ком случају (али баш никако!) не тражиш симптоме по интернету.

[Млађони]

Ја имам тај проблем. Како га решити? Из мог искуства никако. То је као хронична болест. Научиш да живиш с тим и смириш га на прихватљив ниво, али никада неће нестати. 

 

Па не слажем се баш. Увек ћеш да се запиташ да ли си здрав.... кад ти није добро... то је нормално и природно, неприродно је опсесвино размишљати о томе.... 

 

Мој ортак који је сада лекар је имао један период на студирању где је оспесивно размишљао да је болестан да му нешто није у реду са срцем јурио симптоме... .

 

Временом је то решио... ја сам исто имао краћи период када сам се бринуо да немам проблема са плућима док сам пушио.. исто сам решио...

 

Једноставно помириш се са чињеницом да ћеш да умреш кад тад - то је моја филозхофија. Смрт не можеш да зауставиш, можеш да је одложиш... а боље да умреш раније без бриге, него у старости а да проживиш живот у тешким бригама..

[Student91]

To čitanje po internetu zna takvu paranoju da unese u čoveka, postaješ potpuno sluđen. Jedno vreme je i mene drmala hipohondrija ali se vremenom povukla. Jednostavno prestani da čitaš po kojekakvim sajtovima bolesti i simptome, odgovorno se postavi prema svom zdravlju, što znači jednom ili dva puta godišnje uradi osnovni oregled uz analize krvi i to je to. Pokušaj da ne razmišljaš, ignoriši misli. 

 

Dublji razlozi za hipohondriju su razni, spektar izvora iz kog izlazi je mnogobrojan, ali ukoliko se baš udubiš i nađeš uzrok, možeš da je eliminišeš iz korena. Delovati uzročno, a ne posledično. - Što volim kada to neko kaže. 

[Juanito]

Ja imam taj problem barem od sedme godine, a verovatno i od ranije. Lepo je što ova ili ona filosofija tebi pomažu, meni ne pomaže ništa.

[Драгана.]

Па да кажем, поимирила сам се са чињеницом да ћу остати доживотни хипохондар. Чак и ако то некада сузбијем ( на неки најмањи огући ниво), чим ме нешто заболи, готово! Хипохондар у мени одмах скаче, и мислим јао, сигурно је рак или тумор, и онда као у зачараном кругу сатее и сате проводим на нету читајући шта би т могло да буде, и у сваком је*еном симптому се пронађем.. Знаш, код мене је то врло озбиљно, не може глава да ме заболи, а да не помислим, јао тумор или мождани.. Заиста је исцрпљујуће.

[Драгана.]

И што је најгоре, та хипохондричност ме одвукла у анксиозност. Била сам и код психолога и психијатра  , и помогне то дан, два, али се све врати на исто. 

[Млађони]

Ja imam taj problem barem od sedme godine, a verovatno i od ranije. Lepo je što ova ili ona filosofija tebi pomažu, meni ne pomaže ništa.

 

Не знам ја некако имам веровање да иза свих наших емоција стоји нека идеја или филозофија... можда си се ти као мали толико уплашио од чињенице смрти да си увалио себи у главу неку идеју да ако стално бринеш о болестима - тако ћеш то да спречиш.. па се можда чак и плашиш да престанеш.

 

У сваком случају, желим ти да се кад-тад ослободиш те бриге.

 

 

И што је најгоре, та хипохондричност ме одвукла у анксиозност. Била сам и код психолога и психијатра    , и помогне то дан, два, али се све врати на исто. 

 

 

Хипохондрија и јесте форма екстремне анксиозности, то јест бриге(straha) од болести. 

[Срђан Шијакињић]

Хм, зезнута ствар... Може да ти се поигра са разумом, рецимо, када ти први пут сине идеја да можда бол у грудима значи да имаш рак плућа, обично је одбациш као јако мало вероватну (бар ја тако) и кажеш себи "колика је шанса да буде оно на шта си прво помислио" али потом мало-помало, почнеш да размишљаш како се то некоме заправо и дешава, како то што си нешто помислио не значи да је то искључено итд итд, док не дођеш дотле да нешто за шта у суштини верујеш да је нерационално и мало вероватно почне да те озбиљно узнемирава... 

 

Углавном, моје искуство је да нипошто али нипошто не треба тражити ништа по нету у вези са болестима и генерално се слажем са Млађом да се треба помирити са тим да ћемо једном сигурно умрети и да тај час не зависи од нас само... требало би размишљати да је разумна брига о здрављу (у смислу да не игноришемо очигледне и упорне симптоме) све што можемо и треба да урадимо, а да је све остало у Божијој руци односно да зависи од слепог случаја, ко у шта већ верује...

[Млађони]

 

... требало би размишљати да је разумна брига о здрављу (у смислу да не игноришемо очигледне и упорне симптоме) све што можемо и треба да урадимо, 

 

ово је генерално проблем анксиознима....они вазда имају неке симптоме...врло стварне...

 

док те симтпом не баци у кревет и не држи пар дана без пуштања... не треба обраћати пажњу на њега.. ко је анскиозан....

[Срђан Шијакињић]

ово је генерално проблем анксиознима....они вазда имају неке симптоме...врло стварне...

 

док те симтпом не баци у кревет и не држи пар дана без пуштања... не треба обраћати пажњу на њега.. ко је анскиозан....

 

из мог искуства увек могу да проценим када је бол сигурно стваран а када можда илив ероватно умишљам... критеријум је да ли ме бол некада подсети на себе, у смислу да га осећам и када на тренутак заборавим то шта сам већ утриповао... а ако не осећам ништа док не размишљам о томе, рецимо када радим нешто друго онда закључим да је трип

 

углавном, има истине и у томе што кажеш, просечно обазривом човеку тешко могу да промакну озбиљне ствар на које би могао да утиче... проблем је што неки људи упорно игноришу озбиљне симптоме... а они случајеви када се не примети ништа док не буде касно су просто виша сила, као да тре гађају кола или тако нешто...